Kultura

Kraj televizijske sage o prodavcima snova

Autor: Marko Tanasković

Metju Vajner, Momci sa Medisona

„Advertajzing se uvek zasniva na prodaji samo jedne stvari, a to je ljudska sreća“,

Don Drejper

Ove nedelje na kablovskoj AMC stanici emitovana je poslednja epizoda serije Momci sa Madisona čime je stavljena tačka na jedan od najambicioznijih i najkvalitetnijih dramskih projekata u istoriji američke televizije. Hronika uspona i padova fiktivne marketinške agencije Sterling-Kuper ispripovedana je kroz priču o Donu Drejperu, kreativnom direktoru agencije, harizmatičnom ali i duboko poročnom čoveku misteriozne prošlosti koji krči sebi i svojoj firmi put kroz varljivi poslovni pejzaž savremenog advertajzinga. Na samom početku serije, u vreme predsedničkih izbornih debata između Kenedija i Niksona, Don Drejper je oličenje američkog (kapitalističkog) sna o uspehu i sreći kojeg preko reklamnih kampanja prodaje drugima-sa prostranom kućom u predgrađu, luksuznim kadilakom u garaži, troje divne dece, zgodnom ženom plavušom i karijerom o kojoj se već ispredaju mitovi i legende, on naizgled ima sve ono što bi svaki čovek u njegovim godinama mogao poželeti.

U narednih sedam sezona i tačno 92 jednosatne epizode, autor serije Metju Vajner, proveo je svog moralno ambivalentnog protagonistu i njegove živopisne kolege iz marketinške struke kroz vrtlog burnih i turbulentnih šezdesetih godina prošlog veka, epohe koja je donela velike političke i društvene promene. Razvodi i raspad tradicionalne porodice, brojne afere i odavanje hedonističkim i materijalističkim porivima, seksualna ali i profesionalna emancipacija žena, kreativni trijumfi i antologijske kampanje koje su pomerale granice reklamne industrije, ali i promena poslovne klime, potrošačkih navika i društvenih vrednosti koje je diktirala nadolazeća „bejbi bum“ generacija sa svojom kontrakulturom, neke su od tema i pojava koje su scenaristi serije obrađivali kroz specifičnu prizmu rada u marketinškoj agenciji.

Želeći da ponudi svoje tumačenje tektonskih promena kroz koje je Amerika prolazila u deceniji koju su, između ostalog, obeležili Kenedijevo ubistvo, sletanje na Mesec i nastanak hipi pokreta kroz otpor vijetnamskom ratu, Vajner je svoju seriju u jednom od intervjua definisao kao neku vrstu obrnutog sf-a, jer dok, po njemu, naučna-fantastika koristi imaginarnu budućnost kako bi progovorila o problemima sadašnjosti, Momci sa Medisona vraćaju nas u prošlost u pokušaju da lociraju i prikažu uzroke onoga što danas živimo. U dočaravanju događaja, atmosfere i likova iz prošlosti, Vajner se služio izuzetno romaneskno-suptilnom i slojevitom naracijom, prepunom tananih psiholoških nijansi, simbolike i skrivenih metafora, pa je tempo odvijanja radnje bio nešto sporiji, a mnoge epizode zahtevale su ponovno gledanje i „čitanje između redova“, što je Momke sa Medisona, po ocenama kritičara, učinilo jednom od retkih savremenih serija koja se obraćala isključivo odraslim i obrazovanim televizijskim gledaocima.

Zbog svog cerebralnog, pomalo snobovskog pristupa i zahtevnijeg narativa, Momci sa Medisona nikada nisu dostigli masovnu popularnost serija poput Porodice Soprano, Čiste hemije (Breaking Bad) ili Izgubljenih( Lost), ali su svejedno ostavili dubok trag u analima popularne kulture tako što su u jednom trenutku bili predvodnici vrlo ozbiljnog retro-šik trenda veličanja i nekritičkog obožavanja estetike i društvenih normi iz prošlosti. Od maštovito i besprekorno dizajnirane uvodne špice (omaž Hičkokovom filmu Sever-severozapad) preko znalački i sugestivno odabrane muzike u vidu šlagera i popularnih pesama epohe do raskošnih kostima i autetničnih artefakta i detalja perioda, Momci sa Medisona bili su od početka do kraja hiper-stilizovana gozba za sva čula i pravi raj za nostalgičare i fetišiste retro mode. Takođe, sa svojim muževnim i staromodnim junacima, koji puše non-stop i piju ko smukovi, nose šešire i veselo lupkaju po zadnjici svoje sekretarice bez imalo obzira za političku korektnost, ali i sa junakinjama koje su ponosno isticale svoje obline, ženstvenost i privrženost porodici, Momci sa Medisona bili su i eksapistički, reakcionarni  povratak na stari, tradicionalni poredak stvari u kome su „ muškarci bili muškarci a žene žene“ i u kome su svi precizno znali svoje uloge.

Sam kraj serije, odnosno poslednju epizodu, nije obeležio nikakav šokantan obrt niti neočekivan događaj. Sentimentalnost je bila svedena na minimum, a čitava saga dobila je elegantan, egzistencijalistički završetak kakav je i zaslužila. Većina fanova pohvalno se izrazila o razrešenju sudbina glavnih junaka, što je zaista retkost u današnjem tv univerzumu u kome kultne serije, gotovo po pravilu, imaju razočaravajuća poslednja poglavlja. Vajner je kroz čitavu završnu sezonu postepeno trasirao putanju i emotivni luk svojih likova, dajući svakome, u skladu s duhom vremena i ličnim sklonostima, onakav kraj kakav misli da zaslužuju, ali ostavljajući stvari dovoljno otvorenim tako da svaki gledalac u svojoj glavi može izmaštati nastavak kakav poželi. Prizor famoznog Dona Drejpera, pregorelog radoholičara, alkoholičara i ženskaroša starog kova, kako meditira i izgovara mantre u nju ejdž kalifornijskom Esalen terapeutskom centru najbolja je potvrda Vajnerove poruke o neizbežnosti promena, ali već u sledećim kadrovima, kojima se ujedno i serija završava, dok se osmeh na Donovom licu pretvara u čuveni reklamni spot za Koka Kolu iz 1971, shvatamo da „vuk dlaku menja ali ćud nikada“ i da istinski prodavci snova nikada zaista ne idu u penziju. Jedino što se taj san kojim trguju u međuvremenu pretvorio u noćnu moru, ali to je ponajmanje Drejperova krivica.