Kultura

Svi psi idu u raj, neki psi idu u Holivud

Autor: Marija Cvetković

Semjuel Fuler, Beli pas

Upozoreni smo na to kako je nekad bilo. Ili kako će biti. Da će ...i vuk boraviti s jagnjetom, i ris će ležati s jaretom, tele i lavić, i ugojeno živinče biće zajedno, i malo dijete vodiće ih. I krava i medvedica zajedno će pasti, mlad njihova ležaće zajedno, i lav će jesti slamu kao vo. I dijete koje sisa igraće se nad rupom aspidinom, i dijete odbijeno od sise zavlačiće ruku svoju u rupu zmije vasilinske. (Isaija 11, 6-8) Čovek prošlosti ili čovek priča i legendi, bio je u prijateljstvu čak i sa divljim zverima. Razumeo je njihov jezik. Nije ih lovio i proždirao, ni one njega. Po predanju, Sveti Sava je imao svoje vukove koji su ga pratili po putevima.

Danas dovodimo životinje u svoje domove, držimo ih za ljubimce, zatvaramo, hranimo, lečimo, pružamo im dug i udoban život, po uzoru na naš. Kao u basnama, zamišljamo da imaju naše osobine, zovemo ih ljudskim imenima. Kažnjavamo, sterilišemo, uspavljujemo ako postanu nezgodne. Učimo koga da napadnu, a koga da vole. Pravimo se da smo dovoljno veliki da nad nekim, ipak, gospodarimo. Precizno uvežbani psi hodaju uz naše noge. Hodaju kao senka i svedok su naših dela. Naših uspona i prljavština. Ostaju nam privrženi i verni, i pored toga. Glume za Oskara. Semjuelu Fuleru mora da je bilo vrlo zabavno da u Belom psu u izlog radnje nasred Sanset bulevara,pod svetlećim nazivom Oskar, slupa đubretarski kamion.

Odiseja filma Beli pas počela je s pripremama, nastavila se sa završetkom snimanja, i po trajanju nadmašila čak i izvornu Homerovu trans-mediteransku turu. Film je navodno trebalo da režira Roman Polanski, zatim se pominjao i Toni Skot, ali su se u Paramauntu onda setili Sema Fulera kao jedinog koji bi uspeo da napravi film za tako kratko vreme. Fuler, poput najpoznatijeg grčkog lutalice, s darom za priče i pustolovine (Šta je suština filma? Fuler: Priča, Šta je suština priče? Fuler: Priča), uspeva da postojeći scenario prepravi ili ponovo napiše za deset, a da za četrdeset dana snimi film. Nakon specijalno upriličene projekcije za predstavnike afroameričkih organizacija, koje su već ranije izrazile brigu zbog tematike i naslova ovog filma, ljudi iz studija odlučuju da film uopšte ne puste u bioskope, već ga smeštaju u karantin. Postupak je obrazložen time da Beli pas nema tržišni potencijal. Tema, koja je u vreme Reganove republikanske vladavine predstavljala svetogrđe proklamovanog egalitarizma, ticala se južnjačke priče o belim psima koji su naučeni da napadaju crnce. 

Po jednoj od verzija, Fuler je tada ukrao kopiju filma i pobegao u Meksiko, plašeći se da bi film mogao da bude uništen. I budući da je već ranije, za vreme Huvera, ispitivan zbog sumnjivih aktivnosti, on ubrzo napušta Sjedinjene Države, pa tako Beli pas ostaje njegov poslednji američki film. Dvadeset tri godine kasnije, Beli pas je objavljen na di-vi-diju. Za vreme francuskog novog talasa, Semjuel Fuler slovi za autora koji i u nametnutim studijskim uslovima uspeva da ostavi svoj pečat. A taj svetonazor stečen je iskustvom i Fulerova originalnost nastupa s pouzdanjem proživljenog. Do sedamnaeste godine već je imao dugačak novinarski staž prateći crne hronike od Njujorka do San Dijega, da bi se zatim upustio u avanturu dostojnu uspomena Džeka Londona, krstareći Amerikom vagonima na koje se nije motrilo. U Drugom svetskom ratu je dobrovoljac u pešadiji, u Velikoj crvenoj brigadi. Nakon rata postaje režiser. Zanimaju ga pre svega dvojstva unutar čoveka; normalno nasuprot pomerenog, spoljašnje protiv unutrašnjeg, profesionalno koje odstranjuje lično. Otvaranje novog vidokruga usred uobičajenih odnosa.

Beli pas je filmski junak na način ostalih Fulerovih junaka. On je ono što je, ne (samo) ono što radi. Zato ga i vredi izbavljati i zato ga film ne osuđuje, iako od početka znamo da je to pas koji ubija. Fuler ne drži lekcije. Čak ni kurve ne preobraća u red pristojnog sveta, po taktu moralnih i zakonskih načela, već ih rehabilituje temeljnijom, uzvišenijom uredbom. Krajnje surovo i neulepšano prevazilazi urođenu poslovnu sumnjičavost i  kurvi, i policajaca, i prevaranata ostalih profila. Niko nikada nije dobio batine zbog mene, iz usta devojke iz Američkog podzemlja, postaje izjava ljubavi. Država i političari koriste dugačke reči i dugačke zatvorske kazne. Ljubav iskupljuje. Taj put psa odvodi na posebno mesto u Nojevu barku, rešetkama ograđeno područje, centar za dresuru životinja koje se pojavljuju u filmovima (kako to naročito ističu,  pretežno dokumentarnim). U filmovima tako mogu da se vide životinje ponovo naučene da se ponašaju prirodno. Nojeva barka u ovom filmu poslednje je  pribežište, udaljeno od civilizacije, mesto u kom se uspostavlja, u tom izolovanom svetu kamere, svetla i akcije, ponovni sklad ljudi i životinja kakav je postojao u biblijsko vreme.

Uostalom, i danas pažnju  savremenog Jutjub gledališta zaokupljaju snimci savršeno maznih životinja, iz dalekih predela, neverovatnih osobina, životinja koje govore ili životinja koje uopšte ne postoje. Snimci koji su spontani, koji bi trebalo da su pravi. Taj svet nam je danas više nego ikad prenesen, i mi, iščupani iz staništa prirode, retko kad u njemu stvarno učestvujemo. Drugujemo putem videa, hranimo svoju nežnost, raspaljujemo svoj žal za savršenom rajskom prirodom. Zatim zatvaramo stranicu, odlazimo svojim poslom. Na kraju filma, jedino što je moguće napraviti od belog psa u našem svetu je oružje druge vrste – pas koji se sada ustremljuje na belog čoveka. Rešenje je odlazak u suprotnost, nema uzvišenog stanovišta koje dihotomije nadilazi. Raj je izgubljen i neki psi su još uvek ovde.