Kultura

Sajamska preporuka: Progutana

Dimitrije Vojnov

Jedan od prošlih BITEF-a kao ideju vodilju i slogan nosio je Brehtov citat, Budućnost pozorišta je u filozofiji. Slično se može reći za Kronenbergovu rediteljsku prošlost. Kronenbergov prvi roman Progutana teško se može tumačiti izvan njegovog filmskog opusa, niti treba, ali za početak važno je reći da slavni sineasta zbilja jeste napisao prozno delo koje bi sasvim sigurno imalo solidan autonomni život i da je debi nekog potpuno nepriznatog i/ili nepoznatog autora. Da se sam Kronenberg nije okrenuo prozi, njegova literarna preteča – istomišljenik – saborac ostao bi Balard. Ipak, u vlastitom romanu, Kronenberg u mnogim aspektima iskoračuje izvan Balarda.

U odnosu na Kronenbergov opus, Progutana funkcioniše kao reverse-engineering - on preuzima tematske preokupacije svoje najpotentnije rediteljske faze ali tome dodaje i još jednu bitnu komponentu - a to je recepcija tih dela i pretače ih korak nazad/ napred/ dalje - kako za koga - u formu romana. Dakle, Kronenbergov roman je u svom stavu postmoderan pošto u svoj tekst uklapa i sadržaj drugih tekstova i osnovne/ konvencionalne/ akademske interpretacije. Otud su Kronenbergovi junaci i osobe kakve bi opisivao u svojim filmovima, ali i filozofi i kolege filmadžije, a svi oni su pripadnici imaginarijuma njegove karijere. Zanimljivo je da filozofi u čijoj karakterizaciji ima dosta osobina Sartra, de Bovoar i Altisera, filmski reditelji u kojima se prepoznaju Kusturica i Šin Sang-ok (iako se Šin pominje i kao istorijska ličnost) i Kanski festival, čine taj interpretatorski krug kojim se Kronenberg bavi, dakle ne dotiče se druge dimenzije svoje karijere a to su canucksploitation i Holivud, iako se imaginarijum ovog romana u velikoj meri upravo može povezati sa njegovom ranokanadsko-holivudskom fazom. Zanimljivo je da Progutana dotiče svet filma ali se ne bavi Holivudom već festivalskom i art house scenom. Tematizovanje Holivuda, Kronenberg je ostavio za svoj filmski opus i nedavno se bavio njime u filmu Maps to the Stars, ekranizaciji Brusa Vagnera.

U stilskom pogledu, Kronenberg se u proznom prvencu okreće identičnom izrazu kao i u ranim filmovima - stilski je sveden i vrlo konvencionalan, a inovaciju ostavlja za ono o čemu govori. Otud bi se stil mogao opisati kao mešavina uelbekovske/bretistonelisovske minimalističke rečenice sa detaljima unutar opisa koji se razvijaju u stilski ukras i ideološku intervenciju, sa stilom koji uglavnom više proističe iz atmosfere čitanja nego iz samih reči; sa balardovskom razbarušenošću i hladnokrvnim opisom nečeg ekstremnog i uzavrelog kao iz faze romana Sudar, koji je Kronenberg uostalom i ekranizovao. Na planu rukopisa rezultat je pitak triler koji biva obogaćen Kronenbergovim pečatima na sličan način kao i rani filmovi koji su vrlo lako mogli da se žanrovski klasifikuju. Samo zaključak romana sa svojim odbijanjem da ponudi decidno razrešenje odstupa od jasne žanrovske matrice na narativnom planu, ali otvorenost kraja praktično otvoreno poziva čitaoca na interpretiranje - otud se roman završava nizom nagoveštaja i bacanjem ideja pred čitaoca, a ne raspletom.

Osnovni estetski preokret jeste to što Kronenberg u ovoj knjizi i piše triler, ne koristi ga samo kao žanrovski kostur, a avangardnost njegovih ranijih dela i recepciju tih ostvarenja iz pera teoretičara koristi kao osobine i motivacije triler-junaka. Istovremeno,  Progutana je sofisticirana, umbertoekovska aproprijacija trilera u kojoj je Kronenberg sročio mali udžbenik o sebi u formi dinamične proze i moram priznati da je u toj nameri potpuno uspeo. U sukobu između žanra i meta-slojeva, tek u samom finišu prevladava ovo drugo. Progutana je relativno kratak roman, vrlo fokusiran i pripovedački i stilski, neko zlonameran bi ga mogao porediti sa sličnim delima poznatih pisaca koja nastaju kao pozivi na ekranizaciju. Iako je nesumnjivo da bi se mogao ekranizovati, ova lapidarnost mi je više ličila na kratke knjige francuskih teoretičara u kojima se bave jednom temom a ne razvijaju filozofski sistem, nego na romane u kojima se pisci nude producentima, a žrtvuju proznu razradu ideja.

Kronenbergovština koju donosi je istovremeno kanonska i sveža, prepoznatljiva od ranije i efektna kao da je izložena prvi put. To je uostalom i osobina autorovih najboljih filmova kada se repriziraju. Proza je jedno od čestih pribežišta filmskih autora koji pod stare dane shvate da su sami sebi najzanimljivija tema. Kronenberg je u romanu Progutana, međutim, uspeo da to bavljenje vlastitom veličinom formuliše kao efektan prozni triler i da umesto dela koje se samo pretvara da je žanr isporuči jedno solidno i autonomno ostvarenje.

Laguna je prevod ovog romana prepustila Goranu Skrobonji, i slično Balardovom Sudaru koji je u prvom izdanju preveo Predrag Raos, imamo susret jednog stranog klasika i njegovog lokalnog žanrovskog saborca koji ga prevodi. Ako je ideja vodilja jednog davnog BITEF-a pomogla da počnemo ovu priču, onda je za kraj logično da se zaključi neobičnom odlukom organizatora ovogodišnjeg Sajma knjiga da ga otvori Emir Kusturica. Progutana Dejvida Kronenberga stoji kao opravdanje te odluke – ovo je prototip uspešnog romana koji je napisao filmski reditelj, u kome se sam Kusturica javlja u fikcionalizovanoj formi. Uprkos tome što je ove godine fokus na ruskoj književnosti, Progutana je možda i prava sublimacija koncepta ovogodišnjeg Sajma.