Kultura

Sive tvrde boje

Dušan Zaharijević, Leposavić

Sive tvrde boje + tvrdi zvuk = betonirana svest

Nije novina da se o muzici govori kroz boje, kao što se može govoriti o ukusu muzike (Goribor). To je svojevrsna potreba da se zvuk kao nešto apstraktno i neopipljivo prevede u novi medij, u vidljivo, kako bi postao jasniji i dostupniji. Međutim, kada govorimo o Repetitoru, ne govorimo o boji zvuka, već o boji koju on stvara. Naročito je zanimljivo da se u ovom slučaju bojama dodaje još jedno svojstvo – tvrdoća. Pre svega treba obratiti pažnju na samu sintagmu „sive tvrde boje“. Vidimo da se ne pominje siva boja, već sive boje. Ovo prividno mnoštvo boja preliveno je jednom – sivom i tvrdom. Tako dobijamo jednu okamenjenu, iliti betoniranu, okorelu homogenu masu. Ovakva masa opkolila je svet, ali i svest:

 

Sive tvrde boje

Opkolile su svest

Nema više svesti

(U pravom trenutku)

Tvrdoća boja je ujedno i njihova težina. Težina sivila iz kojeg svest ne može da se iščupa. Na čoveka je navaljena težina (be)svesti.

Pored razarajućeg zvuka, pesme Repetitora karakteriše i razarajući glas koji zvuči kao da se cepa, kao bespomoćni krik u sveopštem sivilu. Ili ga možemo shvatiti kao glas koji cepa sivilo. Poput buke Discipline kičme, razoran zvuk Repetitora shvata se kao neophodan i jedini mogući u okorelosti sivila. Težina njihovih pesama dolazi kako iz same muzike, tako i iz tekstova. U opštoj distorziji zvuka i misli nalazi se određeni smisao. Bremenite smislom, pesme rađaju sliku sveta i čoveka u njemu, potcrtavajući nedostatke.

Iz uvodne formule proizlazi i sledeći uzročno-posledični niz:

Betonirana svest = betonirani jezik:

Izgubilo se značenje

svake reči prethodne

stojiš tu i gledaš me

ja te ne prepoznajem

(Ogledalo)

Betonirana svest + betonirani jezik = odsustvo života:

Često uhvatm sebe na spavanju

Dani prolaze više ih i ne vidim

Sve se oko mene prebrzo dešava

Jedan korak, jedan pad, jedna promena

 

Teško mi je sebe da uklopim

U mašinu i sva ta pravila

Gubiš me, gubim te, ja ne mogu

Moj život nije u mojim rukama

(Pukotine)

Pored toga što sive tvrde boje asociraju na beton, sivilo svesti aludira na uspavanost. Težina sivila guši svaku boju, neutrališe nijanse i čoveka uvodi u beznađe:

10 puta nedeljno

Osetim da sam živ

Ali nikad ne znam

Šta ću s tim

(10 puta nedeljno)

Toliko beznađe obrise dobija u očima ljudi. Ispražnjenost očiju upućuje na odsustvo duha i svakog smisla, a nedostatak smisla je ravnodušnost. Sve to uliva strah. Okean sivila potopio je svaki čovekov san (U pravom trenutku), svaki nagoveštaj života. U tom smislu naziv drugog albuma Dobrodošli na okean odzvanja kao dobrodošlica u sivilo, u letargiju i beživotnost. S druge strane, okean može biti i grad u svom betonskom sivilu, grad kao prostranstvo u kom se gubimo (Sve da zaboravim), prostor gde se reči mešaju sa asfaltom (U pravom trenutku) i ljudi ostaju nemi i nemoćni.

Ljudi koji mrze, strah od sopstvenog odraza u ogledalu i krevet kao jedino sklonište (Ogledalo) pokazatelj su proteranosti subjekta iz samog sebe i izolovanosti od sveta. Usled nedostatka kontakta sa ljudima i svetom gubi se svaki osećaj: života, sopstva, pa i osećaj za postojanje drugog u odnosu prema kojem određujemo sebe. Sve je svedeno na prosečnost – prosečan čovek koji o svemu zna najbolje:

On retko izlazi napolje

Ne voli baš komšiluk svoj

Ni oni njega ne vole

Tako je valjda najlakše

 

On ne priča strane jezike

Ni svoj ne zna baš najbolje

Posti ponekad i krsti se

U crkvu ide kad je najteže

(Samo kad je najteže, o ne)

[...]

Ne voli strane medije

Njihove laži, spletke i prevare

Prezire mladost i izdajice

Prozreo je njihove namere

 

Beži od strane muzike

Mrzi pedere, al' ne i lezbejke

Ne priznaje ratne poraze

Al' voli da se bije i da popije

(Prosečan čovek)

Udobnost, ili bolje reći privid udobnosti, je ono što pasivizira ljude, ušuškava ih u bezličnost i oduzima svaku potrebu za pokretom. Ovakva obezličenost potopila je život. Čovek je kralj nemanja ničega i gubljenja vremena, a priključenje na mašinu jedini je način da se preživi (Kralj ničega). Sve ovo izaziva nemoć:

Rekao bih nešto ja njima

Al' mi niko ne odgovara

Rekao bih nešto ja njima

Ali snaga je u njihovim rukama

[...]

Rekao bih nešto ja njima

Ali iza mojih leđa nema nikoga

(Životinje)

Jedini zahtev koji sebi treba postaviti je: ostati svoj. Naravno, pitanje je kako ostati svoj u vremenu koje mrvi sopstvo, a kao jedini odgovor nameće se – borba:

Tražim svoju verziju istine

Uvek spreman na opsanost

Budnim okom motrim svet

[...]

Sive tvrde boje opkolile su me

Opkolile su sve

I sad se jasno vidi

(U pravom trenutku)

Ili u pesmi Ogledalo:

Kažeš sve u redu je

Ja neću da ti verujem

Gledam svojim očima

Polako se oslobađam

Život praznog džepa se ne zove baš tako, a jedino što se nudi su odvratni kompromisi (Pripazi na ljude). U borbi se refleski bude kao trzaji svesti. Otuda buđenje svesti nosi odgovornost koja je formulisana naslovom prethodno pomenute pesme Pripazi na ljude:

Refleksi se bude

Pripazi na ljude

Sve manje je mesta za njih

Sve je više automobila

Pločnici se tope

A sa njima i strpljenje

Pripazi na ljude

Ova pesma povlači aluzije na pesmu Pazite na decu benda Šarlo akrobata. U njima nalazimo isti poziv na odgovornost koja se razvija zajedno sa svešću. Čovek, samim tim što je svesno biće, trebalo bi da ima odgovornost prema svetu i prema drugim ljudima. Ali izgleda da je odgovornost proterana iz sveta kao i svest. U tom smislu izvodimo novu formulu:

Betonirana svest = betonirana savest

Odbrana od lake zabave i ispražnjenosti je hod neutabanim stazama (Ekspedicija), put u beskraj, izlasku sunca u trag (Beskraj). To nije hod po putu, već stvaranje puta. To je borba koja pogledu vraća snagu (Laka zabava), rečima vraća semantičku jačinu, što direktno znači oživljavanje smisla života. Semantički potencijal reči leži upravo u smislu koji treba iskazati, pa otuda ispražnjenost smisla ne zahteva izricanje. Svaka borba je borba za određeni smisao i verovanje u njega, a ukoliko tog smisla nema, nema ni potrebe za borbom.