Kultura

Horor atmosfere

Autor: Ivan Bazrđan

Robert Egers, Veštica: Narodna priča Nove Engleske

U poslednje vreme naviknuti smo da se žanr horor film zasniva, kako ja to volim da kažem, na DžA-BU principu, što implicira da gledalac ne bi trebalo da bude zastrašen atmosferom čitavog filma, već samo nekim njegovim delovima, koje on nestrpljivo iščekuje, nakon čega bi trebalo da ode zadovoljan iz bioskopa zaslepljen svojom naivnošću (čitaj: plitkoumnošću!). U takvim filmovima obično najgluplji i najružniji (čitaj: niko ne želi da ih gleda čitav film!) stradaju prvi, najlepši malko kasnije, pošto ustaljeni obrazac po kojem se novokomponovani horor film odvija simbiotički lepotu povezuje sa pakošću i zavišću, dok oni najslađi i najsimpatičniji (čitaj: najsmotaniji!) akteri filma ostaju sačuvani za finale, u kom, pošto studio tako zahteva, obično prežive uz pomoć neke tek pronađene, do tada nikad spoznate, volšebne sposobnosti.

Iz ovoga sledi da su se horori pretvorili u bajkovite limunade u kojima zlo po pravilu uvek gubi, iako se u stvarnom svetu stvari odvijaju na sasvim opozitan način. Jedino se još Azijati ne libe da snimaju filmove lišene bespotrebne patetike i glupavog tinejdž zapleta, koji sijaju istinskom brutalnošću i originalnim idejama. Ipak, ponekad se pronađe i preko bare poneko dobro horor ostvarenje, a takav slučaj je upravo sa debitantskim filmom Roberta Egersa Veštica: Narodna priča Nove Engleske.

Naime, Egers u svom prvencu odmah pokazuje da njemu nije bitno da isprepada gledaoca na par mesta u filmu, već mu je važno da njegov film kontinuirano održava atmosferu napetosti i nelagodnosti, što je verovatno i najprimarniji, ali i najteže ostvariv, cilj svakog horor filma. Smeštajući radnju u 17. vek, u Ameriku koja  tek polako počinje da se naseljava, reditelj pažljivo bira mesto radnje koje vrlo pogoduje njegovom filmu, jer je taj prostor još uvek neistražen, samim tim, prema tradicionalnom verovanju, potencijalno opasan. Takođe, bitno je napomenuti da je čovek 17. veka, usled svoje neukosti i nemogućnosti da objasni svet oko sebe, verovao u razna mitska bića koja su nastanjivala upravo granične, htonske predele: šumu, vodu, goru, planinu. Da bi se osećanje opasnosti produbilo, glavni akteri filma su članovi novodoseljene, iz puritanske crkve izopštene, porodice, koja se nakon napuštanje zajednice nastanjuje na samom rubu šume. Nešto slično smo mogli videti i kod Larsa fon Trira u Antihristu, u kom porodica paradoksalano odlazi u demonski prostor šume da pronađe mir i spasenje.

Poštujući folklorne matrice iz narodnih predanja, na osnovu kojih je i nastao scenario za ovaj film, reditelj porodicu otuđenu od crkve, što je jedan od ozbiljnijih prestupa u narodnim verovanjima, ostavlja na milost i nemilost silama mraka. Ali, za razliku od rešenja kojim bi reditelji uobičajeno pribegavali, Egers se znatno više potrudio da umesto scena zlostavljanja na velikom platnu psihološki isprofiliše stanje uma svakog člana porodice, koji je gotovo smrtno uplašen od onostranog. Taj strah eskalira u trenutku kada veštica iz šume otme najmlađe dete, najverovatnije za pravljenje melema, koji se morao napraviti od tela nekrštenog deteta, kako bi veštica mogla da leti.

Film je prepun ovakvih momenata, koji su, možda ću zvučati malo morbidno, ali je zaista tako, vrlo poučni i gledalac zaista puno može da nauči o životu i najtananijim strahovima ljudi ovog doba. Usled gubitka deteta porodica će utonuti u opšte rasulo i svađu, te će se čak i međusobno optuživati za veštičarenje, a da stvari budu još gore, u okrilju njihove kuće, pojaviće se i đavo u vidu jarca Crnog Filipa, što je svima znano otelotvorenje nečastivog. Pored veštičarenja, prisustvovaćemo i bezuspešnom egzorcizmu, što se savršeno uklapa u detronizaciju patrijarhalne figure oca zaštitnika, koji je svojim napuštanjem crkve, raskinuo i asketski savez sa Bogom, karakterističan za puritance.

Ali, ono što je mene najviše oduševilo, pored izuzetnog oslikavanja nemira i psihičke propasti  porodice čiji će članovi, usled đavoljih i veštičijih smicalica, početi međusobno da se ubijaju, jeste konotativna veza ovog filma sa slikom Franciska Goje Veštičiji sabat. Ako bi se komparativno uporedile završne scene filma sa Gojinom slikom, gotovo da ne bi bilo neke posebne razlike, ali, iako bismo Egersa mogli da optužimo za nedostatak originalnosti i plagijatorstvo, on je napravio zaista lep i sasvim prigodan omaž jednom od retkih slikara koji su mogli vizionarski da vide sa druge strane.

Važno je pohvaliti i dobar odabir glumaca, koji nisu birani na osnovu svog estetskog izgleda, što je postalo karakteristično za horore, nego na osnovu glumačke veštine, te su više nego uspešno izneli veoma zahtevna karakterna prelamanja i dramske porodične sukobe. Muzika Marka Korvena je svojim anksioznim taktovima odlično ispratila radnju filma, dok je direktor fotografije Džarin Blaške zaslužan za njegovu vizuelnu uverljivost. Sve u svemu, Egers je snimio jedan sasvim pristojan, i za današnje vreme, netipičan film strave, koji će, poznajući zagriženost pravih poklonika horor žanra, ubrzo steći kultni status.

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)