Kultura

Bogovi Pjongjanga

Dimitrije Vojnov, Before After

Dokumentarni film Dennis Rodman’s Big Bang in Pyongyang  ima nekoliko slojeva. Prvi je naravno sam događaj u čije praćenje se hrabro upustio reditelj Colin Offland verovatno ni ne sluteći kakve situacije će se odigrati pred njegovom kamerom. I zbilja, čak i pasionirani pratioci košarke i severnokorejskih tema imaju štošta novo da vide u ovom filmu, a neki od prizora deluju kao vrhunska invencija nekog DOGME reditelja ili barem majstora američke improv komedije.

Drugi sloj je činjenica da ekskluzivnost protagonista i njihove pustolovine u Pjongjangu verovatno nadmašuje činjenica da ovaj film donosi ekskluzivne snimke tamošnjih ambijenata, funkcionera i opšte atmosfere. Ako imamo u vidu da su snimci Severne Koreje manje dostupni od slika sa dna okeana ili udaljenih planeta, Dennis Rodman’s Big Bang in Pyongyang  deluje neobično slobodno po kretanju svojih snimatelja. Jedan od razloga za to je verovatno incidentna priroda samog Rodmana koja je verovatno odvukla pažnju domaćina od onoga čega se verovatno najviše plaše a to su ljudi sa kamerama. Treći sloj je naravno pitanje značenja celog događaja. Ko je tu koga iskoristio – Kim Rodmana ili Rodman Kima, da li to zaista dovodi do otopljavanja odnosa ili je propaganda severnokorejskog režima?

Na ta pitanje je teško dati jednostavan odgovor, za početak zato što je Denis Rodman u toku završne posete Severnoj Koreji, za vreme održavanja turnira, do te mere terevenčio da je poremetio planove čak i Kimovih rigidnih saradnika, pa na kraju nije jasno da li je košarkaški performans uopšte i održan onako kako je domaćin želeo. Denis Rodman je jedan od graničnih slučajeva u istoriji NBA, specijalista za skokove koji je usavršio jedan element igre i vremenom sistematski zanemarivao sve ostale, usput izgradivši imidž buntovnika, i to bitno drugačiji od onog koji su eventualno gradile njegove kolege aproprirajući Islam, politički aktivizam ili gangsta imidž. Rodman sa svojim pirsinzima, krosdresingom, Najk patikama sa obrnutim znakom, vezom sa Madonom i brakom sa Karmen Elektrom bio je jedan od nosilaca globalne promocije NBA tokom devedesetih, sve vreme ostajući i jedan od uspešnijih šampiona u periodu kada je par timova dominiralo ligom. Posle povlačenja, Rodman upada u ponor zavisnosti, tabloida, besmislenih poslovnih poteza i postaje prototip savremenog NBA veterana, grupacije koja najčešće bankrotira među savremenim penzionisanim sportistima.

U jednom trenutku, za potrebe Vice dokumentarca Rodman putuje u Severnu Koreju sa Harlem Globtrotersima i upoznaje Kim Jong Una. Kim je veliki fan košarke i nije zadovoljan cirkusom Globetrotersa, kaže Rodmanu da bi želeo da vidi pravu košarkašku utakmicu. Za Kimov rođendan 8. januara prošle godine, organizovana je utakmica severnokorejske reprezentacije i penzionisanih NBA profesionalaca predvođenih Rodmanom, među kojima su i neki od najdugovečnijih (Klif Robinson), neki od najplaćenijih a potom posrnulih u alkoholizam i bankrot (Vin Bejker), neki od tihih majstora (Dag Kristi i Čarls Smit) i Keni Anderson, igrač od kog se očekivalo puno pa na kraju nije bilo ništa naročito. Ovi pali anđeli NBA košarke koji u Americi danas žive na margini, učestvuju u reality emisijama, prodaju medalje osvojene sa reprezentacijom da bi vratili dugove i treniraju decu, dolaze u Severnu Koreju i dobijaju tretman bogova, odnosno sportskih veličina što oni zapravo i jesu, koliko god se to ne vidi od naslaga grešaka koje su napravili rasipajući milione i erodirajući kao ličnosti.

Međutim, svaka od ovih NBA olupina je u boljem stanju od samog Rodmana koji se istovremeno ponaša kao čovek sa sportskom misijom olimpijskog karaktera, iako nikada nije odavao utisak pravog sportiste okrenutog takmičenju i vrlini, i potpuno histerične rok zvezde koju čak ni strogost Kimovog protokola i zastrašujuća monumentalnost socrealističke arhitekture ne može da obuzda. Odjednom suočavamo se sa paradoksom, dvorska luda umirovljenog komesara NBA Dejvida Sterna, svojevrsni nusprodukt profesionalnog sporta kog je sama liga, zajedno sa sponzorima gurala do ekstrema, sada promoviše sportsku diplomatiju, na tragu Niksonovog ping ponga sa Maom, u najtvrđoj komunističkoj zemlji u kojoj se košarka igra amaterski, a reklame su zabranjene.

Oflandov film uspeva da zarobi tu malu priču koja otkriva veliku priču, ali i da prikaže dramu među NBA igračima kada shvate da Rodmanova misija zbog samog organizatora neće biti nimalo jednostavna. Unutar ekipe se profilišu dramske uloge, Čarls Smit preuzima ulogu mentora, Denis Rodman je neobuzdani heroj koji mora da sazri, a verovatno najobrazovaniji član ekspedicije, genetičar Džo Tervilidžer ima funkciju komičnog sidekicka i to je naročit paradoks. Posle gledanja ovog filma jasno je da bi Rogenov i Goldbergov The Interview bio mnogo bolji da su zaista otišli u Severnu Koreju sa Rodmanom nego što su sami pokušavali da smisle priču. Oflandov film ne ublažava i ne prećutkuje sve ono za šta je Kimov režim optužen. Ali prikazujući život iza zavese za koju je malo reći da je gvozdena i uvodeći u svoj diskurs mišljenja analitičara čiji su stavovi vrlo umereni, stvara vrlo human film koji na kraju krajeva pokazuje da olimpijski duh Rodmanove misije nije samo iluzija jednog propalog čoveka već da se zaista mogao opipati.

Nemoć prema Rodmanovom projektu pokazao je pre svega establišment. Zanimljivo je videti sportiste koji su ceo život proveli obavezani skupim reklamnim ugovorima kako sada idu u sportskoj opremi rasparenih proizvođača, i opet dobijaju pretnje od preostalih sponzora iz Amerike da ne igraju utakmicu. Ipak, vrhunac je odluka same NBA da ne dozvoli korišćenje snimaka Rodmanovih igara iz lige koji su u njenom vlasništvu.

Lajbahov koncert u Severnoj Koreji u izvesnom smislu produžava ovaj iznenađujući niz komunikacija Kimovog režima, koji važi za vrlo rigidan, sa zapadnim zvezdama koje su poznate po provokacijama i kršenju pravila. Kimov stariji brat je kao dečak igrao basket u Rodmanovom dresu, pa nije potpuno iznenađenje što se na kraju ovaj košarkaš našao u Pjongjangu. Ni Lajbah u Pjongjangu nije iznenađenje, već logičan nastavak njihovog rada i tačka u kojoj oni dostižu vrhunac svoje aktivnosti. Štaviše, Lajbah donosi Istinu u Pjongjang. Kimovom režimu je značajno da se pokaže kao cenjen u svetu, tako su i Rodmanovi veterani predstavljeni kao najbolji svetski košarkaši, što su neki od njih dvadesetak godina ranije i bili. Sada im dolazi jedan od najznačajnijih art-rok bendova današnjice. To će biti jedan od retkih slučajeva u kojima će Kimov režim govoriti u hiperbolama, kao i uvek, i govoriti istinu u isto vreme.

Izvor: Before After