Kultura

Razuzdani spiritual

Autor: Vladica Radojević

Wanton Bishops: Sleep With The Lights On (2012)

U moru svega i svačega što do našeg sluha u ovom prenatrpanom vremenu dopire ostaje tako malo mesta za neočekivano, iznenađenje, otkrovenje. Nasumice puštena pesma na jutjub kanalu učinila je da se koža već sa prvim tonovima, od suštinskog prepoznavanja, naježi kao da se dubinski bluz sluša prvi put u životu. I to kakav bluz. Može se zamisliti odmahivanje glavom onoga kome se kaže da najbolji bend na svetu za koji dosad niste čuli dolazi iz glavnog grada Libana, Bejruta. Pa ipak, evo bogomdane prilike da se pljune u najružnije lice najtežih predrasuda. Periferija i centar više ne postoje, postoji samo kvalitet i škart. Ovo je grupa u čijem su se izrazu moderno i tradicionalno, lokalno i univerzalno spojili kao okean i horizont (da, takva je širina onoga što ćete uskoro slušati), grupa čija svaka nota, iako dolazi sa najtežeg dna, svetlosnim kuršumima nepogrešivo pogađa mozak i srce.

Razuzdani (pokvareni) biskupi, kakvo ludo i  nepogrešivo pogođeno ime za dva momka koji od samog starta grade sopstveni mit na neoborivo jakim temeljima. Nader Mansur (vokal, usna harmonika, gitara, klavijature) i Edi Gosein (gitara, bendžo, prateći vokal) upoznali su se nakon nekakve tuče koja se, u kasnim noćnim satima, dešavala na parkingu nekog lokala od koga je Gospod odavno digao ruke. A ipak, da je baš na takvim mestima božja promisao i najpotrebnija, svedoči i prijateljstvo ova dva momka sklopljeno nakon tog događaja, zaljubljenika u bluz koji su počeli da stvaraju sopstvenu muziku na naoko veoma lako uočljivim izvorima: R.L. Burnside, Junior Kimborough, Black Keys, Black Rebel Motorcycle Club... Pobrojani niz, međutim, ne kaže gotovo ništa o onome što Wanton Bishops zaista jesu.

Svirka je neverovatno sveža, inovativna, poletna, živa, zabavna, luda, vrtložna, a uticaje više pominju sami autori nego što se na bilo koji način osećaju. Kao da svaki takt poručuje: zezajmo se najbolje kada smo do guše znate već gde... Nema novca, nema ljubavi, nema pravde, ali nema veze, živimo punim plućima. Ma koliko se temeljila na klasičnim bluz rifovima i ritmovima, ova svirka u svemu ima neku uvrnutu boju, miris i ukus. Upravo tako: u ovoj muzici se prostor, život i ljudi podjednako osećaju koliko i vreme. Atmosfera Bliskog Istoka u svemu tome tek je začin, nikako formalni elemenat. A da bi se došlo do ovog briljantnog miksa, Nader se godinu dana povukao u planine, živeo isposnički i komponovao, komponovao... Edi mu je povremeno donosio najpotrebnije stvari, pri čemu su beležili sirove snimke koje će kasnije studijski ostvariti sa nekoliko pratećih muzičara. Osnova je, ipak, u pametno svedenoj Edijevoj ritam gitari sa tek ponekim solo ukrasom i virtuozno sviranoj usnoj harmonici, koja instrumentalno dominira albumom na takav način da ćete odmah pomisliti da je Sani Boj Vilijamson ustao iz groba.

U uvodnoj „Sleep With The Lights On“, čujete zavijanje kojota uhvaćenog u kljusu kako moli za milost, roba koji se obraća nebesima jer nikad nije ni imao ni mogao kome drugom. Iako pesma srednjeg tempa, energija vokala koji dinamizuje naizgled monotonu matricu do eksplozije ruši sve pred sobom. U narednoj, „Come To Me“, priču o izgubljenoj duši u tami velegrada potcrtava neverovatno melodičan refren, koji, naoko patetičan i banalan, celoj priči daje dvosmislen ton: može se tumačiti i kao božje, ali i kao utočište koje pruža (ovozemaljski) đavo. Neka neverovatno ljupka pokvarenost isijava iz svakog stiha, koja kao da kaže: bože, kajem se, znam da je gadno, ali ne mogu da prestanem da uživam u tome. U „Bad Liver And Broken Hart“ čujemo i osećamo svu utučenost koju ljudsko srce može da oseća kada se budi sa „zmijama u krevetu“. Naoko jednostavan, često pripovedački orijentisan, jezik tekstova je prepun simboličkih značenja, a svako novo slušanje je nedovoljno i traži da se plejer iznova zavrti. U isto vreme, ova muzika je i plesna do transa, i meditativna do krajnjih granica svesti.

Libanci su u svom bluz izrazu zaigrali na kartu koju su drugi pre njih smeli da tek da čačnu: sav materijal ima krovnu konstrukciju u spiritual pravcu, muzici severnoameričih robova, najjačem korenu iz kog se bluz razvio, ali koji se, začudo, kod drugih izvođača nalazio tek u tragovima, uglavnom rezervisan za izvođače koji su akustičnom gitarom pokušavali da ožive  gitarističke trenutke ranjavih ruku berača pamuka iz onih vremena kada je lepota letnje noći bila bol zbog bede i obespravljenosti. Wanton Bishops su u ovome našli neiscrpan izvor i utočište i ne popuštaju ni za milimetar. Na albumu je jedanaest pesama (plus intro pesme „Whoopy“), ne zna se koja je od koje bolja, a materijal je maksimalno ujednačen od prve do poslednje sekunde, napet do krajnjih granica slušalačke pažnje i uglačan produkcijski tačno onoliko koliko je bilo potrebno da se ni gram njegove predivne sirovosti ne izgubi. Energetski vrh svakako je „Smith & Wesson“, sa smenjivanjem rifa opasnog poput oštrice brijača u ruci uličnog razbojnika i gvozdene pesnice ritam sekcije.

„Biskupi“ opasno nadiru, a prema poslednjim informacijama o njima, neki veoma ozbiljni igrači u svetu muzičkog biznisa zainteresovani su do kostiju za njih. Svirke po sve prestižnijim festivalima to i te kako potvrđuju. Kako ovaj dvojac sam kaže, u to su uložili sve resurse koje su imali na raspolaganju („duguju novac celom Bejrutu“), napravili besprekorne promotivne materijale (imaju vrhunske spotove i dosta klipova na kojima sviraju uživo, koji su brižljivo izrežirani i izvedeni sasvim u skladu sa celokupnom umetničkom postavkom benda), a valjda se ovde desi onaj retki trenutak kada se trud isplati na najbolji i najpošteniji mogući način, a nagrada dođe u pravo vreme. Sudeći po novom singlu „Shake“, ovi momci stižu jači i nabrijaniji nego ikad, a nama ostaje da s nestrpljenjem i opravdano velikim očekivanjima čekamo sledeći album i nadamo se da će ih čudo promoterske promisli brzo dovesti i u naše krajeve.