Kultura

Zaliv koji traži svoje pristanište

Autor: Viktor Škorić

Vladan Matijević, Pristaništa

U jednoj svojoj kratkoj pesmi Branko Miljković kaže: „Pesma i naslov vode ljubav/ Neko vreme, a zatim/ Preziru jedno drugo i svako peva za sebe“. Ako krenemo od te lucidne, ali svakako logične pretpostavke, pred nama se otvara pitanje značenja naslova najnovije zbirke priča Vladana Matijevića. O kakvom pristaništu se radi? Za samog autora ono je pristanište sopstvenih priča koje su nastajale u jednom dužem nizu godina i koje su dočekale milost uobličenja u pravom trenutku, kada je zaliv postao uzburkan, a talasi nemirni. Kada čitalac pristupi knjizi i sam mora da pristane na taj vratoloman i buran put kroz zaliv do pristaništa. Uostalom, prva rečenica knjige danteovsko je upozorenje za svakoga: Nemoj da ideš u taj grad, molim te. Pričaće ti lude priče, bićeš očarana.

Grad-pristanište će za Vladana Matijevića od metonimije za državu da preraste u metaforu o jednom prostoru, prostoru koji kroz mrak stvarnosti prepoznajemo kao Srbiju u ključnim događajima s kraja XX i početka XXI veka. Taj hronotop jasnije će biti sagledan u druga dva ciklusa, u kojima će poetsku prozu prvog ciklusa zameniti i razraditi petnaestak nezavisnih priča. Vezujući te priče istim prostorom, ispreda se povest jednog „opšteg svevremena“ u kojem će veliki politički i kulturni događaji biti scena na kojima će se odvijati drama malih ljudi, nesposobnih da aktivno učestvuju ili makar odolevaju dešavanjima oko sebe. Strašni izum XX veka, mali čovek, marginalac, čovek sa periferije, ispovedaće svoju priču o životu koji vodi umiranju i nestanku, ali koji uspeva da nađe nove načine da pulsira. Zaista, kada se navedu glavni junaci ovih priča, vidimo da se radi o jednom sumornom šarenišu ljudi različitih zvanja, ambicija, porekla i odnosa prema životu; to je ono što postaje pesma jednog prostora, što povezuje kriminalce, švercere, islužene profesore, penzionisane fudbalere, neafirmisane umetnike... Suma ovih života jeste poetika te zemlje. Sve to stvara jednu polifoničnu predstavu o zemlji rasparčanog poretka i zemlji apsurda; kao i međuljudskih, porodičnih, socijalnih, ekonomskih i političkih odnosa u toj zemlji. Budući da je stvarnost za ove junake manjkava, potreba da se ona nadomesti dovodi do grotesknog izobličavanja priče; u njoj samoj sadržana je autoironija i značajna doza crnog humora. Upravo crni humor jedan je od načina opstajanja života: izvori straha i nesreće banalizuju se i pretvaraju u podsmeh samom sebi. Nepostojanje Aposluta, ili nemogućnost njegovog pronalaska ukida bilo kakvu tragediju ovih junaka. U priči „Drugi jezik“ glavna junakinja uči engleski da bi se pridružila bivšem mužu u Kanadi, iako njegov poziv nikada neće stići. Zato ona namerava da kupi „mašinu za sanjanje“ kako bi barem putem snova mogla da bude s njim. Međutim, sve se završava u vidu pretpostavke, mogućnosti, ali ne razrešenja deus ex machina.

Kada se, pak, ne radi o crnom humoru i ironiji, priča poprima elemente fantastike kao još jednog vida pulsacije života. U priči „Glasnik“ jedan tipičan čovek ovih prostora, koji je u životu često menjao poslove, u nekoliko navrata susreće se sa mističnom i opskurnom umetnicom Vladicom Ocokoljić. Njene video-instalacije ostaviće utisak na junaka; tek će kasnije on shvatiti da je njegov ubrzano ostareli život bio danak koji je isplaćivao dorijanovsku večnu mladolikost umetnice. U drugom slučaju susretom sa pokojnim roditeljima neostvarena umetnica će svesti račune svog života i okajati neuspeli brak i život sina kriminalca. Šta zapravo predstavlja knjiga „Pristaništa“? Videli smo šta nam „naslov“, a šta „pesma“ kazuje, sada je red da ih objedinimo. Po nama, ona je zbir sudbina bezimenog mnoštva. Spolja bez ikakve izuzetnosti, životi njenih junaka primeri su sitnih herojstava i poraza. Priča koja čini paradigmu zbirke je „Srpska priča“, sa junakom Milošem Milišićem, koji je porodična reinkarnacija i povesničar srpskog društva, model po kom se čovek zemlje Srbije preobražavao kroz istoriju, ideologiju i vlast. U njegovim sudbinama predstavljen je teret birokratije, ideoloških razmirica, političkog revanšizma, nepotizma i bogataškog oportunizma koji je na svojim plećima nosio mali čovek XX veka.

Kada se upoznaju sve hridi, svi virovi i sva mesta na kojima se može nasukati, zaliv postaje bezbedniji, plovniji. Knjiga Vladana Matijevića pristanište je na obali tog zaliva iz koga će u budućnosti mnogi brodovi isplovljavati.

Vladan Matijević, Pristaništa. Agora-Novi Sad, 2014.