Kultura

Mizantropija na argentinski način

Autor: Marko Tanasković

Divlje priče, Damijan Zifron

Zaboravite na tango plesove i na dobra vina, na fudbalsku strast gaučosa i latinoameričku senzualnost i duševnu toplinu, Argentina koju nam prikazuje reditelj Damijan Zifron u filmu  Divlje priče (Relatos Salvajes) toliko je nesrećno slična tranzicionoj Srbiji da će se, bez ikakve sumnje, naši gledaoci osetiti kao kod kuće. Užasne socijalne nepravde, korupcija i pohlepa na svakom koraku, institucije koje ne funkcionišu i njihove nervno labilne žrtve, međuljudski odnosi izgrađeni na lažima, obmanama i okrutnostima, latentna pretnja nasiljem pri svakom pa i  najbezazlenijem susretu, samo su neke od odlika društvene entropije u kojoj se kreću sluđeni junaci ove žestoke i duhovite i pomalo morbidne filmske satire.  Divlje priče su omnibus koji se sastoji od šest zasebnih priča koje, svaka za sebe, pokazuju šta se sve može dogoditi kada frustrirani, stresirani i poniženi građani „puknu“ i pređu onu krhku granicu koja deli civilizaciju od varvarstva. Iako filmski segmenti nisu međusobno povezani, svi su inspirisani mračnom stranom ljudske prirode i svi se vrte oko motiva osvete.

Prva priča, koja nas donekle nepripremljene „ubacuje“ u rediteljev mizantropski univerzum još pre uvodne špice, dešava se u avionu gde malo pomalo otkrivamo da svi putnici poznaju istog čoveka i da su mu tokom života naneli neku nepravdu. Kada saznamo da je upravo taj čovek pilot aviona i da se zaključao u kokpit, stvari dobijaju šokantan i tragičan obrt koji nenamerno ostavlja prilično gorak ukus, imajući u vidu okolnosti pod kojima se odigrao nedavni pad aviona Džermanvings u Francuskoj. U drugom delu, mlada konobarica će u svojoj novoj mušteriji prepoznati čoveka koji joj je uništio porodicu, što će joj neočekivano pružiti priliku za osvetu koju je dugo čekala.

Treće polavlje počinje sa naizgled uobičajenom svađom u saobraćaju koja će se gotovo ni iz čega pretvoriti u sadistički pir i divljački obračun na život i smrt. Četvrti segment govori o inženjeru koji je, frustriran nepravednim kaznama i kafkijanskim sistemom naplate, krenuo u lični rat protiv lokalnog Parking servisa, dok peta priča pokazuje kako bogati tajkun pokušava da potkupi sistem i udesi tako da njegov sin ne mora da robija zbog gaženja i ubistva trudnice. Ove dve priče možda i najviše asociraju na tužni i nesrećni Srbistan u kome samovolja gradskih službi i državnih institucija često prelazi u šikaniranje nemoćnih građana, a bahati i razuzdani naslednici iz bogatih i moćnih kuća imaju tu privilegiju da divljaju u saobraćaju i nekažnjeno gaze pešake i izazivaju udese. Ipak, Zifron je najbolje sačuvao za kraj, odnosno za šesti deo ove hronike o raspadu društva, u kome nas suočava sa naličjem naizgled bajkovite svadbe koja se postepeno pretvara u totalni košmar nakon saznanja o mladoženjinom neverstvu.

Treba reći da se radi o komercijalno najuspešnijem izvoznom proizvodu argentinske kinematografije. Inteligentno i duhovito napisane, moderno snimljene i izmontirane, Divlje priče prevazišle su, kako tematski tako i stilski, lokalne okvire i sasvim zasluženo dogurale do nominacije za Oskara u kategoriji najboljeg stranog filma, što je bitno proširilo krug oduševljenih poklonika ovog ostvarenja širom sveta, a čini se da su naročito dobro primljene u Srbiji, gde su prikazane u sklopu ovogodšnjeg Fest-a. Sa apsurdističkim crnim humorom, grotesknim, bizarnim detaljima i ciničnim opservacijama, potpuno na tragu kultnog hispano barbarogenija Aleksa de la Iglesije ili etabliranijeg Pedra Almodovara (koji je , zajedno sa bratom, i producent ovog ostvarenja), ali i replikama i situacijama koje bi se bez problema mogle naći u drami Dušana Kovačevića ili u filmu Srđana Dragojevića, Divlje priče očekivano lako i prirodno komuniciraju sa afinitetima i ukusima prosečnog srpskog ljubitelja filma. Zbog te poetske i već naglašene tematske bliskosti sa poslovično „crnim“ srpskim filmom, Zifronovo ostvarenje mirne duše možemo da preporučimo čak i najzahtevnijim domaćim filmofilima koji će, osim zagarantovane zabave, steći i utešno saznanje da nismo sami u našem tranzicionom bolu i patnji, odnosno da Balkan nije jedino mesto na planeti koje se najkraće može opisati kao bure baruta.