Kultura

Smrtonosni metak demokratije

Autor: Marko Tanasković

Klint Istvud, Američki snajper

U  vreme kada je Američki snajper počeo da se prikazuje u svetskim bioskopima, imao sam tu nesreću da zbog određenih zdravstvenih problema hitno budem primljen u bolnicu. To bolničko lečenje odužilo se na čak 18 dana, a u tom mučnom i teškom periodu borbe za ozdrljvljenje promenio sam nekoliko cimera u sobi. Sa jednim od njih, penzionisanim policijskim majorom sa trombozom vena, vrlo brzo sam pronašao zajednički jezik. Kako su bolnički dani po pravilu dugi, prazni i monotoni, nastojali smo da pričom ispunimo i prekratimo vreme. Ispostavilo se da je Major takođe bio po vokaciji snajperista i da je kao pripadnik jedne elitne policijske jedinice učestvovao u specijalnim operacijama tokom ratova 90-ih. Obavestio sam ga da su snajperisti izuzetno aktuelna tema ovih dana i pomenuo mu kontroverze oko najnovijeg filma Klinta Istvuda, a on mi je održao kratko i vrlo informativno predavanje o ulozi snajperiste u savremenim vojnim operacijama, sa brojnim osvrtima na lična iskustva tokom jugoslovenskih ratova, o čemu naravno ne želim i ne smem da pišem.

Prvo što mi je rekao jeste da postoji prećutna saglasnost u vojničkim krugovima da se na snajperiste de factone primenjuju odredbe Ženevske konvencije o uzimanju zarobljenika, iako ih formalno pokriva. Dakle, svaki uhvaćeni neprijateljski snajperista biće na licu mesta likvidiran, a verovatno i pre toga najsurovije mučen. Zbog toga je u vreme dok je delovao obavezno uvek sa sobom nosio kašikaru kojom bi se razneo ako bi došao u situaciju da padne u ruke neprijatelju. Razlog za takav stav jeste strah i mržnja koje obični vojnici osećaju prema neprijateljskim snajperima, koji ih „skidaju“ izdaleka i sa skrivenih položaja, ali i procena da među snajperistima nema nevinih. Naime, dok je sasvim moguće, pa čak i verovatno da običan vojnik prođe kroz čitav rat bez da usmrti nekoga, (jer se, po nekim procenama, na svaki smrtonosan metak ispali oko 60 000 komada municije u prazno), kod snajperista za takve pretpostavke nema mesta. Svaki snajperista je ubica i tu, uglavnom, nema izuzetaka. Kris Kajl, glavni junak Američkog snajperiste, ima više od 160 potvrđenih „pogodaka“, što je cifra koja posramljuje većinu čuvenih serijskih ubica, a poželeo sam da znam kako stoji situacija kod  mog bolničkog cimera?

Pa nisam baš brojao, odgovorio mi je, ali sam sigurno u trocifrenim brojkama. Da li zbog griže savesti ima problema da noću zaspi? Ne, kaže da spava kao bebica ( u šta sam se lično uverio), a ključ je, kako on tvrdi, da ne razmišljaš o ljudima koje si „uklonio“. već isključivo o saborcima i narodu koje si svojim pogocima spasao. Uostalom, rekao mi je, ti američki snajperisti su precenjeni, svako ko je iz „struke“ zna da su najbolji i najprecizniji snajperisti na svetu ruski i izraelski, a ni naši ne zaostaju kao strelci, jedina je razlika što nemamo tako modernu balistiku i što američka vlada štiti svoje vojnike i pravi od njih heroje i milionere, dok on, koji je toliko puta nosio glavu u torbi i preuzimao najteže zadatke, sa svojom penzijom ne može sebi da priušti strani lek za razređivanje krvi od 9 000 din, a takođe uvek postoji mogućnost da ga vlasti izruče Hagu ili, još gore, nekoj neprijateljskoj državi iz regiona.

Da živimo u svetu globalizovane nepravde i dvostrukih aršina, to nije nikakva novost, kao što je i dobro poznata činjenica da su Amerikanci verovatno najveći majstori propagande od kad je sveta i veka, koji su od svog načina života i koncepta uređenja planete, uz pomoć filmova, muzike, časopisa i televizije, napravili legitimno oružije u postizanju i održavanju globalne hegemonije-famozni tzv. soft poweriliti meku moć. Ogromna finansijska sredstva i napori nekih od najkreativnijih ljudi iz različitih sfera popularne kulture ulagani su decenijama kako bi američko viđenje i tumačenje sveta bilo i ostalo dominantno i jedino prihvatljivo. Ipak, nakon gledanja Američkog snajpera, teško je oteti se utisku da su, opijeni od sopstvene moći i prethodnih uspeha, ovi kreatori mišljenja i globalni spin doktori potpuno pogubili kriterijume i kompas u pogledu toga šta je moguće „prodati“ ostatku sveta, jer je ovaj film podjednako rađen kao sredstvo za unutrašnju ali i spoljašnju propagandnu upotrebu.

Američki snajper je ekranizacija istoimene autobiografske ispovesti Krisa Kajla, pripadnika Mornaričkih foka i zvanično najsmrtonosnijeg snajperiste u istoriji američke vojske. Kajl, koji je odrastao kao pobožni dečak iz Teksasa sa teškom kaubojskom fiksacijom, odradio je ukupno četiri ture dužnosti u Iraku tokom kojih je sa krovova zgrada po Faludži, Ramadiju i  Bagdadu nemilosrdno ubijao sve što je arapskog izgleda i sumnjivo, što mu je donelo brojna vojna odlikovanja i  status „Legende“ u očima ostalih vojnika. I film i knjiga počinju njegovim prvim „pogotkom“, odnosno situacijom vatrenog krštenja u kojoj naš junak, tada još uvek sasvim zelen, biva prinuđen da ubije ženu i dete, potencijalne samoubice bombaše. Evo kako Kajl o tome piše u svojoj autobiografiji: „Moji meci su spasili nekoliko Amerikanaca, čiji su životi očigledno bili daleko vredniji od izopačene duše te žene. Mogu da stanem pred Boga mirne savesti jer sam samo radio svoj posao. Ali zaista dubinski i istinski mrzim zlo koje ta žena poseduje u sebi. Mrzim ga do današnjeg dana. To je divljačko, odvratno zlo. Protiv toga smo se borili u Iraku. Zbog toga su mnogi vojnici, uključujući tu i mene, nazivali naše neprijatelje „divljacima“. Zaista ne postoji druga reč da se opiše ono protiv čega smo se tamo borili.“ Slični rasistički i šovinistički opisi i komentari provlače se i u nastavku, što nimalo ne deluje herojski, ređaju se scene u kojima su dehumanizovani prikazi iračkih vojnika (zapravo boraca protiv okupacije) koje Kajl sa uživanjem tamani kao bubašvabe, uvodi se i lik rivalskog iračkog super-snajperiste kako bi se napravila makar prividna ravnoteža u moći (a la Neprijatelj pred vratima),  a sam film malo-pomalo srozava se na nivo imperijalističkog pamfleta i jeftine patriotske akcione udice koja treba da posluži za potencijalnu regrutaciju sličnih krvožednih i napaljenih maloumnika poput Kajla.

Zanimljivo je da se pitanje konteksta filmske radnje nijednog trenutka ne postavlja, baš kao ni druga goruća pitanja koja lebde nad podrazumevajućim narativom: Šta ti američki vojnici uopšte rade tu? Kako to „brane svoju zemlju“ na desetine hiljada kilometara udaljeni od gradova u kojima su rođeni? Kakvi su konačni rezultati operacije „Iračka sloboda“-odnosno da li su Kajl i njegovi dobro uhranjeni i do zuba naoružani drugari doneli demokratiju i prosperitet potlačenom iračkom narodu ili su pretvorili Irak u haotičnu klanicu u kojoj svakodnevno ginu brojni nedužni ljudi i u kojoj vršljaju islamski teroristi.

Legendarni Klint Istvud, koji ima 85 godina i koji je poslednji dobar film snimio pre otprilike deset godina (Pisma sa Ivo Džime), ne uspeva ili ne želi da ponudi bilo kakav nagoveštaj sumnje, odnosno autorske distance i političke relativizacije u odnosu na sirov i jednostran izvorni materijal koji je sav obmotan u američku zastavu, dok sveže nabildovani glumac Bredli Kuper, koji je neobjašnjivo postao holivudska zvezda u prethodnih nekoliko godina, svojim nedostatkom harizme i tupim pogledom savršeno pristaje ulozi podjednako tupog i prostodušnog ubice u američkoj uniformi, što će mu verovatno doneti i Oskara kako bi se čitav propagandni efekat zaokružio.  Uopšte, dok gledate film, sve vreme vas prati neprijatan osećaj da gledate upravo onakav film kakav bi, recimo, o herojskoj opsadi Staljingrada snimali Gebelsovi UFA studiji da je Treći rajh pobedio u Drugom svetskom ratu. Poznato je da je UFA filmska produkcija bila obustavljena nakon trijumfalnog ulaska Crvene armije, a šta će biti sa ovakvim Holivudom, ostaje tek da se vidi.