Kultura

Bluz na pravom putu

Autor: Vladica Radojević

John the Conqueror

Zahvaljujući planetarnom proboju The Black Keys, danas imamo na desetine veoma kvalitetnih izvođača sličnog žanrovskog opredeljenja. U tom relativnom i veoma zanimljivom mnoštvu najpre ćemo se upoznati sa John the Conqueror, gitara-bas-bubnjevi triom iz Filadelfije.

Bend je započeo s radom 2010. i impresivno je da su za samo dve godine uspeli da snime istoimeni materijal, koji je veoma brzo prepoznat od strane Alive Naturalsound Records, izdavača zaslužnog za prodor napred pomenutih (a sada već i prilično umornih) velikana. JTC (ime je dato po heroju iz afroameričkog folklora) najpre su bili duo, koji su činili najbolji prijatelji Pierre Moore (gitara) i Michael Gardner (bubnjevi), a kojima se veoma brzo pridružio basista Ryan Lynn. Prvi snimci koje smo pronašli na jutjub kanalu ukazivali su na veoma moćan, a ipak u svim elementima definisan garažni rok zvuk, sa izuzetno jakim bluz korenima. Iako se od poređenja sa (zasluženo) svetski poznatim duom iz Ohaja ne može pobeći, ovde se desila inverzija: s izuzetkom vokala, bluz JTC zvuči (i zrači) iznenađujuće belački (iako su gitarista i pevač, te bubnjar, Afroamerikanci), što mu nikako ne oduzima kvalitet, a sastav paradoksalno, uprkos tome što niti može niti želi pobeći od savremenog trenutka kada su pristup svirci i korišćena oprema u pitanju, zvuči upravo na najboljem tragu povratka delta korenima ove muzike. Interesantno je da njihova vizija garažnog roka pre zvuči kao nešto na tragu „naših“ Majki iz perioda albuma „Razum i bezumlje“, nego kao izraz sa uticajima američke škole „garaže“.

U tekstovima dominira motiv ljubavi, i to one koja se dešava u gradskoj vrevi. Ta ljubav se živi brzo i kratko, mladalački, punim plućima, beskompromisno je čulna, a njen kraj je samo stanica na putu do nove. Đavo kog žena nosi u sebi nije transcedentalne prirode, već je u njenim bokovima i donosi pomutu svesti sa kojom život dobija svoj gorak, ali najbolji ukus. Samoća je u takvim okolnostima bolna kazna, koju treba što pre prevazići novom vezom, čak i kada se stara završi zbog prezasićenja. U tome je veoma važan trenutak kada treba krenuti dalje, koji se sledi instinktivno i bez vraćanja unazad. Gubeći, duša se dobija. Sličan je u ovim stihovima i odnos prema prostoru, koji se napušta kada život previše sedne na ramena, u traganju za novim, koji nosi više radosti i smisla.  Tekstovi nisu mutnih slika, ali su veoma proživljeni i sveži, sa finim figurama koje, ipak, ne izlaze iz svojih žanrovskih okvira. Ono što im daje punu snagu ipak je izvanredno nadahnut, zanatski tačan, potkovan i izražajan vokal, sa soul elementima u pravoj i neophodnoj meri.

Momci iz Filadelfije odlučili su se za znalački „uradi sam“ pristup kada je snimanje u pitanju, koji se u ovoj fazi rada benda pokazao kao pun pogodak. Album je snimljen svirački, uživo, zvuči kao da trojka svira tu, ispred vas, sa vokalom malo pomerenim unazad u odnosu na matricu, a koji dodatno pojačava osećaj neposrednosti i bliskosti. Umesto nepotrebnih nasnimavanja, čuje se upravo ono što se svira i uživo, i što je najvažnije, onako kako uživo i zvuči, sa tek ponekim minimalnim, jedva primetnim producentskim ukrasom, gotovo bez ikakve šminke. Taj zvuk nije zasnovan na eksprimentu, već na prihvatanju onog najboljeg iz tradicije. Poput starih bluz muzičara, Pjer ima jednu, perfektno izabranu boju zvuka gitare, ali su aranžmanska rešenja takva da taj zvuk, vođen brzo-sporo i digni-spusti-glasno-tiho pratnjom ritam sekcije, pogađa u centar svakim tonom. Solo deonice nisu preduge, a s druge strane su veoma melodiozne i raznovrsne. Rajanov bas je potpuno funkcionalan, neopterećujući, sa vožnjom koja stabilizuje i širi gruv, a Majklov pristup sviranju bubnjeva je gotovo poetski lak, sa perfektno odabranim frazama koje su u isto vreme jake i individualno, i u trojci. Svirka ovog benda nije komplikovana, ali se sviračko umeće koristi 101%. To su jednostavni rifovi, koje nam se na prvi pogled čini da smo već sto puta čuli. Međutim, to je varka. Trio na najbolji način koristi poznavanje idioma za stvaranje svog autentičnog izraza. Zadivljujući je zvučni rezultat koji su uspeli da postignu svojim prvim boravkom u studiju uopšte. To je opuštena, „plivajuća“ svirka, perfektna fuzija čvrstine roka i suptilnosti bluza, čije uživanje prilikom stvaranja izvežbani slušalac oseti veoma lako i predaje mu se u potpunosti. Pjer, Majkl i Rajan su u studio ušli sa veoma jasnom željom šta žele da postignu, i to su i ostvarili.

Iako žanrovski jasno definisan kao bluz-rok bend, soul je svuda prisutan kao začin, a prepoznajemo i ponešto kantrija, naročito u Time to go, te krajnje neočekivanog grandža (!?) u mirnim deonicama Letter of Intervention. Sve je, ipak, upakovano tako da ne bode uši. Album završava epska, hendriksovski intonirana 3 more, kao sjajno finale spiska uravnoteženo veoma dobrih (a na trenutke i izvanrednih) naslova.

U umetničkom smislu fascinantan debi grupa je promovisala na mnogim svirkama u SAD i Evropi, gde su odlično prihvaćeni, naročito u Francuskoj i Španiji. Na osnovu onoga što se može videti na snimcima sa nastupa, čini se da je bend još uvek stegnut, pomalo stidljiv na sceni, a komunikacija sa publikom ne teče lako. Kako JTC muzička industrija još uvek, na svu sreću, nije shvatila ozbiljno, imidž je neopterećen, prirodan u svim segmentima. Nemojte da vas to zavara, jer reč je o izvanrednom sastavu koga ćemo, nadamo se, uskoro gledati i u našim krajevima. Možda nikada neće postati veliki (tačnije: poznati i bogati) zbog onog što nose u sebi i na sebi, te muzičkog izraza kog su izabrali, ali baš u tome je njihov kvalitet. Treba još reći i to da su, nakon istoimenog debija, 2014. godine objavili i drugi album, The Good Life, ali o njemu ćemo više, i s veoma dobrim razlogom, govoriti nekom drugom prilikom.