Kultura

Superoperater, Povebi me, 2015.

Vreme je za superbend!

Vladica Radojević, Kruševac

Možda još uvek niste (ukoliko ste, kada je reč o upoznavanju sa novim – hm, novim - bendovima, prosečno lenji) čuli za ovu petočlanu skupinu, ali ste izvesno čuli za sve grupe u kojima su Alen, Vanja, Jura, Tibljaš i Luka i ranije svirali (ili još uvek sviraju). Neću ih pominjati, krajnje hotimično. Superoperater nije došao niotkuda, ali zašto kvariti otkrivalačku strast koja vas očekuje na avanturi „Povebi me“?

Slušam ovaj album kao da sam se prvi put sreo sa njihovom muzikom (a nisam). Kao da nijednu pesmu nisam čuo ranije, niti video spot. Slušam ga tako iznova i iznova. Pompezni trubači na početku i prilično upeglana produkcija dodatno zbunjuju. Da li ovako treba da zvuči punokrvni rok album? Svako naredno slušanje bar za centimetar smanjuje moju početnu sumnjičavost. Naravno, ovo nije garažni rok, ovo je rok, zvučno blizak mejnstrimu, koji, u današnje vreme, postoji samo teorijski. Blizak samo na momente, a suštinski tako daleko. Perfektno, inovativno i maštovito izvedene melodije, gde je svaki akord na svom mestu i u skladu sa ritmičkom pratnjom verovatno najbolje ritam sekcije koju ovi prostori imaju, čine dvanaest kompozicija koje su pred vama (možete ih besplatno skinuti sa sajta zagrebačkog Radija „101“) idealnom podlogom za vožnju dugim, dugim autoputem na kome ćete preispitivati sebe, društvo i sopstveni položaj u tom društvu. To preispitivanje neće biti mračno i autosadističko, već opušteno, zrelo, sa blagom ironijom usmerenom i prema sebi i prema društvu čiji smo deo i lokalno, i globalno.

Izokrenuta narativna pozicija u uvodnoj pesmi „Republika“ govori o apsurdima demokratskog društva, uz autoironiju, zvučnu pratnju i atmosferu dostojnu klasika „Sympathy for the Devil“. Alenov glas je opušten, bogatog registra, emotivno napet u svakoj milisekundi ovog radijskog megahita koji se verovatno nikada neće naći na top listama (o tome malo kasnije). Da su pesme pažljivo slagane po redu, pokazuje naredna „Možeš i ti vikati“. Evo primera kako se parola u rokenrolu puni sadržajem, fluktuirajući između čekića i nakovnja apatije i pobune koja (ironično) nema šanse da uspe: aktuelno do srži. Sledi „Informacija“ (obavezno pogledati video, toliko drugačiji od svega što smo dosad gledali), pravo zakucavanje ironičnog eksera direktno u mozak, troipominutni poklič o silovanju umova medijskim manipulacijama... Daleko od potrebe da se stvara konceptualni album, bend se kao niko ranije bavi upravo otuđenjem i pražnjenjem međuljudskih odnosa delovanjem savremenih sredstava komunikacije, koja nužno proizvode nove društvene odnose, u kojima ljudi postaju igračke informacionih sistema (naslovna „Povebi me“, sa duplim v).

Žargonski rečnik pesama savršeno je u funkciji muzičke pratnje, donoseći mnogostruke drugačije slike i (pomerena ) značenja. Ipak, za toplije tonove ima mesta („Skejter u pješčaniku“, mid-tempa, sa vanserijskim solom na slajd gitari, mali odmor nakon tri visokoaktanska komada, te fenomenalna „Vožnja“, sa sjajnim izmenama tempa). Koliko „Superoperater“ nadmoćno barata rifovima i ritmovima možda se najbolje vidi u zezatorskoj „Ljubičasti me“. Retko smo imali priliku da se sretnemo sa bendom koji ima četvoricu fenomenalnih instrumentalista, čija se svirka ni tehnički ni stilski međusobno ne „napada“, već čini savršeno harmoničnu celinu. Talasi Tibljašovog bubnjarskog rokenrola sa džez filingom drže sve vreme na okupu raspevane Vanjine bas vožnje, što je pretvrda podloga na kojoj savršeno isplivava neverovatno poletna i sveža Jurina gitaristika, koja u većini momenata ne samo da zvuči neočekivano, već je zaumno neverovatna u onoj meri koliko to bend ovakve orijentacije, gde niko ne dominira, uopšte može da izdrži. U pokretima leve i desne ruke ovog momka hemisfere mozga su pomešale svoje delovanje dodajući celokupnoj slici dodatnu dozu neagresivnog, okrepljujućeg ludila kakva je svekolikom rokenrol pučanstvu odavno bila potrebna. Bilo bi nepošteno ne pomenuti kristalnu i „debelu“ produkciju, u kojoj svaki ton ima svoje precizno odabrano mesto, polirajući ovaj dijamant do poslednjeg karata.

„Superoperater“ je, bez sumnje, supergrupa. To su zbog svoga prethodnog staža, ekipe na okupu i sjajnog izdanja o kome smo upravo govorili. U njihovoj svirci čuje se fank „Pepersa“, hendriksovska rokačina filovana ranom američkom psihodelijom, najbolje od brit-popa u atmosferskim tragovima, ali bend u svemu tome još više ostaje svoj, svirajući na način sasvim u duhu vremena u kome stvaraju. Ipak, moderno je nedovoljno precizno da iskaže ono što momci prave, a prave rokenrol koji je tu da se sluša još dugo, dugo. Koliko daleko mogu da idu? Bojim se da su mnoge prepreke pred njima, koje više govore o prirodi sistema nego o samom bendu, kod koga je jasna unutrašnja potreba da svaki segment delovanja (spotovi, promotivne aktivnosti, izgled, ponašanje na sceni – koji su, uzgred rečeno, maksimalno neizveštačeni) bude besprekoran. Novi rokenrol, a pogotovu ovakav, koji nužno traži neko predznanje da bi bio pravilno shvaćen, ima malobrojnu i prilično raštrkanu publiku. Dalje, bend koji inteligentno i istinski kritikuje postojeći sistem veliki izdavači će verovatno glatko odbijati, jer tu prolazi samo „muzika“ pogodna za zvučnu dekoraciju beskrajnih ledenih staklenih pejzaža velikih supermarketa, aerodroma, auto-pijaca i lučkih kapetanija što, nažalost, prihvata i masa iz ere pijanih petaka koji se završavaju sa nogama na stolu.

Zato će se „Superoperater“, koji svojim vizuelnim, zvučnim kvalitetima, psihologijom, pa i minulim radom, zaslužuje da odmah svira hale, verovatno suočavati sa mnogostrukim zidovima nerazumevanja i odbijanja. Njihova borba neće biti laka, ali sudeći po materijalu koji su snimili, momci nisu od trošnog materijala, i unapred se radujemo njihovim (neizbežnim, ako ovako nastave) novim pobedama.