Kultura

Bajke za odrasle Matea Garonea

Autor: Ivan Bazrđan

Mateo Garone, Priča nad pričama

Mateo Garone, uz Paola Sorentina, trenutno je najsmeliji i najproduktivniji italijanski sineasta srednje generacije. Na svetsku filmsku pozornicu ušao je na velika vrata naturalističkim prikazom napuljske mafije u filmu Gomora iz 2008. godine. Iako daleko manje poznat, meni verovatno najdraži film iz njegove rane faze jeste Balsamator iz 2002. godine, u kom se već mogao naslutiti raskošan rediteljski talenat. Još jedan važan film iz njegovog nevelikog (snimio samo osam dugomoetražnih filmova), ali vrlo kvalitetnog, opusa jeste film Rijaliti (2012). Značaj ovog filma krije se u tome što na jedan vrlo originalan i komičan način preispituje fenomen rijaliti šoua plastično objašnjavajući poguban uticaj ove pojave na savremenog čoveka i savremeno društvo.

Za svoj najnoviji i najambiciozniji poduhvat, Priču nad pričama, Garone pronalazi inspiraciju u bajkama koje je u sedamnaestom veku prikupio napuljski pesnik Đambatista Bazile, a koje je posthumno, u Napulju, 1634. i 1636, u dva toma, objavila njegova sestra Adrijana. Kasnije će neke verzije Bazileovih bajki biti adaptirane od strane daleko poznatijih skupljača, braće Grim i Šarla Peroa, ali ono što je vrlo zanimljivo jeste da u  Bazileovom naslovu stoji da su ove bajke jedan vid zabave za najmlađe. Nakon pogledanog Garoneovog filma odmah je jasno da tri bajke koje je on iskoristio i pretvorio u film nikako nisu namenjene isključivo najmlađim čitaocima.

Pre svega, italijanski autor ukida uvek jasno izraženi polaritet između dobra i zla, što je jedna od osnovnih karakteristika bajke. Narušavanje ovog principa dovodi  do ukidanja još jednog bitnog načela bajke, a to je odsustvo psihologizacije junaka bajke. Naime, junaci Priče nad pričama jesu tipski, ali samo figurativno (pohotni kralj, blizanci, kraljica bez poroda, kralj naučnik, princeza za udaju, sestre švalje), jer se karakterno ne ponašaju prema ustaljenom obrascu, koji bi od njih očekivao, na primer, upravo najmlađi gledalac. Garone se odlučuje da mnogo dublje, za razliku od klasičnog autora bajki, psihološki isprofiliše svoje junake čineći ih tako znatno uverljivijim, jer oni, psihološkom kompleksnošću svoje svesti, nekako više podsećaju na Čehovljeve junake za koje nikada nismo sigurni da li su nam karakterno dopadljivi ili ne. Dobar primer svakako jeste prikaz kraljičine neutažive želje za potomstvom, koja će odvesti njenog muža, kralja, u smrt, što bi za sižejnu strukturu klasične bajke bilo nemoguće. Klasična bajka bi se odigrala na sledeći način − kralj bi usmrtio i bezbedno doneo srce vodenog čudovišta, koje je neophodno da bi kraljica zatrudnela.

Ono što najmlađeg gledaoca uvek oduševljava dok čita bajku ili gleda njenu adaptaciju jeste ukidanje razlike između stvarnog i fantastičnog. To je Mateo Garone maestralno uradio u svom filmu, a složena psihološka profilizacija junaka uslovila je da film, zahvaljujući njihovom karakteru kog muče, kao i običnog čoveka, najprizemnije strasti, bude još realističniji, što ga stavlja u domen filmskih dela magijskog realizma. Ipak, u filmu nikako ne nedostaje ni bajkolikih elemenata, bića i predela koji daju estetsko-vizuelnu nadmoćnost, a prilično sam siguran da jedini film u svetskoj kinematografiji koji bi, po kompozicionom kvalitetu, mogao da bude ekvivalent Garoneovom filmu jeste Panov lavirint Giljerma del Tora. Takođe, italijanski reditelj je fino preneo baroknu atmosferu koja vlada u bajkama, jer ih je Bazile skupljao u vreme procvata ovog umetničkog pravca, a raskošna kostimografija, kao i enterijerna i eksterijerna estetika, ispunjena sjajnom neobaroknom muzikom, sasvim odgovaraju dobu u kom je radnja smeštena. Ovako dobru kostimografiju viđao sam još samo kod Akire Kurosave, Hu Hsjao-hsjena, Jimou Žanga i Sergeja Paradžanova,  a smatram da je Mateo Garone jedan od retkih savremenih evropskih reditelja dostojan ovog nevelikog društva perfektnih estetičara.

Dve, i to prilično velike, zamerke koje mogu biti upućene Garoneovom filmu  tiču se lošeg odabira glumaca i jezika koji se govori u filmu. Ovo je prvi put da se napuljski režiser odlučio da snima sa velikim glumačkim imenima i zvezdama (Selma Hajek, Džon C. Rajli) i prilično sam ubeđen da je pogrešio. Naravno, u filmu je bilo i nekoliko vrlo upečatljivih rola (Vensan Kasel, Tobi Džons), ali nekako ukupan utisak o glumačkoj ekipi nije pozitivan, pogotovo što je zbog ovakvog kastinga Garone morao da snimi film na engleskom jeziku uprkos znanju da je Bazileova zbirka bajki jedna od retkih koje su beležene istovetno onako kako su ih ljudi iz okoline Napulja kazivali. Primetan je trud da se i u engleskom prevodu zadrži italijanska pevljivost i bajkolika konstrukcija rečenica, ali, ako se setimo scene iz Nostalgije Andreja Tarkovskog u kojoj Gorčakov demonstrativno baca knjigu ruske poezije prevedenu na italijanski, odmah će nam biti jasno da je umetnost, koliko god mi to ne želeli da priznamo, neprevodiva.

Na kraju, mora se priznati, da, uprkos tome što je snimao film sa zvučnim imenima iz filmske industrije i što je vrlo vidna njegova, pomalo licemerna, želja da se zahvaljujući engleskom jeziku probije do što veće bioskopske publike, a samim tim i zarade, Mateo Garone nije dozvolio da ovi faktori utiču da on snimi nekvalitetan mejnstrim film. Ipak, ostaje žal zbog svesno napravljenih kompromisa, jer su oni doprineli da film ne bude savršen.