Kultura

Grešnik

Dušan Zaharijević, Leposavić

Hrvatski bend Majke od osamdesetih godina do danas preživeo je mnoge promene članova uključujući i raspad benda nakon dvadesetak godina sviranja. Može se reći da je pevač Goran Bare jedina konstanta u bendu. Godine 1988. objavili su prvu kasetu za etiketu „Slušaj najglasnije“. Aktivno su svirali do 2000. kada se bend raspada. Tada Bare otpočinje saradnju sa Plaćenicima. Nakon sedam godina pauze, 2007. godine Majke se ponovo okupljaju.

 

Muziku ovog benda najbolje karakteriše odrednica bluz-rok. Baretovi tekstovi obiluju aluzijama na njegov život, ali i na život uopšte. Otuda ih doživljavamo kao ispovest, ali i kao jedan vid borbe sa sobom, sa porocima, slabostima – borbe za život:

 

Zovem se grešnik

Koji se probudio iz dubokog sna.

Sve ima svoju cijenu,

To se odavno zna.

Ne očekujem da me razumiješ

Kad ne razumijem ni sebe sam.

Uzmem što uzmem, a dam što dam.

(Grešnik)

Pevati o doživljenom i proživljenom, o osećaju, ljubavi i životu jedna je od karakteristika Baretovih pesama. Život je za njega osećaj, jer osećati znači živeti:

Život je osjećaj, bljesak i sjaj

Noći i dani ne bi stali

Unutra, vani, pojavi se, nestani,

Početak i kraj

Život je osjećaj, život je osjećaj.

(Život je osjećaj)

Život je ono što se najviše ceni, a sa njim i gola istina. Međutim, upravo to je ono što je najnedostižnije. Istina je ugušena licemerjem i lažima koje treba strgnuti i odbaciti:

Poderimo licemerje

Poderimo laž

Sve što ostaje je istina.

(Izazivajmo nerede)

U suprotnom, čovek sve više postaje obezličen, jedan „neobičan oblik ljudskog stvorenja“ (A ti još plačeš). Stvara se prividno znanje o svetu koje ubija uzbuđenje jer se veruje da je sve već poznato. A gubi se i svaki osećaj života jer smo sve dalji od njega. Razbiti takve predstave i posegnuti za istinom znači otkriti jedno – da je čovek sam. Samoća je istina, poderano licemerje otkriva čoveka u svojoj samoći:

Hodat ću sasvim sam

Sa svojojm sramotom i istinom.

(Znam ono što treba da znam)

Sam, ali ne i usamljen. To je onaj ogoljeni čovek – gola egzistencija u gradu punom „praznog ništavila“ (Divlji cvijet). Treba izdržati takvo postojanje i hodati. Hodanje i putovanje česti su motivi u pesmama ovog benda:

Hodam ulicama u crnim čizmama

Gazim svoju sjenu kao truli list

A sa druge strane maše mi Isus Krist

I kaže

Što hoćeš ti učini

Samo hodaj, Cigane

Izdrži u svojoj mučnini

(Cigan)

Uvođenje metafore puta koji podrazumeva neprestano kretanje i promenu skreće pažnju na sam proces kretanja, odnosno na život. Poznata je tačka iz koje se pošlo, kao i ona u kojoj ćemo stati i prekinuti putovanje, ali bitno je ono između te dve tačke. Sve između rođenja i smrti jeste život, otuda kretati se znači živeti, ali i ići ka svom kraju. Jer život podrazumeva konačnost – smrt. Zato je bitno dostojanstveno ići do kraja:

Dostojanstveno nastavi

Dostojanstveno do kraja

Jer sve će nestati.

(Život je osjećaj)

Kraj, odnosno smrt, nije shvaćen kao čovekova tragedija. Ona ne ukida razlog i potrebu za životom, već mu, naprotiv, obezbeđuje legitimitet. Čovek se rađa da bi živeo i da bi nestao. Zato Bare može da peva:

Visoko, viskoko

Iznad tebe i mene postoji nada

Prema nama želi da krene

I ti i ja osjećamo tugu

Od naših suza pravimo dugu

Držimo u ruci dio pakla dio raja

Ne želimo vječnost, želimo do kraja.

(Budi ponosan)

Iz prethodnog zaključka da kretati se znači živeti, a živeti znači umirati, razumemo prihvatanje kraja i odbacivanje večnosti. Pitanje je da li bi u večnosti kretanje (život) imalo smisla. Zašto uopšte putovati ako se unapred zna da taj put nema kraj. Večnost ubija vreme kao što ubija život oduzimajući mu konačnost. To je kao kretati se, a nigde ne stići.

Nasuprot ovakvom konceptu života stoji svet u kojem treba raditi ono što ne želiš i moraš biti ružan iako si lep. Svakome je dodeljen krst, a činjenica da smo živi stvara imperativ patnje:

Ovo gdje živiš se zove svijet

U kome trba da radiš ono što ne voliš

To je dovoljno da postojiš

Treba da si ružan iako si lijep

Tako su te učili

Treba da patiš zato što si živ

Križ su pokazali.

(Oslobodi se)

Ovakav svet je „hram lažnih vrijednosti“ (Oslobodi se), a ljudi u njemu su vezani lancem straha. Tako robujemo sopstvenom strahu, jer to je sve što osećamo. On natkriljuje i blokira ostale osećaje, a u osnovi ovakvog straha je bol. Strah i bol postaju komplementarni, jer čovek oseća strah od bola, a onda i bol od straha, od takvog zaustavljenog, prekinutog života. Otuda nije ni čudo što se teži povratku u „svoje blato“:

Rođen sam u blatu

Bio je mračan dan

Shvatio sam odmah

Morat ću sam

[...]

To nije mjesto za mene

Nije po ukusu mom

Idem nazad na put

Vraćam se blatu svom.

(Rođen u blatu)

Oslobađanje od ovakvog sveta je otkrivanje istine – svoje samoće. Saznanje da je sve ništa, a ništa je sve (Oslobodi se). Nemoguće je voleti srcem koje je kao prazna crkva. Treba ugaslom oku vratiti sjaj. Zato Bare peva o svojoj ljubavi koja je kao duša umrlog grešnika koja traži mir. Ljubav čoveka koji želi biti živ (Moja je ljubav). Moći voleti znači moći osećati, a kako je već rečeno, to znači moći živeti. Otuda je dobro dok postoji ta „fantastična vatra“, jer dok ona gori čovek je slobodan. I opet se život stavlja u centar - put koji treba pronaći i kojim treba krenuti ka svom kraju:

Pronašao sam put

Bio je jedini pravi

Bio je u mojoj glavi.

(Bez pameti)

Život se dostiže otkrivanjem istine koja je samoća. Tek spoznajom samoće spoznajemo istinu koja je život:

Povrati u rijeku, pasji skote

Pojedi novac i reci

Hvala ti, živote.

(Mene ne zanima)