Kultura

Još jedan trijumf za Piksar

Autor: Marko Tanasković

"U mojoj glavi", Pit Dokter

Ako je i postojala bojazan da će potpuni prelazak pod okrilje Diznijeve juvenilne imperije pomalo kreativno da sputa i uguši studio za proizvodnju animiranih filmova Piksar, ona se, nakon serije kreativnih i komercijalnih trijumfa, pokazala kao sasvim neopravdana. Od Priče o igračkama (1995) preko Čudovišta iz ormara (2001) pa sve do Potrage za Nemom (2003), ova dva giganta u sferi zabave za najmlađe sarađivali su na partnerskoj osnovi ugovora po kome je Piksar imao potpunu kreativnu slobodu u izradi filmova dok se Dizni isključivo bavio njihovim marketingom i distribucijom. Kada je pomenuti ugovor istekao, nakon dugog i iscrpljujućeg procesa pregovora u kome je ključnu ulogu odigrao osnivač i generalni direktor Epla Stiv Džobs, kao najveći pojedinačni deoničar Piksara, 2006. došlo je Diznijeve kupovine Piksara za tada astronomsku cifru od preko sedam milijardi dolara.

U međuvremenu, Piksar je za svog novog korporativnog gazdu izbacio niz hitova (Mućkalica, Do neba, Voli, Priča o igračkama 3) koji su, u podjednakoj meri, poharali bioskopske blagajne i pobrali pohvale kritike, čime je opravdano veliko Diznijevo ulaganje u kompaniju i potvrđen visok rejting koji uživa kod najšire publike. Gotovo da su svi filmovi ove kompanije, ako izuzmemo donekle Automobile (2006), opravdali velika očekivanja publike,što je dovelo do toga da nagrada Oskara za najbolji animirani film skoro pa pređe u trajno vlasništvo Piksarovih režisera i animatora.

Piksarovo ime na uvodnoj špici postalo je najpouzdanija garancija za inovativnu,  tehnički savršenu i inteligentnu kompjuterski animiranu zabavu u kojoj čitava porodica može da uživa. U tom smislu, njihovo najnovije čedo, U mojoj glavi, ni po čemu nije izuzetak. Moglo bi se čak reći da se radi o najambicioznijem i najkompleksnijem projektu do sada jer se čitava priča odvija u glavi 11-godišnje devojčice a glavni protagonisti radnje su njene emocije. Mlada Rajli seli se sa svojim roditeljima iz snežne, idilične Minesote u za nju sumorni i neprijateljski San Francisko, a prilagođavanje na novu školsku sredinu i na promenjene životne okolnosti pokreće čitav niz psiholoških procesa u njenom osetljivom i hiperaktivnom detinjem umu.

Međusobni odnosi radosti, tuge, straha, besa i gađenja kao simpatičnih i pomalo iskarikiranih likova koji se smenjuju za kontrolnom tablom Rajline psihe odigraće ključne uloge u bojenju svakodnevnih iskustava u trajne uspomene i u posledičnom formiranju njene ličnosti koje će kasnije uslediti u pubertetu. Iako je ova ideja na papiru delovala prilično apstraktno i možda preambiciozno za ciljnu publiku „klinaca i klinceza“, vešta i nadahnuta realizacija režisera Pita Doktera i njegovog tima učinila je da se film, bez obzira na uzrast, sa uživanjem gleda kao šarmantna i topla mešavina emotivne drame, uzbudljive pustolovine i šašave komedije.

Upotreba animacije za prikazivanje nefilmičnih procesa unutar ljudskog tela nije toliko originalna kao što možda deluje na prvi pogled, braća Fareli su, na primer, u Osmozi Džonsu (2001) na komičan način ilustrovali borbu između belih krvnih zrnaca i virusa, ali je u Piksarovoj izvedbi sve podignuto na daleko viši i suptilniji nivo. Koristeći se naprednim tehnološkim mogućnostima kompjuterski generisane animacije i starim dobrim pripovedačkim trikovima i forama, Dokter nam ilustruje i dočarava na vrlo maštovit i duhovit način unutrašnji svet emocija koji se krije u svakom od nas.

Na taj način nas tera da se zagledamo u sebe i prisetimo detinjstva, kada je bukvalno svaki dan donosio nešto novo i neproživljeno, te da ponovo zakoračimo u onaj uzburkani galimatijas u kome se prepliću dečije igre, imaginarni prijatelji i jedan naivan i nevin pogled na svet sa novim i ne uvek prijatnim iskustvima koja donose neizbežne promene i odrastanje. U samoj srži filma i ove unutrašnje avanture nalazi se protivrečan odnos između Radosti i Tuge, kao dva glavna pokretača emotivnog života svake ličnosti, odnosno potraga za pronalaženjem dobrog balansa između ova dva suprotstavljena osećanja koji je i temelj svake zdrave i uravnotežene ličnosti.

Upravo zbog te poruke možemo konstatovati da film pored zagarantovane zabave ima i jednu edukativnu dimenziju koja neće promaći ni najmlađim gledaocima, dok će odrasli konačno moći da ravnopravno uživaju u bioskopskom izlasku sa svojom decom, umesto da, kao što je uobičajeno, „odrobijaju“ tih sat i po u tami multipleksa. Treba takođe dodati da kompletnom ugođaju u značajnoj meri doprinosi i vrlo kvalitetno odrađena domaća sinhronizacija, te da su naši glumci (Jelena Gavrilović, Branislav Lečić, Zlata Numanagić, Stefan Kapičić, Hristina Popović itd) vrlo dobro zamenili poznata holivudska imena koja daju glasove u originalu.

.