Kultura

"Dolazak", propuštena šansa

Autor: Ivan Bazrđan

Deni Vilnev, Dolazak (Arrival), 2016

Gotovo od samih začetaka filmske umetnosti sci-fi žanr igrao je bitnu ulogu. Počev od Žorža Melijesa i njegovog Putovanja na Mesec (1902), pa preko Tomasa Edisona i Putovanja na Mars (1910) do univerzalno originalnog Langovog antiutopijski ustrojenog Metropolisa (1927) filmski stvaraoci su shvatali da film kao nova i tehnički najmodernija grana umetnosti pruža jedinstvenu mogućnost da se vizuelno predstave nepoznati prostori. Među filmofilima vlada uvreženo mišljenje da se većina najuticajnijih reditelja oprobala u kreiranju sci-fi filmova, pa se tako nameće misao da onaj reditelj koji nije napravio dobar sci-fi film i nije neki reditelj. Sledeći primer Stenlija Kjubrika, Andreja Tarkovskog, Konstantina Lopušanskog, Andžeja Žulavskog, Terija Gilijama, Alfonsa Kuarona, Kristofera Nolana i Deni Vilnev je nastojao da ispiše novo poglavlje filmske sci-fi istorije.

Odabravši zahtevnu i pronicljivu naučno fantastičnu priču Amerikanca kineskog porekla Tedija Ćanga pod naslovom Priča tvog života za osnovu svog filma, koju naši čitaoci mogu pronaći u istoimenoj zbirci i odličnom prevodu Gorana Skrobonje (verovatno najbolja i najorginalnija knjiga koju sam pročitao prošle godine), Deni Vilnev je od samog početka sebi postavio ambiciozan i teško ostvarljiv zadatak. Ipak, vešto se koristeći prednostima filmskog jezika, koji ne počiva samo na pisanoj reči, već i na vizuelnim i auditivnim elementima, kanadski autor je odabrao i istakao one detalje priče, koji su najviše odgovarali filmskom izrazu.

Bazirajući uvodni deo filma na osećanju neizevesnosti i alijenofobiji, koja neizdrživo raste kroz pažljivo montirane kadrove u kojima ne vidimo tuđine, već samo krupne planove izbezumljenih ljudskih lica koja se izobličavaju pred neočekivanim susretom sa onostranim, Vilnev je u prvi plan gurnuo jedan potpuno nepostojeći deo Ćangove priče. Ovim postupkom Vilnev dokazuje svoj autorski kvalitet, koji nije slepo ograničen na puko ekranizovanje Ćangove priče, već je spreman da svojom kreativnošću dopiše jedno potpuno novo poglavlje. Takođe, kanadski autor, kao i gotovo svi savremeni reditelji sci-fi žanra, koketira sa Kjubrikovom Odisejom. Dizajnirajući svemirske brodove da neodoljivo podsećaju na Klarkov i Kjubrikov Crni monolit i snimajući kadrove u kojima sunčeva svetlost proviruje iznad heptatodskih brodova Vilnev suptilno filmski citira proslavljenog britanskog reditelja nimalo ne umanjujući originalnost i vrednost svog filma.

Ipak, jedno je Vilnev morao da zna kada je potpisivao ugovor sa megalomanskim studijom kakav je Paramaunt, a to je da ovaj film, usled ustupaka koji se moraju napraviti zarad visoke bioskopske gledanosti nikad neće i ne može biti istinsko umetničko delo. Davno su prošla vremena renesansnog Holivuda zapljusnutog Američkim novim talasom, kada je Paramaunt finansirao snimanje filmova poput Kineske četvrti, Rozmarine bebe ili Kuma. Tako se kanadski autor spotakao na istom mestu gde se okliznuo i Kristofer Nolan sa svojim najambicioznijim projektom, filmom Interstelar, i usled preteranog pojašnjavanja potpuno upropastio ingenioznu strukturu Ćangove priče. Ćangova priča zahteva izuzetno pažljivog čitaoca, ali, Priča tvog života, kada se strpljivo čita pruža neizmerno zadovoljstvo čitaocu, jer on uspeva sirovom snagom svog uma da raskrinka mnogobrojne lingvističke rukavce semasiografskog načina pisanja i Sapir-Vorfovu lingvističku hipotezu koja se nadovezuje u ovom filmu na teoriju o simultanom mišljenju.

Zato smo umesto intrigantnog i zagonetnog kraja dobili jednu potpuno sažvakanu priču koja gotovo da vređa inteligenciju svakog normalnog čoveka, a svima nam je jasno da ako očekujete ogromnu zaradu na bioskopskim blagajnama vaš film nikako ne sme da se pouzda u intelektualnu moć gledaoca – pogotovo ne u vremenu kada velika većina planete na film isključivo gleda kao na svojevrstan vid zabave. Dobar dokaz nalazimo na tabloidnom domaćem internet portalu Mondo, na kojem film blasfemično i stoji u rubrici zabava, a koji Dolazak, koji je, na žalost, svojim kvalitetom malko iznad pročesnog filma, već određuje kao jedan od najboljih filmova godine za nama. Takođe, nešto što nikako ne sme da dobije prostor u filmu visokog kvaliteta jeste prizemna politička propagandna angažovanost zasnovana na isklišeiranim hladnoratovskim stereotipnim markiranjima koja Ruse i Kineze uvek prikazuju u negativnom svetlu.

Sa druge strane, film Dolazak ima i dosta pozitivnih tačaka. Jedna od njih je svakako vizuelna upečatljivost i estetska savršenost ovog filma za koju najviše treba da zahvalimo direktoru fotografije Bredfordu Jangu. Takođe, susret sa heptatodima nije izneverio visoka iščekivanja, a potpuno suluda gravitacija u unutrašnjosti njihovog svemirskog broda praćena snažnim i tako tuđim taktovima već proverenog Vilnevovog kompozitora (svojim muzičkim umećem obogatio i prethodni Vilnevov film Sikario) Johana Johansona gledaoca ostavlja potpuno zapanjenim.

Prava je šteta što Vilnev nije uspeo da ispoštuje kontinuitet uspostavljen na dobro organizovanom haosu i osećanju neizvesnosti prožetim očekivanjem totalne apokalipse na koji se nadovezuju briljantni prikaz vojnog kampa i susret sa heptatodima, jer je film nakon toga nekako potpuno potonuo i izgubio svoju pažljivu konstrukciju i energiju. Nešto lošijem utisku doprinela je i loša glumačka raspodela, jer slično kao u novom filmu Joakima Trira Glasnije od bombi, u kom Izabel Iper sahranjuje u svakom zajedničkom kadru istrošenog holivudskog superstara Gebrijela Birna, tako i Ejmi Adams izuzetnim glumačkim veštinama prosto pokopava pored nje nesnalažljivog Džeremija Renera. Takođe, Forest Vitaker se nekako ne oseća dobro u koži komično ozbiljnog pukovnika Vebera čiji lik u ovom filmu služi čisto da bi razmrdao nekima možda preozbiljnu konstrukciju filma.

Sve u svemu, nadam se da ovo nije samo loša uvertira i zao predznak za 2017. godinu u kojoj se Deni Vilnev latio da uradi nastavak kultnog filma Ridlija Skota Blejd Raner. Nakon vrlo zapaženih filmova i opusa prožetog žanrovski šarolikim ostvarenjima, koji je trebao da bude krunisan kvalitetnim filmom iz sci-fi žanra, što Dolazak nije, nekako mi se sve više čini da će novi Blejd Raner biti isto što i većina drugih holivudskih blokbaster nastavaka – samo još jedan novi način da se obrne još koji dolar na već oprobanoj matrici. Ipak, iskreno se nadam da grešim.