Kultura

Žena iz sus(j)edstva

Sena Vukotić, Kosjerić

Pored svih simpatija koje gajim prema rokenrolu, moram priznati da je u osnovi njegovog doživljaja stvarnosti, ipak, jedna neumerenost. U svemu. Setimo se samo velikih rokenrol zvezda i njihovih nastupa koji barataju rekvizitima buke, sjaja, efektnih parola, jasnog stava „šljokica glem roka“, ubitačnih rifova, anarhičnih tekstova, oštrih krajnosti od političkih kritika društva do samouništavajućih razaranja svoje ličnosti ili njeno paradoksalno poništavanje kroz drogu, alkohol itd., inače usputnih amblema ovog istog voljenog ga rokenrola. Što se pop muzike tiče, stvari su tu pomerene u sigurniju zonu manjih oscilacija, zapitanosti i rušilačkih nagona. Pop svojom neangažovanošću i uljuljkivanjem može biti zabava bez ostatka nekog, intelektualnog ili oštroumnog preslišavanja sveta oko nas. Ako pogledamo tako, licemerje rokenrola ogleda se u njegovoj  potpunoj neostvarivosti, utopijskoj prirodi bez kompromisa, a sa druge strane pop nudi jedan smireno lažan pogled na stvarnost i sakriveno šunjanje po rubovima zavodljivih melodija koji se i tekstovima često približavaju žanru melodrame-melaholije i ljubavi koja je inverzna slika te iste slatko kličuće, a melaholične sreće.

Pa ipak, neke ženske kant autore volim da vidim sa gitarom, i tada moja priča o podeli na dobru majku i lošu maćehu roka i popa pada u vodu. Na crtu autentičnog stvaralaštva tada izlaze i neumerena  Pi Džej Harvi i melodična Ejmi Mekdonald, ruku pod ruku. Dva različita pristupa muzici ove dve autorke, čije je stvaralaštvo bazično rokendrol, orijentisano je u stepenu agresije prema stvarnosti kojom barataju u svom stvaralaštvu. Naime, noiz zvuk Pi Džej Harvi napada realnost i stavlja sebe u ulogu dominantnog samosvojnog i samosvesnog bića. Količina emocionale frontalnosti koju ispoljava je u direktnoj vezi sa nekakvom hrabrošću bića da se ogoli, kaže, prikaže, nametne, isprazni. Melodičnost Ejmi Mekdonald čuva distancu posmatrača i njena, uslovno rečeno, umerenost mogla bi se shvatiti kao dostignuta viša instanca izdržavanja stvarnosti u okvirima neiskliznuća, umirenje i uokvirivanje istih bolnih tema koje se transformišu najčešće postupkom ironijskog uobličavanja. Ove žene znaju šta rade, i rade to na načine koji su u potpunom skladu sa njihovom prirodom, senzibilitetom bića, zato i jesu autentične.

Od rokenrol muzike očekujem sve: od promene svesti pojedinaca, društva, kritike, nepromišljenosti, opravdanja za svoje neuspehe, nepristojnost, bezobzirnost, ćudljivost, narcisoidnost, lenjost, pijanstvo, inteligenciju, šalu na svoj račun, crni humor, preterivanje, laž, depresiju, brutalnu iskrenost, krajnju neiskrenost. Od pop muzike očekujem: prirodnost, nenametljivost, melodičnost, finu ironiju, depresiju u kojoj još uvek pobeđuje želja za životom, vulgarnost u nagoveštajima, koliku toliku saosećajnost, sa drugima, ne mnogo, ali koliko se može, pomirenost za nekim propuštenim šansama, prihvatanje sopstvene prosečnosti kao što se prihvata nečija beznačajna mana. Dobar pop-rok je, dakle, obruč koji upreže glasnosti roka u melodiju u kojoj ljupkost ne gubi na svojoj autentičnoj jačini ljupkosti, a da pri tom ne vređa inteligenciju.

Govorim o Sari Renar. Kužite?