Kultura

Kinematografska studija o lepoti

Autor: Ivan Bazrđan

Nikolas Vinding Refn, Demon pod reflektorima (2016)

Samo slepac pita zašto volimo ono što je lepo.

Na raznim internet sajtovima posvećenim filmu u toku je jedna velika polemika oko najnovijeg ostvarenja, iako samo 45 godina starog, već kultnog danskog reditelja Nikolasa Vindinga Refna. Naime, mnogi film Demon pod reflektorima vide kao još jedan potpuni rediteljski promašaj, koji, nakon ispodprosečnog i verovatno najgoreg Refnovog filma Samo bog prašta (2013), predstavlja samo nastavak lošeg niza. Drugi, pak, ovaj film porede sa, meni ne tako omiljenim, Drajvom (2011), inače u bioskopima najvećim hitom i najpopularnijim filmom danskog autora, smatrajući ga za čisto remek-delo. Kao što bi Molder rekao istina je negde tamo, a što se tiče ovog filma i oni koji ga kude i oni koji ga hvale lako mogu pronaći čvrsta uporišta kojim će pomagati svoje mišljenje. Iako ovaj film nije kvalitativno ekvivalentan Refnovim najboljim ostvarenjima (trilogiji Diler (1996, 2004, 2005), Bleeder (1999), Buđenje Valhale (2009), Bronson (2008)), ja neću biti od onih koji će se na nepopularan i lukav način držati i jedne i druge strane, već ću se voditi vendersovskim principom da se uvek vidi samo onaj film koji spozna unutrašnje oko gledaoca, te ću odmah reći da je mene ovaj film potpuno razbio i oduševio.

Najjače oružje ovog neonoar soft horor ostvarenja je svakako perfektna enterijerna i eksterijerna estetika, koja gotovo da zaluđuje gledaoca svojom simetričnošću i preciznošću, te zato ovo ostvarenje najviše podseća, ali samo vizuelno, na dela italijanskih horor majstora, Marija Bave Tri lica straha (1963) i Darija Arđenta Suspirija (1977), kao i na svojevremeno veliki okultni bioskopski hit Stenlija Kjubrika Širom zatvorenih očiju (1999). Ovde ne treba zaboraviti ni Aristotela, pošto Refn kao da režira film prema postulatima starogrčkog mislioca, jer po Aristotelu bit lepote leži u poretku i u simetriji delova celine, s tim da Refn pravi inovaciju pošto obilno, pored estetike lepog, koristi i estetiku ružnog, dajući joj, takođe, perfektnu simetriju.

Da bi Demon pod reflektorima bio uspešno ostvarenje savršena estetika je bila nužna, jer bi bilo besmisleno snimati film o savršenoj lepoti i njenom prokletstvu na neki drugačiji način. Stoga, iako je maestralna Ela Faning (Džesi) navedena kao nosilac glavne uloge u ovom filmu, možda glavnu rolu ipak treba dati lepoti kao fenomenu. Posmatrajući ovaj arhetipski fenomen kroz izopačenu modernu modnu industriju dolazi se do antiplatonovskog zaključka, da lepota nije manifestacija dobrote, već je lepota izvor i povod za izazivanje najmračnijih osećanja u čoveku i neizdržive sujete. Gotovo burleskno karikirajući izgladnele i mnogobrojnim veštačkim operacijama podvrgnute manekenke, Vinding Refn dekonstruiše model idealne lepote u savremenom svetu, pokazujući da je danas Zeuksisov model pozajmljivanja savršenih delova od više različitih osoba neprekidno, ali u onom negativnom smislu, prisutan. Stoga, netaknuta i prirodna lepota, koja zbog odrastanja i samospoznaje s pravom počinje da bude gorda, u jednom lažnom, veštački konstruisanom, svetu ne može biti osuđena ni na šta drugo, osim na propast. Ovakva lepota neće izazivati samo nagle izlive zavisti i sujete, već će mnogi, usled njene savršenosti želeti da je poseduju i iskoriste. Ipak, i ta lepota je načinila jedan prestup koji se u žanrovski konstruisanom filmu ne prašta, a to je da je mirno slušala dok nasilnik iz motela (verovatno, iako samo epizodna, uloga života Kijanu Rivsa), napastvuje neku drugu ženu u motelu, nakon što nije uspeo da uđe na njena vrata.

Demon pod reflekotrima je prepun i simboličkih kadrova, kao na primer, kada se puma ušeta u Džesin krevet, aludirajući na sličnost posedovanja lepote sa divljom mačkom, koja je istovremeno i lepa i opasna. Vinding Refn scenama u kojima Rubi, profesionalna šminkerka, ulepšava i doteruje mrtvake za sahranu, demistifikuje blagodati poslova vezanih za modu, pokazujući da je to samo jedna velika industrija, koja čoveka posmatra isključivo kao potrošnu robu, a izostanak scena u kojima manekenke dobijaju ogromne svote novca, pokazuje da je ovaj posao više stvar prestiža i neizmerne taštine.

Ono što me je najviše začudilo jeste da, dok sam pregledao tekstove vezane za ovaj film, niko nije primetio, ili naslutio, da Nikolas Vinding Refn u svom novom filmu vodi i neku vrstu polemike sa Larsom fon Trirom, kolegom rediteljem koji mu je navodno napastvovao ženu. Ako se prisetimo kadrova Melanholije u kojima se skladno sa svojim labilnim melanholičnim raspoloženjem Kirsten Danst odaje sunčanju na mesečevoj svetlosti, koje simbolički treba da predstavlja prepuštanje jungovskoj tamnoj strani naše ličnosti, onda kadrovi u kojima Rubi usled dejstva lunarnog kulta izbacuje svoj menstrualni sadržaj na pod stana, kao da se podsmevaju Trirovom filmu. Ipak, Vinding Refn bi bio jako loš reditelj da je ove kadrove samo naprasno i neutemeljeno ubacio u svoj film zarad nanošenja pakosti Fon Triru, ali pošto su oni zasnovani kao svojevrstan vid horor elemenata i nemogućnosti odupirinja uticaju savršene lepote, koja i nakon svoje smrti, nastavlja da postoji u eteru, Vinding Refn dokazuje da je jedan od retkih savremenih stvaralaca koji zna i hoće da žacne na vrlo promišljen način.

Takođe, danski autor je sklon i bunjuelovskom šokiranju publike te to nije propustio da uradi ni u svom najnovijem filmu. Scene nekrofilije ili batorijevskog manekenskog sujevernog kupanja u krvi, kao i primitivni kanibalizam usled verovanja manekenki da će jedenjem presnih delova Džesinog tela i one postati savršene kao ona, samo su neki od motiva koje će prosečni biskopski gledalac, naviknut na mejnstrimsku ušuškanost, teško podneti. 

Jedino što se može zameriti Vinding Refnu jeste ponekad preterani upliv melodramskih elemenata, kao na primer Rubino suviše simbolički naivno šaranje karminom po ogledalu, ili neki zaista limunadski delovi scenarija, koji nepotrebno rasturaju teškom mukom izgrađenu mračnu atmosferu. Isti je slučaj i sa muzikom koja je u većem delu filma perfektna (sedam dana nakon pogledanog filma neprestano slušam saundtrek), ali koja je takođe u nekim momentima bajkoliko patetična, što se u neku ruku slaže sa razvojem Džesine karijere foto modela, ali što, takođe, bespotrebno razmrdava izvrsno kreiranu tamnu komponentu filma.

Najviše optužbi Refn je pretrpeo zato što navodno njegov film nikuda ne vodi i nedostaje mu neke smislenije radnje. Ovo su glasovi samo onih koji će vam reći da u filmu neprestano mora nešto da se događa i koji ne znaju da se prepuste estetsko-simboličkom savršenstvu filma, već su od ovog filma verovatno očekivali tipični zaplet u kom će nakon svoje smrti Džesin duh u nekom antropomorfnom obličju nastaviti da se sveti, sa nožem u zubima i sekirom u ruci, svima onima koji su joj naneli neko zlo. Ovo se zapravo i događa u Demonu pod reflektorima, ali na jedan daleko suptilniji i stilistički savršeniji način.

Vinding Refn konstruiše jedan moderan neonoar soft horor, koji, dobro osećajući puls modernog vremena, izneverava danas gotovo neupotrebljive sentence Stendala (Lepota je obećanje sreće) i Dostojevskog (Lepota će spasiti svet). Bazirajući se na snazi pojavnog Demon pod reflektorima kao da u sebi nosi nešto od minulih paganskih vekova, koji i dalje simbiotički prisustvuju u našoj egzistenciji, a u kojima se telo, za razliku od monoteističkog hrišćanskog omalovažavanja telesnog i pridavanja važnosti isključivo duši, obožavalo. Na kraju, kao zaključak nameće se da je ovaj film prevashodno kinematografska studija o neizbežnom i kroz ljudsku istoriju uvek prisutnom pogubnom uticaju sveproždiruće savršene lepote, oko koje sve nestaje, pa čak i ona sama.