Kultura

Jon Spencer Blues Explosion: Čudo se (ponovo) dogodilo

Vladica Radojević, Kruševac

Prolaznici i putnici koji kod beogradskog Doma omladine te poprilično sparne nedavne večeri (3. septembra) silaze iz autobusa na liniji 16 i 95 uglavnom nemaju pojma o tome koliko je veliko ono što s nestrpljenjem iščekuje grupa individua vidno rokerske orijentacije, koja je iz minuta u minut sve veća. Atmosfera je opuštena, uz primetnu crtu (pozitivnog) naboja. To je naboj od koga svi očekuju bluz eksploziju koju iz Njujorka donose Džon Spenser, Džuda Bauer i Rasel Simins, članovi ekipe koja je “kriva” za neke od najvećih trenutaka u istoriji popularne muzike, eksploziju kojom će ova ekipa pokušati da ponovi čudo koje se dogodilo nakon njihovog nastupa u istom prostoru pre deset godina (s nekoliko desetina metara razlike), kada su u dva sata demonstracije bugi-vugi sile uspeli da, kao niko pre njih, spoje nebo i zemlju zvukom iz dva gitarska pojačala i bubnjeva.

Dok se zatamnjena Amerikana sala lagano puni, sredinom bine dominira američka zastava postavljena uspravno, sa zvezdicama i crtama koje padaju. Da, sve ide dođavola, ali evo prilike da se vidi da nije sve uzalud. Dva redno spojena Fender gitarska pojačala desno i jedna zvučna kutija levo od bubnjeva sa velikom BX nalepnicom na bas bubnju dokaz su da sam na pravom mestu, iako mi se još uvek, na momente, čini da sanjam. Na kutiji je sprava koja od telesnih vibracija pravi zastrašujuće zvukove, iz koje će genije rokenrola (bluza, soula, fanka, psihobilija...) u  odabranom trenutku pri kraju nastupa sipati jecaje duhova u pomahnitalu masu. Sve je poznato, a opet, sve očekujem sa možda i više nestrpljenja nego prvi put.

Koncertni prostor još uvek nije bio dupke pun kada je Džuda Bauer, najkul gitarista ikada, isprobao debeo a kristalno čist ton svog telekastera. Setivši se prljavštine garažnog pakla koji je sagorevao iz zvučnika na granici pucanja od pre deset godina, pripremam se za iskustvo koje će u svemu, ipak, biti drugačije. Razrezavši topao vazduh, koji je erkondišn sve teže uspevao da drži u granicama podnošljivog, rif koji je Džuda odsvirao približio nas je na dlaku od magije. I druga dvojica proviruju iz bekstejdža, a komešanje rulje sve više postaje talasanje.

A onda, poput tima koji prati bokserskog šampiona, u istim duksevima, crnim pantalona i belim cipelama, opasno nadrkana trojka bez ikakve probe kreće da detonira pod svetlima nejake ali efektne rasvete. Pomalo očekivano, u skladu sa aktuelnim albumom Freedom Tower – No wave dance party, repertoar je baziran na fank deonicama, sa velikim uplivom raznih muzičkih aluzija na (pre svega) njujoršku scenu, pri čemu je posebno upečatljiva jedna od pesama koja na trenutak čini da pomislim da su na stejdžu Beastie Boys  glavom i bradom. Rep i fank u najzdravijem vidu, bez ijednog “hita” koji je je krasio ranija ostvarenja, kao i samostalno pevanje druge dvojice u nekim pesmama, vidno dovode brojne fanove u nedoumicu, ali se početna uzdržanost brzo pretvara u znojavi pir. Da je te večeri nekome, kojim slučajem, bilo suđeno da tu umre od srčanog udara, elektrošokovi koji su izlazili iz ozvučenja ne bi mu to dozvolili. S druge strane, zvuk je bio takav da uopšte nije umarao uši, uz savršen odnos svih instrumenata koji je uspostavljao majstor za miks pultom. Ono što smo te večeri mogli da čujemo pre je bluz-fank mašina za mlevenje mesa nego rastrzani i na momente raštimovani dinamit koji eksplodira pri svakom udarcu u doboš. Ukratko, bilo je to centrifugiranje koje će do kraja nastupa voditi duh na neko čistije i srećnije mesto.

Nakon sat vremena ritmike koja je nagonila ruke, noge, kukove i glave na pokrete koje mozak nije uspevao da usmerava, kraljevi bluz (fank) raspada se nakratko povlače sa scene, jer je odmah jasno da ovakav poziv na bis neće proći neuzvraćeno. Black Mould sa Meat&Bone  albuma čini da dođe do stoprocentnog stapanja između benda i gomile. Savršeno odrađena plejlista bez ikakve želje za dodvoravanjem publici tekla je poput snažne matice koja se završava vrtlogom iz kog se ne može isplivati. Trojica u jednom i jedno u trojici, jedan po jedan, na kraju osvajački napuštaju binu, ali uz nešto potpuno neviđeno dosad. Džon u ekstazi prolazi kroz salu i grli se, ljubi, rukuje, dodiruje sa onima koji su mu na putu, i izlazi kroz ulaz u salu!  Džuda se, vidno manje uzdržan nego na prethodnom koncertu, krajnje srdačno pozdravlja sa fanovima iz prvog reda, dok Rasel nastavlja svoju solo tačku do trenutka kada se svetla polako pale. Spontanost ili savršena režija, svejedno je, za ovakav šou je vredelo živeti i doživeti ga. Rok zvezde, a ništa manje ljudi od krvi i mesa. I u reprizi koja to nije bila, bend je uspeo da otvori svest do prostora u kojima se pre nije nalazila. I pored zamke i garda da će se već viđeno ponoviti, zapravo je jedino što se ponovilo čudo. Bluz eksploužn, bluz eksploužn, bluz eksploužn!

Deset godina koliko se nismo sreli sa JSBX na njihovim telima se jedva primećuje. Što se tiče muzičkog materijala, reformatori rok zvuka iz kasnih osamdesetih (imam u vidu i prethodne bendove) i ranih devedesetih (a, bogami, i savremenog doba) još uvek poseduju žicu koja od gomile recikliranog materijala pravi najčistije zlato. Još uvek znaju da prodrmaju, probude, pokrenu dahom novine... Uz diskografiju koju imaju, ne mogu nam pružiti dva ista nastupa, a to je pre za respekt nego povod za kritiku, jer ma kakav njihov nastup bio, jednostavno ne može a da ne bude savršen. Sada su u primetnoj fank fazi (jednoj od dve osnovne linije kojima su se kretali u karijeri), pa su se oni koji preferiraju rokenrol mogli osetiti pomalo uskraćenim, ali ovde definitivno niko nije bio na gubitku. Sa drugačijim spiskom pesama, želim i mogao bih da ih gledam svake godine po dvaput, pa se jedino nadam da do sledećeg nastupa neće proći cela dekada, ako već ne dođe do smaka sveta. Krem srpske andergraud scene nije bez razloga i izuzetka bio u DOB te večeri, jer je, zašto ne priznati, tu svirao najbolji rokenrol bend na planeti (zajebimo scenske efekte i menadžment). Bend kome se jebalo za priznanja, počasti, glamur, novac, slavu, a koji je sve to stekao u najboljem vidu, onom koji ih je sačuvao iste kao onda kada sam, još kao tinejdžer, na kasetofonu slušao prve taktove Orange albuma, jednog od onih koji su me muzički definisali za ceo život.

Rokenrol, i to u najčistijem obliku koji postoji, još uvek ima ko da sluša. Ovo je bio jedan od onih nastupa koji je iznova dokazao da taj broj uopšte nije mali. Te nedavne septembarske noći u publici je bilo toliko istinski lepih devojaka da je postalo sasvim jasno da su utvare iz Farme i Parova samo ružan san koji sanjamo u nekoj paralelnoj dimenziji. Sem mnogih dragih lica koja sam sreo 2005. godine, bilo je i mnogo onih koji, verovatno, tek otkrivaju vrhunce sa albuma Acme, Plastic Fang i Damage. Tu je bio svako ko u postmodernom raspadu svega i svačega zna gde se može pronaći zrno nade, gde izreglirati dušu i um da bi vožnja protekla bez većih lomova. Ponosan sam što sam još jednom bio u takvom društvu.