Kultura

O psima i ljudima

Autor: Ivan Bazrđan

Kornel Mundruco, ,,Beli bog“ (Feher isten)

Još jedan dobar film koji smo mogli videti na ovogodišnjem FEST-u je film ,,Beli bog“ mađarskog reditelja Kornela Mundruca. Kornela Mundruca znamo kao perspektivnog i provokativnog reditelja, koji je svojim filmovima, ,,Delta“, ,,Johhana“, i ,,Tender son: The Frankenstein project“, uspeo da skrene pažnju filmske kritike na sebe. Nagrade, koje je pokupio na nekim od najprestižnijih filmskih festivala, uslovile su da on bude vrlo cenjen i priznat u krugovima koji su usko povezani sa evropskim i umetničkim filmom, ali, treba napomenuti, da, uprkos svim tim priznanjima, nije došlo do njegove šire popularnosti. Stoga ovaj tekst predstavlja jedan pokušaj da se skrene pažnja na Mundrucova kinematografska ostvarenja, a prevashodno na njegov najnoviji i najbolji film – ,,Beli bog“.

Kao i film ,,Vuk“, o kom je bilo reči pre nekoliko nedelja, i film ,,Beli bog“ može nam se, na početku, učiniti kao samo još jedan srceparajući dečiji film sa ustaljenom tematikom – mala devojčica i njen pas. Za razliku od filmova sa ,,Lesi se vraća kući“ i ,,Betoven“ matricom, koji su namenjeni najmlađim gledaocima, i koji su, moram priznati, nerazdvojni deo svakog srećnog odrastanja, film ,,Beli bog“ je znatno tematski i simbolički slojevitiji, te stoga nema za metu najmlađe gledaoce, čak, šta više, uveren sam da će i većina odraslih osoba teško podneti neke, zaista brutalne, scene ovog filma.

Naizgled obična i emotivna priča o devojčici Lili i njenom psu mešancu Hagenu, kako film bude odmicao, prerašće u crnu i mračnu socijalnu alegoriju, koja za cilj ima da eksplicitno prikaže svakodnevno prisutnu i sve više rastuću krizu humaniteta. Nisam bez razloga u prethodnoj rečenici insistirao na činjenici da je pas Hagen mešanac – zakon o držanju životinja, koji se potencira u filmu kao jedno od ključnih motivacijskih mesta, ne dozvoljava da imate psa mešanca, ukoliko niste prethodno platili dodatnu taksu, koja će vam omogućiti da bezbrižno zadržite psa. Na oko bezazlena činjenica u sebi krije duboko konotativno značenje, koje jasno dolazi do izražaja, ako primetite da u ovom filmu životinje, to jest, psi mešanci i lutalice, metaforično predstavljaju obične ljude. Ukidajući distinkciju čovek–životinja Mundruco prikazuje očajnu realnost u kojoj čovek samo prividno egzistira kao slobodna jedinka, a u stvari je duboko i snažno omeđen vešto skrivenim i pretvornim totalitarnim režimima i zakonima. Znajući da totalitarni režimi najpre iznedre rasne netrpeljivosti i prodube nejednakosti među ljudima, Mundruco, posredstvom zakona o mešancima, šifrovano želi da nam poruči da u ,,bezbrižnom savremenom svetu“, u kom samo opsenarski vlada načelo francuske revolucije liberte, egalite, fraternite, zapravo je na snazi duboka rasna netrpeljivost. Možda i snažniji od rasne netrpeljivosti je osećaj prezira koji bogati (čistokrvni) gaje prema siromašnima (lutalice i mešanci). U modernom dobu, koje svoju skalu vrednosti zasniva isključivo na materijalnim dobrima, nema mesta za prosečnog čoveka, već samo za onu favorizovanu ,,čistokrvnu“ i dobrostojeću nehumanu aristokratiju. Za razliku od  malobrojnih lažnih aristokrata, kojima bezbrižan život i sveopšte bogatstvo po pravu pripada, običan čovek svoje postojanje mora da plati mukotrpnim radom, ili će biti, poput psa lutalice, nemilosrdno i nečujno uspavan. Da ovakvo tumačenje nije proizvoljno svedoče i reči koscenaristkinje filma, Viktorije Petranji, koja ističe da njihova namera nije bila da prikažu lokalno stanje stvari, već globalnu sliku sveta i društva.

Snimajući svoj film Mundruco je sigurno na umu imao i klasik Semjuela Fulera ,,Beli pas“ (1982). Naime, ovaj Fulerov film problematizuje fenomen ,,belih pasa“ u Americi, koji su svoj naziv i ozloglašenu reputaciju stekli, jer su vekovima striktno obučavani da napadaju samo crnce. Jasna nam je tematska povezanost između ova dva filmska ostvarenja, a poredeći njihove naslove može se zaključiti da u delu mađarskog reditelja problematizovani fenomen ima šire i obuhvatnije područje delovanja.

Iako je najznačajnija alegorijska slika ovog filma, ne treba zanemariti ni njegov osnovni značenjski sloj, a to je priča o devojčici i  njenom psu. Mundruco prikazujući odnos Lili i Hagena vrlo lepo sugeriše šta sve kućni ljubimac može da predstavlja u životu jedne mlade osobe. Pas može biti prijatelj, zaštitnik, neko o kome se staramo i ko bez naše pomoći neće moći da opstane. Mi za psa predstavljamo boga od koga zavisi njegova egzistencija, te tako deca, koja ostvaruju prisne veze sa životinjama, od malih nogu shvataju svoju ulogu hranitelja od koje zavisi život inferiornih bića. Koliko prisna veza čoveka i psa može da bude najbolje govori Lilino problematično ponašanje – u trenutku kada ostaje bez Hagena, ona počinje da se odaje svim onim adolescentskim porocima, koji su za nju bili neprimetni dok je imala svog psa. Izbačen na ulicu, Hagen će preživeti svojevrstan vid odiseje – biće treniran za borbe, lutaće gradom, i zatočen u azil. Na kraju, nakon što je pokrenuo strašnu i krvavu osvetu konstantno ugnjetavanih i skrajnutih, Hagen preuzima mesto junaka-osvetnika, koji se surovo obračunava sa svima onima koji su doprineli njegovoj krvoločnosti i rastanku sa Lili. Jedino što može umiriti pseću pobunu, koja je bacila čitavu gradsku upravu na kolena, jesu taktovi Listove ,,Mađarske rapsodije broj 2“ koji dolaze iz Liline trube, pa tako Lili malo podseća na frulaša iz nemačke narodne bajke,,Frulaš iz Hamelina i pacovi“.

Scene u kojima nekoliko desetina pasa trči kroz grad i ponaša se kao profesionalna vojska su zaista zadivljujuće i zbog ovih scena mislim da je Mundrucov film jedinstven u čitavoj svetskoj kinematografiji. Pored vizuelne upečatljivosti i dobro smišljenog scenarija postoji jedan etički nedostatak ovog filma. Naime, u filmu se na nekim mestima jasno izražava negativan odnos prema strogoj dresuri pasa, dok se za scene u filmu upotrebljavaju psi iz azila koji su, na osnovu viđenog, sigruno dugo pripremani i uvežbavani za  svoje uloge. Ovakav kontradiktoran odnos prouzrokuje da iz filma zrači blago licemerstvo reditelja, borca za prava životinja i ljudi, ali, takođe, ne vidim ni drugačiji način da se snimi jedan ovakav film, koji pokreće brojna društvena i socijalna pitanja. Ipak, da ovaj film nije ostao samo na nivou umetničkog dela, već da je i uticao na društvo, potvrđuje činjenica da je nakon njegovog emitovanja udomljeno sada već i više od pedeset pasa koji su učestvovali u snimanju.