Kultura

Sećamo se, iako se to ne sme

Autor: Andrea Beata Bicok

Vesna Kapor, Po sećanju se hoda kao po mesečini

Model postojanja današnjeg čoveka sveo se na trenutak koji se nastoji učiniti što lagodnijim i zabavnijim, a položaj u njemu što komfornijim. U bujicama informacija koje do nas dopiru preko medija i socijalnih mreža nemoguće je ostvariti pamćenje, jer se sve smenjuje vrtoglavom brzinom. Montirani kadrovi veštačkih „rajeva“ i svakovrsnog blagostanja nagone nas da se okrenemo isključivo budućnosti i zadovoljimo hedonističke potrebe njihovim dosezanjem. S obzirom da danas sve postaje javno i da sve postoji kao informacija, samim tim podložna tuđoj kontroli ili cenzuri, vreme je da se zapitamo: zašto pristajemo da prestanemo da se sećamo prošlosti, te tako sačuvamo još ono jedino neotuđivo u čoveku i odbranimo sopstvenu individualnost? Kakav je položaj onih koji postoje kroz sećanja i kojima je sutrašnjica određena iskustvom prošlog?

Jedan od odgovora na pitanja daje nam zbirka priča Vesne Kapor, Po sećanju se hoda kao po mesečini. Iščitavajući ovu prozu, stičemo utisak da se nalazimo pred velikim ekranom na kom se smenjuju sudbine različitih junaka koju se kreću po prostoru od republika bivše Jugoslavije do evropskih metropola u različitom vremenu – od početka devedesetih godina prošlog veka do danas. Za sve njih karakteristično je da neguju svojevrsnu „kulturu“ sećanja, odnosno, da se određuju prema proživljenom iskustvu rata koji vodi raspadu Jugoslavije, a zatim i bombardovanja Srbije 1999. godine. Dok teku priče junaka stradalih, osakaćenih, ili onih koji su ostali bez zavičaja, uviđamo da za njih u svetu više nema mesta, da za njih niko ne želi da zna, a povrh svega, onaj ko ne deli isto iskustvo s njima, ne može ni da ih razume. Njihove sudbine i sećanja svi nastoje da zaborave kao beskorisne ili od njih okreću glavu, jer svojim tragizmom narušavaju stabilne težnje ka blagostanju, pa bio on i puki privid.

Naslovom zbirke autorka nas upućuje na drugu knjigu „Seoba“ Crnjanskog u kojoj se susrećemo sa tematikom rata za tuđe interese i gubitkom zavičaja. Veze sa Crnjanskovim opusom su višeslojne i prisutne gotovo u svakoj priči. Jedna od njih, „Senke“, posvećena je direktno Crnjanskom i suočava nas sa osnovim pokretačem pripovedanja – motivom da senke istorije uzimaju danak i u novom veku, iako su ratovi ostali u prošlosti. Time se pojačava osnovna misaona potka dela – da se treba braniti od nametanja zaborava i okretanjem prošlosti čuvati svoj identitet u sveopštoj bezličnosti, poučeni iskustvom istorije i tradicije koja nas čini onim što jesmo. Važno je istaći da u vremenu o kom Crnjanski pripoveda zavičaj ima sakralno značenje. Međutim, junaci autorke Kapor suočavaju se sa dodatnim otežavajućim okolnostima pri gubitku zavičaja. Sama reč zavičaj izgubila je izvorno značenje, a oni koji ga slave, koji mu teže ili ga se sećaju, samim tim postaju anahroni i neshvatljivi u očima ostatka sveta, u kome je bespotrebno sve ono što ne zabavlja ili ne donosi osećaj zadovoljstva.

Pisati o ratu nije novina za književnost, ali u ovom slučaju jeste neporeciva nužnost jer ukazuje na potrebu da se osvrnemo iza sebe i sagledamo život i naše postojanje u kontinuitetu, kako bismo, u okvirima iskustva istorije i tradicije, našli najbolji način da izbegnemo sudbinu koja nam se, kako književnost svedoči, još uvek ponavlja. Upozorenja koje je izrekao Crnjanski ne smemo zanemariti, jer sudbina malog naroda uvek je dovedena u pitanje. Već i samo sećanje na rat, koji nas čini onim što sada jesmo, pa i pripovedanje o njemu, iako se to, možda, ne sme, prvi su znak borbe i siguran zalog trajanja, jer, kako kaže autorka, život je moguće „zadržati u knjizi“, čak i kada je ponikao iz sveta koji više ne postoji.

Vesna Kapor, Po sećanju se hoda kao po mesečini, Agora(2014)