Kultura

Miki Solus u Brehtovom rijalitiju

Sena Vukotić, Kosjerić

Furiozni konglomerat treša ulazi na  veliki broj malih vrata u celokupnu stvarnost moderne civilizacije, u lošu kopiju visoke mode – dakle, na ulice, u nabudžene televizijske studije i aktere turbo-folk muzike zemalja u trans-ziciji, kemp filmova i mode, niskobudžetnih horor filmova, kineskih radnji, crnog humora i dobrih crtaća. Manje-više treš je kategorija koja je shvaćena kao ležerna, iako nabudžena, lagodna, iako gorka i što je najvažnije dovoljna sama sebi. Treš je ogledalo upereno ka sebi, jedan autogol. Baštineći tradiciju poraženih, dakle, onih koji su sebi dozvolili autogol, treš je neretko bivao prisvojen kao andergraund kategorija. Miki Solus je umetnik koji ovu tradiciju treša izvodi iz postistorijskog krtičnjaka, izvodi ga bez ikakve pompe na svom biciklu na jedan krug.

Vožnja je, ispostavilo se, više Brehtovska. Kola „Majke Hrabrosti“ su jednostavno zamenjena biciklom, dramatičnost rata zamenjena inteligencijom (potkazivanja “crne liste“, spiska na kome se nalaze mnoge javne ličnosti iz Solusovih pesama), dok se lucidnost songova Brehtovskog pozorišta kod Solusa gradi na iskrsavanju brutalnih hiperrealističkih bljeskova unutar harmonične i akustične, reklo bi se, ničim urušene linearne svirke. „Kokoši laju, laseri svetle, na tehno-partiju koljemo petle“.

Potcrtavanje ovakvih „suludih“ paralela između Miki Solusa i Brehtovog pozorišta se nametnula kao jedno lično preslikavanje, nalaženje paralela koje ne moraju biti tačne, ali koje bi se mogle doživeti na taj način. Ako bismo intenzitet tenzije koji postoji u Brehtovoj „Majci Hrabrost“ zadržali, ambijent rata zamenili bilo kojim kvartom, zadržali songove koje bi izvodio Miki Solus, povremeno i hor na sceni, postavili scene i likove koji iskrsavaju u svojim delovima svojih suludih i stvarnih realnosti, mogli bismo da napravimo jedan  sociološki dark mjuzikl. U njemu bi se našli i Damir Avdić i Nik Kejv, Leonard Koen, Džek Vajt, Devendra Banhart... Slika raspalih kola Majke Hrabrosti dobilo je svoje oličenje u pesmi „Bus iz pakla“ koja je istovremeno pervertirana dozom finog treša, kao i u stihovima pesme „Mrtav je Džoni“: „Balkan je zemlja u mraku cigana i rejvera, Sotona je silovao Nika Kejva, Sotona je silovao Dejvida Linča...“u kojim preovladava nešto apokalipstičnija slika.

Pritisak stvarnosti više nije sposoban da amortizuje i svrsta utiske umetnosti u korita nenaprslih kategorija žanra. Žanrovsko određenje postaje suvišno u umetnosti, muzici, životu, ljubavi, poslu modernog čoveka. Termin „realizam bez obala“ tako dobija svoju pravu vrednost u pojavama de-ponovne konstrukcije, deponovane ili deponijske konstrukcije eklekticizma od koga je gotovo nemoguće napraviti umetničku ili životnu distancu. Ekleticizam shvaćen kao iskrsavanje svih utisaka stvarnosti prisutna je u svim Solusovim pesmama. I sama činjenica da je napravio novu, a našu,  realnost koju prepoznajemo u pesmama dovoljno govori u prilog tezi o rasutosti pažnje u životu svih nas.

Umetnost, kao i život, postaje frankenštajn, mumija, ali isto tako i vašar i teatar (nimalo ne gubeći na vrednosti baroknog shvatanja života kao pozornice, sa svim svojim sablastima pojavljivanja na internet i televizijskom „magičnom realizmu-rijaliti-carstvu). Odnosu, pre svega, prema pojavama i ličnostima kako iz svog okruženja tako i medijskog života, Miki Solus daje sistem vrednosti koji  ruše koncept jednakosti shvaćene u degradaciji nedostatka sopstvene kritičke misli. U smislu izbora muzike, knjiga, ličnosti, Miki Solus itekako daje smernicu za građenje autentičnih sistema vrednosti. Svojom nepretencioznošću Miki Solus je autentična pojava na muzičkoj sceni. Andergraund koji će slušati masa ljudi, zaboravljajući da slušaju „pop-džez“. Ono što Solus preferira svojim anahronim „šmekerstvom Vertera“ je postojanje jednostavne  i nenametljive harizme. U tome ima nešto iskonsko isto toliko koliko i moderno: biti faca, značilo bi odupreti se pritisku lažiranja ličnosti u bilo koje svrhe.