Kultura

Život, uprkos svemu

Autor: Sena Vukotić

Evo ti ritam, Blues rezervata

Drugi album benda Blues Rezervata je potpuno zaokruženi ride na iskrenosti emocije koja je preživela dobar deo doživljaja, često, ne tako dobronamerne stvarnosti: od globalno- savremene dolazeće/prolazeće apokalipse, preko podvučenog, tamo negde kroz pesmu, balkanskog pitanja, odnosa prestonice nasuprot svima ostalima, i ostalima koji su prebrodili istorijsko-savremene ukrštenice koje se ocrtavaju u pojedincu, kroz njega i njegove najbliže. Antika je imala definiciju za tragediju da je ona nanošenje bola međusobno bliskih osoba. Država nas u tom smislu ne štedi, a mediji dodaju boje forsirajući tu istu tragediju u bol ljudima, ipak šire populacije od porodičnog ognja.

Preživeli, brodolomci ili kapetani koji nisu napustili svoj brod, danas sviraju u Kruševcu kao trojac tri prijatelja čiji međusobni doživljaji i emocija stvarnosti koja ne štedi, drži žicu rezervata i pokazuje gde su, ali i ko su. Problem velikih i malih, kako bendova, bina, pa i gradova i država možda se nekada neće uzimati tako provaljeno kao danas i možda neće biti rezervisano samo za one koji imaju najviše glasova. Za promenu, volela bih da čujem npr. Brejkerse koji bi obradili bilo koju od pesama ovog benda i time pokazali potpuno ravnopravnu vrednost u, pre svega,  iskrenosti emocije koja se daje na prvu, bez finte.

Tekstovi Vladice Radojevića su, možda, danas najinteligentniji atak na preforsiranost i suvišnu distancu kad ne treba, a bez dorečenosti kad treba, današnje rokenrol scene. Mislim da je tekst pesme Ovde u blatu zapadnog Balkana, ne samo najangažovaniji tekst savremene alternativne scene, (kao i Naftne platforme, koje se na moju veliku žalost nisu našle na ovom albumu) koja konkretno govori o društveno političkoj poziciji, ako treba da kažemo i strateško-vojnoj, pošto je ona ponovo itekako aktuelna.  Pesme su, da, po tome zaista sveže, što iz konteksta pojedinca koji je na ivici egzistencije (pesma Bez dinara u džepu), što kroz skiciranje glavnog grada koji kao neman više krije svoje slabosti, ali se više i reklamira zbog pomenute mu geo-strateške konotacije (pesma Ulazim u sivi glavni grad).

Ima i nekih intimnih pesama koje govore o muško-ženskim odnosima, i namerno koristim tu konstrukciju, a ne ljubav ili patnja, zato što su ovde emocije jasne, jake i neminovne, ali ono što one mogu da uzrokuju je lančani sled društveno-moralno-egzistencijalno-psihološko-nervnih konotativnih oblika koje moramo pojesti zajedno sa supom reči: ljubav, patnja ili različitosti. Na svom terenu u pesmi Pun se dešava katarzmički izliv kroz reči sa gotovo fizičkom snagom koja ne trpi preterano komplikovane konstrukcije, ali trpi slobodu. Pesma Raskršće je moja omiljena pesma, iako neke od pesama sa albuma znam i volim mnogo duže. Kupila me je svojom pozicijom ispovesti, ali iz perspektive onoga ko tu ispovest sluša. Mitsko mesto, raskršće, poziva na odrubljivanje glave; ili ličnosti; ili njenog licemerja. Pa da vidimo malo gde smo. I na kraju, pesma se nastavlja, uprkos, da, da, uprkos svemu osim nje same. Vladica Radojević, Dušan Milutinović, Nemanja Vidojević. Momci, hvala vam.