Kultura

Statisti u vlastitoj kinematografiji

Dimitrije Vojnov

Pre dve godine u Velikoj Britaniji uhapšena su četiri prevaranta koja su pripremila lažne filmske projekte sa sve scenarijima i planovima snimanja zato što su umalo oštetili državu za sedam miliona funti koje su planirali da uzmu radi povraćaja PDV-a i sredstava za podsticaj filmske produkcije. Od pre par dana i u Srbiji je moguće pokušati ovakvu prevaru. Država je posle višegodišnjih pritisaka donela Uredbu kojom se vrši podsticaj za pružanje usluga u proizvodnji audiovizuelnih dela tako što se investitorima daju sredstva u protivvrednosti dvadeset posto novca utrošenog na realizaciju projekta u Srbiji. Zašto naša država to daje kada su slabo plaćeni filmski radnici i pristup maltene svim lokacijama koje postoje na teritoriji Srbije, prilično veliki adut? Razlog je vrlo jednostavan. Postoje mesta na kojima je dostupno sve to, možda još i bolje, ali još jeftinije i sa ovim stimulacijama. Ali zar mi nismo čuveni po stranim filmovima snimanim kod nas? Zapravo jesmo, mada su u SFRJ Hrvati bili glavni maheri za taj posao a i danas su jer geografski gledano imaju sve isto što i mi, plus more. Uostalom, najznačajniji producent sa ovih prostora Branko Lustig se otisnuo u Holivud pomoću koprodukcija baš iz Zagreba. Rečju, staroj slavi bi nas u pogledu lokacija pre vratio Šešeljev projekat Velike Srbije nego Vučićeve subvencije.

Države različitih stepena razvijenosti i poreske kulture su uvele ovakav sistem subvencionisanja pružanja usluga filmskim produkcijama. Motivi su naravno razni. Ako imamo u vidu Nemačku, koja finansira i srpske filmove, jasno je da oni žele da dodatno povećaju zaposlenost svojih kapaciteta u ovoj oblasti. Ako imamo u vidu Rumuniju, onda je verovatno privlačnost slabo plaćenih žrtava tranzicije kao zaposlenika bila nedovoljna i moralo se dodati još nešto, potencijalno inicirajući čitav lanac korupcije i prevara koji su do te mere poznati da je o tome snimljen i vrlo zanimljiv igrani film “Made in Romania” koji iskreno preporučujem svim filmofilima. Ideja da naša država treba da finansira pružanje usluga stranim producentima nije nova i ona je prisutna dobrih sedam godina kroz rad organizacija poput Film in Serbia koje su osnovale strane institucije (USAID) kako bi nam objasnile da mi strašno grešimo što ne ulažemo državni novac u nešto što bi nam zapravo moglo donositi ogroman prihod. Izgleda da su Srbi uprkos snažnim pokušajima pojedinih domaćih faktora i interesnih grupa (koji se pojačao od dolaska SNS na vlast) uspeli da se odupru toj ideji sve do 2015. godine, međutim sada kada Grci govore OXI mi pristajemo na još jedan zapadni vid “nigerijske e-mail prevare”. Znate kako vam povremeno stigne e-mail o tome kako na nekom računu stoji izgubljenih pet miliona dolara i kako ćete dobiti taj novac ako uplatite pedeset? Ovaj koncept nažalost jako podseća na to.

Za početak pred javnost se iznose cifre koje su potpuno neverovatne, kao da su države poput Mađarske ili Češke zaradile po nekoliko stotina miliona dolara poslednjih godina zato što imaju subvencije što je praktično nemoguće jer bi to značilo da su ubirali porez u stotinama miliona dolara i uplaćivali subvencije u isto vreme, a to bi bilo izvodljivo samo pod uslovom da je neko trošio milijarde na njihovom tlu, za snimanje filmova. Verovatno se misli na ukupan obrt koji su ti poslovi doneli, ali se javnosti to tako ne predstavlja. Isto tako taj obrt podrazumeva neke usluge ili robe, dakle nikome taj novac nije pao sa neba. Taj novac je zarađen. Druga statistička klopka je priča o tome kako se novac utrošen na snimanje u Srbiji može pomnožiti i tako dobijamo računicu kolike će prihode ti projekti doneti našem ugostiteljstvu i drugim sektorima. Čak i da pretpostavimo da jezgro filmske ekipe koje čine šefovi sektora, glavni glumci i specijalisti kakvih u Srbiji nema, posle šestodnevne radne nedelje i dvanaestočasovnog radnog dana planira da lumpuje i ostavlja ogroman novac van svog hotela, trošeći ogromne količine energenata, ovo se može reći za sve poslove koji uključuju angažman živih bića.

Ako recimo vi sada pijete kafu dok čitate ovaj blog, morali ste je negde kupiti, morali ste je skuvati na nekoj struji, sve to platiti sa uračunatim porezom, kasnije koristiti vodu i deterdžent da operete sud - da li to znači da i ja zaslužujem subvenciju jer će neki ljudi piti a možda čak i jesti a svakako trošiti struju iz mreže ili iz baterija da bi pročitali ovo što sam napisao? Ako je ne zaslužujem ja, da li barem sajt za koji pišem zaslužuje subvenciju da bi me lakše angažovao? Ukratko rečeno, u najboljem slučaju, dakle ako se vodimo hipotezom da će u Srbiju doći najpošteniji producenti na svetu, mi treba da subvencionišemo njihove aktivnosti ovde time što će se država odreći poreza. S druge strane, penzioneri koji troše gotovo isključivo srpske proizvode, plaćaju račune na vreme i neplaćeno pomažu svojim potomcima, nemaju subvencije, imaju čak smanjenje primanja. Međutim, tehnički, država se ne odriče poreza već uplaćuje novac producentima. Dakle, oni ne plaćaju umanjenu već punu cenu a onda dobijaju novac kako bi im se nadoknadio deo troška. Upravo činjenica da država daje novac a ne radi nešto drugo, tipa ne oporezuje uslugu, otvara mogućnost mahinacija.

S druge strane, ako imamo u vidu da je Warner Brothers pokušao da prevari Pitera Džeksona za deo prihoda “Lord of the Rings”, zašto mislite da će biti korektniji ljudi koji dolaze na Taru da bi snimali niskobudžetni film koji se dešava u Japanu, iako na Tari nema ni japanske arhitekture niti Japanaca koji bi statirali? Rizici su dakle veliki a krajni ideal stranih producenata koji oni vremenom ostvare jeste da im praktično država-domaćin finansira deo koji snimaju u njoj. Ponekad se čak producenti i odaju koliko su ti podsticaji veliki i povoljni – recimo kada je izašao film „The Green Hornet“, Nil Moric je rekao da bi snimili nastavak da su ga radili u državi koja ima podsticaje, a pošto nisu, nego su platili troškove, onda im se nije isplatio. Uve Bol, poznati nemački diletant ostvario je rediteljsku i producentsku karijeru zloupotrebljavajući koncept poreskih podsticaja, naročito u Nemačkoj. On je privukao pažnju svojim bizarno lošim filmovima i praktično razobličio moguće zloupotrebe koje nudi ova regulativa. Lično nemam nikakav problem sa tim da naša država subvencioniše strane investicije koje otvaraju radna mesta, pokreću proizvodnju itd. međutim ova inicijativa je besmislena iz više razloga. Film ipak nije industrijska grana koja može da pokrene bilo šta, a njegovo računovodstvo je mnogo kreativnije od onog koje se može sresti kada finansirate fabriku automobila ili čeličanu. O opštem uticaju takvih subvencija da i ne govorim. 

Iz pozicije autora, ovakve subvencije nemaju nikakav pozitivan efekat, štavište moguć je čak i negativan - ekipe će biti zauzete na stranim filmovima i nedostupne za srpske koji raspolažu manjim sredstvima. Mnogi od naših najozbiljnijih filmskih radnika odavno gotovo isključivo rade na stranim produkcijama, a sada će se taj fenomen još proširiti. Iz pozicije filmskih radnika, ove subvencije mogu imati povoljan efekat na ljude koji se bave nekim specifičnim filmskim zanatima i na neki način očuvati deo tih profesija, međutim, veliki deo tih očuvanih zanata može ostati nedostupan našim filmadžijama. Uspon rumunskog filma na festivalima nema nikakve veze sa tim što se tamo uz državne subvencije snimaju filmovi sa Van Damom. Da ima veze, Bugarska bi odavno bila velesila od kada je ugostila reditelje u rasponu od Stalonea do De Palme. Naša Uredba doduše ima jednu ciničnu dimenziju, ona daje subvencije i srpskim investitorima, iako zapravo oni ne ulažu u srpski film zbog toga što on nema tržište i način da im vrati novac - a ne zato što im nedostaje tih dvadeset posto stimulacije. Ipak, i srpski investitori mogu pokušati da manipulišu ovom Uredbom, a sva je prilika da će oni podeliti sudbinu naših tajkuna i podneti krivicu za krađe u kojoj su bili samo epizodisti.

Jedan od poslednjih činova ove drame odigran je zapravo vrlo prikriveno ovog proleća kada su se srpski filmski radnici prenuli iz svog zimskog sna i prepustili laganom prolećnom aktivizmu. Tada se stvorila histerija oko Avala filma, oko toga kako će neko srušiti njene ruševine i graditi stanove itd. i iz današnje vizure to deluje kao vešta manipulacija medijima - prvim talasom su odbijeni potencijalni tajkuni kojima samo još fali da sazidaju zgradu na tom svetom mestu i još lakše budu hapšeni nego do sad, a Avalu je na kraju kupila firma čije je prvo oglašavanje donelo dve informacije - žele da se bave filmom; ali to mogu samo ako Srbija odobri subvencije. Između redova se moglo pročitati da se Avala katanči ako ne bude subvencija. A videli smo kako javnost reaguje ako Avali neko pripreti na bilo koji način. Pokazna vežba ovog proleća je uspela.  U vreme kada se nagađalo ko je kupio Avalu, pored imena Mišela Babića, imenjaka glavnog junaka iz romana Moma Kapora i filma Miše Radivojevića “Una”, kao najkredibilnije ime pominjan je Ryan Kavanaugh, vlasnik tada velike kuće Relativity. Danas je Realativity u fazi bankrotstva, poverioci ga čereče, kreditori uzimaju filmove da ih preprodaju a Kavanaugh je od čoveka koji je povezivao Vol Strit i Holivud postao parija u industriji. Nije ni važno da li je Kavanaugh zaista imao veze sa firmom koja je kupila Avalu. Njegova sudbina koja ga je u roku od tri meseca odvela od “kupca iz snova” do propalog privrednika pokazuje da je holivudski biznis surov. Dovoljno surov da se na periferiji, u Srbiji, ne mora igrati pošteno.

O problemima koje za to vreme ima srpska kinematografija ne treba ni trošiti reči. Uprkos tome što ne spadam među one filmske autore koji zaćute o problemima čim im se obeća da će moći da se otimaju za neki novac, moram priznati da bi bilo dobro da se u našem budžetu nađu neka sredstva za obnovu bioskopa, za funkcionisanje strukovnih udruženja čime bi se konačno razrešio niz pitanja - od sindikalnih do autorskih prava, pa u krajnjoj liniji - iako je to najspornija stavka - i za proizvodnju naših filmova. I tu dolazimo do vrlo bitnog detalja. U javnoj prezentaciji ove Uredbe koja je po svojoj suštini iz domena privrede, jako se manipuliše kulturnim kapitalom kinematografije. Stalno se spinuje kako eto, dajemo pare ali imali smo priliku da vidimo Kevina Kostnera i Pirsa Brosnana u našem gradu, pa ko zna ko nam još može doći. Svakako da je pominjanje Kostnera atraktivnije nego priča o firmama koje se bave reciklažom, ili nekim drugim šrafljenjem, ali takvi senzacionalistički uglovi gledanja dodatno zamagljuju sliku. Bilo bi jako važno kada bi se rasprava o ovoj Uredbi potpuno očistila od naše fascinacije filmskim zvezdama i svela na cifre, i osmišljavanje mehanizama da se spreče zloupotrebe, iako je slutim to nemoguće. Filmske zvezde, što se Srbije tiče, treba da budu briga filmskih autora, a ne mogu se formirati ako se ne snimaju filmovi i ako nemaju gde da se prikazuju.

Ruku na srce, stranci ni u zlatno vreme Avala filma nisu bili preterano korisni partneri. Naime, cilj Avala filma bio je da unese čvrstu valutu u zemlju i kao mnoga druga preduzeća u SFRJ trpeo je gubitke zbog toga. Otud je Avala Film od svojih početaka bio gubitaš, neprekidno u raznim sanacijama. Rečju, produkcione okolnosti u kojima su stranci apsolutno srećni oduvek podrazumevaju da naša država bude na gubitku. U vreme prodaje Avala Filma, neki od starijih Beograđana, evocirali su uspomenu na dane kada su momci sa naše kaldrme farbali kosu u plavo kako bi statirali u “Dugim brodovima”, filmu inače toliko značajnom da pola zabrinutih branilaca Avale verovatno ne zna ni ko ga je režirao. Sa Uredbom o podsticajima, srpski filmski autori imaju priliku da postanu statisti u vlastitoj kinematografiji.

Izvor: Stari kadar