Kultura

Rehabilitacija Edvarda Snoudena

Autor: Marko Tanasković

Citizen Four, Laura Poitres

Jedno od najvećih iznenađenja na ovogodišnjoj dodeli Oskara, bez ikakve sumnje, bilo je dodeljivanje nagrade za najbolji dugometražni dokumentarni film ostvarenju Citizen Four, Laure Poitres. Ovaj dvočasovni dokumentarac insajderski govori o „aferi Snouden“, odnosno o događajima koji su prethodili istupanju u javnosti Edvarda Snoudena, bivšeg analitičara američke Nacionalne bezbednosne agencije koji je u junu 2013., uz pomoć novinara iz Gardijana i Vašington Posta, obelodanio tajna dokumenta vezana za digitalni nadzor građana u Americi ali i prisluškivanje inostranih zvaničnika, pre svega Evropske unije i drugih „prijateljskih“ država.

Nakon otkrivanja poverljivih i šokantnih podataka o orvelovskim obaveštajnim programima prikupljanja i upotrebe najrazličitijih ličnih podataka običnih ljudi i velikog medijskog potresa koji je usledio u međunarodnoj zajednici, Snouden je preko noći postao najtraženiji čovek na planeti, a Sjedinjene Države optužile su ga za špijunažu i izdaju, i to po zakonima usvojenim još u vreme Prvog svetskog rata, nakon čega je pobegao u Rusiju gde je dobio politički azil i gde se još uvek nalazi. Činjenica da je Holivud odlučio da jednoglasno podrži i nagradi film koji u herojskom svetlu govori o čoveku koga najveći deo političkog establišmenta smatra izdajnikom i stranim agentom koji je svesno naneo štetu interesima i bezbednosti SAD-a, može se protumačiti kao uobičajeno levičarsko poziranje i glumljenje bunta koje je inače karakteristično za liberalne, samodopadljive selebriti krugove u Americi, ali i kao najava promene političke klime i izgradnju novog mita, za unutrašnju ali i spoljnu upotrebu, o permanentnoj borbi za slobodu i demokratiju.

Citizen Four, ili ti Građanin broj četiri, što je bio Snoudenov pseudonim u vreme anonimnog dopisivanja sa autorkom filma, premijerno je prikazan u Srbiji u sklopu Beldoks festivala, a nakon toga je krajem maja doživeo i kratkotrajan bioskopski život u multipleksima, te je i naša najšira publika imala priliku da se upozna sa ovim zanimljivim i kontroverznim novinarsko-filmskim projektom. Autorka dokumentarca Laura Poitres, inače poznata po angažovanim filmovima koji kritički govore o vojnim intervencijama i globalnoj politici „Ujka Sema“, bila je od samog početka jedan od neposrednih učesnika ove novinarske operacije „dubokog grla“ u Hong-Kongu, snimajući sve hotelske razgovore Snoudena sa novinarima Gardijana, koje je hronološki izmonitrala u maniru uzbudljivog holuvudskog trilera. Ipak, za razliku od filmova iz tog žanra, ovde je akcenat više na temi, a ne na heroju, odnosno protagonisti priče.„U našoj medijskoj kulturi fokus je prečesto na ličnostima a ne na temama. Ne želim da ovo bude priča o meni, već o našem zajedničkom problemu o kome sam odlučio da progovorim“, na samom početku razgovora decidirano kaže sam Snouden, dajući time pravac i ton ostatku filma.

Opredeljujući se, voljno ili nevoljno za takav pomalo depersonalizovani pristup, autorka je donekle dramaturški oslabila i razvodnila radnju, uskrativši pritom radoznale gledaoce za sve one informacije o Snoudenu koje su prirodno želeli da saznaju. Ko je uopšte Edvard Snouden i šta ga je zaista motivisalo da rizikuje svoj život i karijeru i hrabro progovori o elektronskom nadzoru države? Kakvi su njegovi politički stavovi, životni afiniteti i kako je uopšte počeo da radi u Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji? Ništa od toga autentično ličnog nećemo saznati iz ovog filma i iz Snoudenovih uopštenih, stereotipnih odgovora. Snouden nam se predstavlja kao opšte mesto, kao još jedan „duvač u pištaljku“ i tihi i povučeni idealista plemenitih pobuda čija savest nije mogla da dozvoli da bude učesnik u državnim akcijama kojma se bitno sužavaju i potencijalno ugrožavaju Ustavom zagarantovana prava američkih građana.

On se identifikuje kao borac protiv državnog Levijatana koji, pod izgovorom očuvanja bezbednosti i borbe protiv terorizma, malo-pomalo ograničava slobodu svojih podanika i stavlja sve aspekte njihovih života pod strogu kontrolu koju sprovode agencije poput NSA za koju je Snouden radio. U eri interneta i velikih tehnoloških napredaka u brzini komunikacije, mogućnosti za tu kontrolu postale su neslućene.  Kretanje i kontakti građana praćeni preko mobilnih telefona, kupovne navike analizirane kroz aktivnost kreditnih kartica, lični afiniteti i interesovanja prikazani kroz delovanje na društvenim mrežama i rezulate pretraga na Guglu, sve to se ukršta, analizira i pretače u personalizovane profile za svakog od nas-profile koji sadrže potencijalne informacije o našim slabostima i prekršajima i koji se po potrebi mogu kazneno aktivirati ako neko otkaže poslušnost sistemu.

Naravno, ništa od ovoga što je Snouden otkrio u svojim nastupima i u filmu nije bilo novo, sve je to već odavno viđeno i naslućeno još pre 20 godina, čak i u petparačkim holivudskim tehno-paranoičnim filmovima poput Mreže sa Sandrom Bulok, ali sama činjenica da je neko sa kredibilitetom insajdera i konkretnim dokazima o tome javno progovorio predstavlja revoluciju u malom u pogledu budućeg globalnog i lokalnog delovanja obaveštajnih službi, ali i njihovog imidža u javnosti. Ako su do sada čelnici bezbednosnih i obaveštajnih agencija mogli koliko-toliko uverljivo da lažu javnost u pogledu svojih metoda i ciljeva rada, nakon Snoudenovog istupa, biće im, ako ništa drugo, barem daleko teže da ikoga ubede u istinitost onoga što tvrde. Običan čovek, bilo da se nalazio u Ohaju u velikoj Americi ili u Nišu u maloj Srbiji, neće, zahvaljujući Snoudenu, biti ni manje ali ni više slobodan, ali će barem imati razvijeniju svest o svojoj neslobodi i načinima na koji se ona vrši. To je sigurno najznačajnija tekovina Snoudenovog „građanskog akta“ i na tome mu svakako treba biti zahvalan, ma ko da je on u stvari i ma za koga da zapravo radi.