Kultura

Rat, duše i radio-talasi

Autor: Miloš Jocić

Entoni Dor, Sva svetlost koju ne vidimo

Sva svetlost koju ne vidimo Entonija Dora, ovogodišnji dobitnik Pulicerove nagrade, čini se savršenim bestselerom. Ugodna je ovo mešavina sentimentalne dramske osećajnosti, živo dočarane (i neuvredljivo postavljene) istorijske drame, a potom i evropske liričnosti sa prstohvatom tamnog i svetlog magijskog realizma. Entoni Dor, koji se u svojoj domovini okitio skoro dvocifrenim brojem književnih nagrada i koji kljucka, dostojanstveno, svoje spisateljske dane kao kolumnista u gradiću Bojsi, Ajdaho, autor je koji bezgrešno poznaje ukus publike, i koji pisanju prilazi studiozno, ali sa namerom da radije opčinjava nego da promišlja.

Radnja romana smeštena je u slikovitu bretonsku luku Sen Malo, nekadašnje uporište pirata i morskih čudovišta, i grad čija divna arhitektura visokih dimnjaka i glatkog, dubrovačkog bedema krasi korice svakog izdanja romana, od engleskog do srpskog. Sva svetlost koju ne vidimo započinje nekoliko meseci nakon iskrcavanja u Normandiji, prilikom američkog oslobađanja grada sredinom 1944. godine, kada je Sen Malo istovremeno i oslobođen i sravnjen sa zemljom – nakon gromovitog, dinamičnog uvodnog dela knjige, roman će se vratiti u prošlost, polako potom klizeći ka tom sudbinskom avgustu 1944. kada će se svi prethodno odvojeni pripovedni rukavci romana sliti u uzbudljivu ratnu scenu potrage i preživljavanja. Počevši sa 1934. godinom čitalac će, na jednoj strani, pratiti slepu devojčicu Mari Loru, neobično radoznalog prirodnjaka očaranog avanturističko-pomorskim pripovestima Čarlsa Darvina i Žila Verna, čiji je otac dobrodušni, robertobenjinijevski zaštitnik koji radi kao glavni bravar Muzeja prirodne istorije u Parizu. Na drugoj strani, nešto istočnije ćemo pratiti dečaka sličnog uzrasta po imenu Verner Pfenig, siroče sitnog rasta i kao sneg bele kose, koji će se poput Mari Lore početi zanimati za nauku, to jest za inžinjerstvo i radio-talase, što će ga u sudbinskom trenutku preporučiti za aktivno učešće u Vermahtu. Potom dolazi rat, a za ratom i čitava svita životnih likova: ludih ali harizmatičnih Francuza, junačkih dadilja, zlih poručnika, nacističkih lovaca na blago, nemačkih pešadinaca koji imaju i osećajniju stranu, i tako dalje.

Dorov roman može fino, poput radio-aparata mladog Vernera, rezonirati sa čitalačkim raspoloženjem srpskog čitaoca. U vreme kada su dva od poslednja tri dobitnika NIN-ove nagrade romani koji se ratnim iskustvom bave u obliku hronike, fragmentiranog pripovedanja i lirsko-magijskog senzibiliteta (mislimo, naravno, na Veliki rat i Kuću sećanja i zaborava), delo Entonija Dora može doći kao pitko napisano osveženje slične tematike, lišeno težine i idejnog zamaha pomenitih dela. Sva svetlost koju ne vidimo ne pokušava preispitati istoriju, ili promišljati stanje sveta – čak je i sam rat u knjizi predstavljen kao daleka mašinska buka, koja glavne junake udara poput plišanog malja. Sen Malo trpi mekanu nemačku okupaciju u kojoj se povremeno implicira neko streljanje ili nedostatak kvalitetne hrane; Verner, pak, na Istočnom frontu prisustvuje tek nekolicini tajnih operacija, a ne užasnoj i krvavoj klanici. Osim u naznakama, nije u Dorovom romanu problematizovan ni Holokaust, niti nacizam (izuzev predstave Vernerove vojne obuke koja, ruku na srce, deluje kao prosečna holivudska slika „brutalnog“ američkog vojnog kampa za marince).

Takva politically correct postavka ovog ratnog romana ipak je urađena sa stilom, i ima nečeg bajkovitog u tome što Dorovi junaci – jedna slepa i pametna devojčica, i jedno siroče neobičnog izgleda koje poseduje volšeban dar da popravi svaki uređaj koji mu padne pod ruke – o ratu slušaju samo iz dalekih i utvarnih priča, osećajući riku dalekih pancer-divizija preko sve manje dostupnosti benzina, saznajući za radne logore preko varljivih pisama zarobljenih. Tu je negde Dor sakrio, oponašajući pustolovne priče u kojima je uživala Mari Lora, i priču o tajnom blagu Muzeja prirodne istorije, prelepom dragulju koji donosi nesreću svima oko njega, koji će na čuvanje biti poveren njenom ocu. Kao i u pravoj bajci, svi „loši“ junaci biće predstavljeni kao ružni i kužni: nacistički stručnjak za dijamante koji će prevrnuti pola Evrope da bi se dočepao ukletog dragulja je šepav, razjeden kancerom, a usput i antisemita; Vernerov nadređeni u košmarnoj školi za trening elitne omladine Trećeg rajha biće debeli, jednoruki veteran neljudske surovosti. Dorovi „zli“ Nemci i francuski kolaboracionisti obično su nesuptilno ogavni – svi ostali, uključujući čak i Vernerove ratne drugare, koji su predstavljeni kao obični ljudi koji, eto, rade neke loše stvari za svoju državu, biće prijatni ekscentrici poput glavnih junaka.

Takva vrsta dečiji naivne podele Dobrog i Zlog može se, u najboljem sluaju, činiti neopterećujuće i baršunasto. Osećam da je potrebno, ipak, napomenuti da se ovakva vrsta estetske normalizacije, u kojoj su nacistički vojnici ili karikaturno zlokobni ili „neshvaćeni“ ljudi u vrtlogu istorije, i gde starija nemačka gospođa, po završetku rata, setno i neironično opaža kako u Sen Malou nema spomenika palim nemačkim vojnicima, deluje veoma neuko, čak i opasno. To su, međutim, nehotični ustupci koje jedan bestseler pisac (nesvesno?) pravi kako bi udovoljio brojnoj publici; Entoniju Doru ne možemo pripisati rafinisanu istorijsku svest, ali srećom možemo izvrstan dar pripovedanja. Onu prethodno opisanu papazjaniju neobičnih junaka i blesavih premisa (poput ukletog dijamanta) Dor tretira sa dostojanstvenošću, uz pripovedanje koje poseduje smisao za ratnu dinamiku (naročito u delovima o bombardovanju Sen Maloa) i introspektivni lirizam. Nekoliko stranih kritičara negativno je ocenilo Dorov stil kao previše „kitnjast“ i zamoran, ali se to ni malo ne primećuje u dobrom, tečnom prevodu Dubravke Srećković Diković. Dorovo pisanje nije daleko od eteričnog pripovedanja Bruna Šulca, pisca koji je šuškavi stil pričanja takođe vešto šarao uhoparajućim tehnološkim i naučnim izrazima (u slučaju Sve svetloti koju ne vidimo to su brojna navođenja modela radio-aparata, vojne tehnike, latinskih naziva živog sveta), stvarajući tako očaravajuću stilsku jukstapoziciju.

Zbog takvog stila pisanja Dor je, ako je verovaati legendi, ovaj obiman roman od šestotinjak stranica podelio u skoro dvesta poglavlja, obično ne dužih od svega nekoliko stranica – kako je rekao pisac, znajući da će roman biti „liričniji“ od možda 70% američkih romana, svesno se trudio da čitaocu ostavi dosta praznog prostora kako bi ovaj odmorio oči. Entoniju Doru smo izuzetno zahvalni na ovom zanimljivom postupku, zbog koga čitanje Sve svetlosti koju ne vidimo protiče brzo i lako kao da čitate triler (što napominje i jedan blurb na zadnjoj korici knjige), a ne gorko-slatku ratnu povest. To, takođe, govori i Dorovoj kvalitetnoj brizi za udobnost čitaoca; Sva svetlost koju ne vidimo je roman koji je pitak, ali srećom ne i potresno plitak. Dubina mu možda doseže do vrata, ili do kose, poput okrepljujućeg bućkanja u Pefkohoriju, Bečićima ili Marmarisu, na čije obale možete poneti ovo Dorovo štivo – zbog njegove osećajne priče, ali i kako bi i na plaži bili hip čitajući svežeg dobitnika Pulicera.

Entoni Dor, Sva svetlost koju ne vidimo, Laguna: Beograd, 2014