Kultura

Neka zabava (po)traje

Vladica Radojević, Kruševac

U današnje vreme, više stotina metara dug red za ulazak na rok koncert može izgledati kao priviđenje. Možda, osim kada svira najveći srpski (i ne samo srpski) rokenrol bend.

Drugi put gledam „Partibrejkerse“ u Nišu. Gledao sam ih mnogo puta: u Beogradu, Novom Sadu, Kruševcu. Dok čekam, sećam se prvog koncerta, u tvrđavi, pre 19 godina. Sećam se otkrovenja rokenrola koje sam tada doživeo. Savršeno toplo prolećno veče, neverovatan prostor, zvuk kakav se još dugo posle nije mogao čuti na ovim prostorima. Canetu i Antonu tada su se pridružili gitarista i basista benda „Gluve kučke“ i bubnjar sastava „Oružjem protivu otmičara“ (Darko, još uvek je tu): zvučali su masnije nego ikada (što se savršeno čuje na „Ledenom dobu“, Kojinom remek-delu produkcije). Zvučni uragan koji je tada izlazio iz razglasa ostao mi je neponovljiv, iako sam se nagledao koncerata za koje je reći da su samo odlični u najmanju ruku nedovoljno. Snaga i emocija bili su tada u harmoniji koju čovek bez ogromne pomoći neke više sile ne može ostvariti, uz publiku koja je taj susret načinila magičnim kao nijedan ni pre ni posle. Ta sila je, izgleda, sve ove godine uz ovaj bend. Njenu pomoć, očigledno, ne može dobiti onaj ko je debelo ne zasluži, prođe put od neba do pakla i natrag. Cane peva upravo o tome, sve vreme, ubedljivo do koštane srži. „Brejkersi“ nemaju slab album, čak ni slabu pesmu. Ne objavljuju često, ali su svesni svoje pozicije i odgovornosti koju ona nosi. S godinama, čini se, još više. U skladu sa formom koju su odabrali, uspevaju i da se konstantno, iako gotovo neprimetno, menjaju. Oni sve vreme pevaju istu pesmu, koja nam, opet, uvek deluje kao (radosna) novost.

Veče 19. septembra ove godine lepo je onoliko koliko može biti savršeno finale leta. Niš je živ kao nijedan srpski grad, ulice i kej su košnica mladih, veselih bića. Na debelom jugu smo, gde se misao o svetskoj krizi i smaku sveta neutrališe životnim stavom „udri brigu na radost“, prisutnim u svakoj pori ovog društva. Svako lice koje srećem na ulazu iz očiju isijava taj moto, ali bez praznine koja je u očima onih koji žive u paralelnom svetu koga i bez želje delimo. Dok ulazim u koncertni prostor, bina izgleda ogromno, ali takva i treba da bude za ono što će se na njoj dešavati. Ipak, gitare oslonjene na pojačala odaju utisak nekakve skromnosti benda koji kao da tek počinje sa nastupima po malim klubovima. Upravo to je ono što volimo kod njih, što se za sve ove godine u svojoj suštini nisu promenili ni za milimetar: jer ih je nemoguće kupiti, okaljati, jer još uvek mogu da pevaju „1000 godina“ i „Hej, ti, dole u marku“ sa istim žarom i uverenjem kao na prvim svirkama. U današnje vreme, kada naivnih više nema, oni su poslednje svetlo kome se još uvek bezrezervno veruje.

Cane i Anton su imali tu sreću da se pojave u trenutku kada je rokenrol muzika još uvek bila respektabilna (pre svega tržišna) sila, a magnetska privlačnost njihovog performansa uradila je ostalo. Od trećeg albuma, uz njih su i mediji (imao sam deset godina kada se „Kreni prema meni“ emitovala najmanje pedeset puta zaredom na državnom radiju, koji se tada slušao i van sadašnjih granica zemlje), ali to je jedan od retkih slučajeva kada to ima svoje opravdanje. Iz potpunog mraka, praćen sve jačim povicima iz publike, bend kreće sa „Ona sve zna“, za mene najvećom i najlepšom njihovom pesmom sa svih albuma (uz „Da li sam to ja“). U publici je mnogo mladih, ali i onih koji bi Canetu mogli biti bar starija braća. Što je najvažnije, tu su roditelji sa decom koja su tek krenula (ili možda čak i nisu) u školu. Reakcija publike nije odmah ekstatična, ali plima pozitivne energije neprestano struji i pojačava se kako koncert odmiče. Grupa precizno usmerava energiju, nastavlja sa „Ona kaže ljubav pokreće“ (kojom je započeo koncert u tvrđavi o kome sam već govorio), da bi se, potom, ređali najbolji brojevi iz ove besprekorne karijere, savršeno raspoređeni i po važnosti i prema albumima. Razglas je savršen, ne prejak ni na pola metra od bine, a opet takav da vas ono što izlazi iz njega gura poput struje velike mutne moćne reke, kojoj je najbolje prepustiti se i srcem, i rukama, i nogama. Aplauzi su sve jači, svaki sekund svirke nagoni telo da igra, da izbaci iz sebe otrove koje svakidašnjica sve jače nagomilava. (Očekivani) vrhunci nastupa su „Rođen loš“, „Kreni prema meni“ i „Hoću da znam“, ali i simbolična baklja crvene boje koju je, u onom savršenom trenutku koji samo proviđenje odredi, upalio neko iz prvih redova.

Prvi put ih gledam u ovoj postavi. Svirka je zategnuta i definisana kao nikad dosad. Ritam sekcija melje sve pred sobom, Robertova ritam gitara puni i „podebljava“ kompletnu zvučnu sliku tačno onoliko koliko je potrebno da Antonove solo bravure seku zvučnu pozadinu terajući je da se još silovitije otvara ka spoljašnjosti. Dimenzije muzike i stvarnosti pretapaju se jedna u drugu, šaljući nam uvid u jedan bolji svet, koji će doći samo ako ga pronađemo u sebi. Sa vazda crnom polo majicom na sebi, Cane je potpuni propovednik te stvarnosti koja se krije u nama, stvarajući je svojim stihovima iz gliba najcrnje svakidašnjice. Nove pesme, na albumu što ga već previše dugo iščekujemo, primetno su okrenute korenima bluza, i muzički, i tekstualno. Ulični žargon, kao oružje vapaja koji je upućen onom jedinom koji može doneti spas, opet je moćno oružje iz koga se bend, po ko zna koji put, ponovo rađa. Bilo bi previše očekivati da „Brejkersi“ opet nadmaše sebe, iako to svi uvek očekujemo od njih. Po onome što čujem, biće to sjajan album, drugačiji od prethodnih na svoj način, što uopšte nije malo.

Da li zato što je neosetno prošlo najmanje osam godina otkako sam ih poslednji put gledao, ili zbog nečega drugog, ovaj koncert će ostati u meni kao najbolji posle prvog (neponovljivog) niškog. Jednostavno, ovaj grad i ovaj bend imaju svoju prejaku povezanost. Grad koga obožavam, po savršeno lepo i prijatno vreme, u društvu ljudi koji su mi najdraži. Uz bend koji je slovo A rokenrola, grupu koja je pokazala zrelost, stabilnost, spoj razuma i srca kakav nikad pre nije imala, ne izgubivši ništa od svoje stare energije, a opet dobivši novu, koja joj daje dodatnu dimenziju. Drugo otkrovenje ne postoji (prošla je već čitava matura otad), ali meni je dovoljno što bih, i pored toga što su ove večeri odsvirali gotovo sve, da ih opet, u najskorijoj budućnosti, slušam i gledam. Ovakva okupljanja vraćaju ogromnost nade, koja pokazuje svoju lekovitost kao malo kada pre, valjda zato što njena injekcija nikad nije bila potrebnija. Zabava je tu da potraje, baš onakva kakva treba da bude: donoseći radost života i zapitanost šta da se uradi da, kada je teško, ne bude još teže.