Kultura

O stvarima koje se vide mrtvim okom

Autor: Ivan Kolarić

Žak Tardi, Prokleti rat

1970. godine Žak Tardi započinje svoju karijeru kao ilustrator u francuskim novinama. Ali budući da je reč o čoveku velikog talenta, već 1974. godine on stvara „Istinitu priču o neznanom junaku“, koju na sprskom možemo da čitamo u izdanju Komika, koja će postati jedna od njegovih najboljih autorskih dela. „Istinita priča o neznanom junaku“ takođe je i uvod u temu koja će nastaviti da opseda Tardija i koja će ga naterati da stvori neka od najboljih dela u svom opusu i na temu užasa koji rat donosi. Upravo je ta težnja da se užasi Prvog svetskog rata prikažu u svojoj potpunoj brutalnosti dovela do dela koje danas stoji pred nama.

U vreme kada obeležavamo godišnjicu Prvog svetskog rata i dok ga svi nazivaju Veliki rat, Žak Tardi nam dolazi kao hladan tuš sa svojim ostvarenjem „Prokleti rat!“ u izdanju Darkvuda. Na samom početku oslikava široko polje, bale sene, šumu i daljini, ali u tu gotovo idiličnu situaciju stavlja mrtve vojnike čije meso čupaju ptice i sve to čini u jarkim i prijatnim bojama. Željeni efekat postiže panoramom, koja se odlično uklapa u Tardijevu tematiku budući da su upravo panoramske slike često korišćene da oslikaju predele i istorijske događaje. Panoramske slike se zato zadržavaju kroz čitav grafički roman, u formi 3 slike po tabli, do odstupanja dolazi retko, a ako do njega dođe ono se ne javlja slučajno, već je tu da ostavi još jači utisak, kao kad su u pitanju citati na početku svake godine, gde su uglavnom citirani ljudi koji se nalaze daleko od bojnog polja, a čije reči ne znače ništa učesnicima u ratu. Nakon prizora sa vrana i mrtvim vojnicima susrećemo se sa francuskom vojskom i tada počinje i naracija. Narator je jedan običan čovek, metalostrugar iz ulice Panojo i vojnik francuske vojske koji nam bez ustručavanja predstavlja psihičko satanje u kom se nalazi svako ko učestvuje u ratu. Ono što sledi su razmišljanja jednog metalostrugara iz ulice Panojo kroz 6 godina rata. U njegovom govoru nema ushićenja koje nam dočaravaju slike punih trgova na kojima se viore zastave, njemu je jasno da sve to znači smrt, čak i dok se nalazi u vagonu, svestan je da taj vagon pre mrtvački sanduk koji ide ka vojničkom grobu nego kočije koje ih vode u susret slavi i trijumfu. Uz komentare na stanje vojske kao i oštre opaske na račun svetskih sila koje su ušle u rat, shvatamo da Tardi pokušava da kaže da je svako ko se nalazi u rovovima u stvari prevaren. Govori nam da su svi u rovovima isti, a to postiže indentičnim licima, ni jedan od vojnika se ne razlikuje od drugog osim po dužini brade i broju na kragni. Kroz naratora, pobrojavajući poginule, bori se sa kultom neznanog junaka, on ne želi da ti vojnici budu obeleženi ni kao neznani niti kao junaci. Zato im svima izgovara imena, zato govori o njihovim životima i pamti njihove smrti koje su više nesrećne nego herojske.

U kultu neznanog junaka on vidi pokušaj otadžbine da opravda sebe samu, jer je slala sve te ljude u sigurnu smrt, te od njih pravi junake i ne nalazi za shodno da im pamti imena, a Tardi pameteći imena i smrti govori iz sveg glasa da to nisu bili junaci, već žrtve i da je čitava razmena „život za besmrtnost“ ustvari jedna velika prevara i skretanje pažnje sa pravog krivca. Čitav „Prokleti rat!“ je krik protiv rata, od samog naslova pa sve do poslednjeg scene i Tardi se nikako ne ustručava da bude sve glasniji i direktniji. Već posle prve godine rata jarke boje sa početka kreću da se gube, siva boja polako nadvladava i na kraju je ona jedna od 2 boje koje dominiraju ostatkom rata, druga boja je naravno crvena i koristi se da prikaže krv i opšti pokolj, te se ponekad javlja ne samo kao boja krvi, nego kao i boja neba. Kod Tardija rat nikako nije glorifikovan, ne postoji slavljenje otadžbine niti ratnih pokliča, on nam donosi svu surovost, donosi nam rovove pune usranih ljudi, slomljenih u fizičkom i psihičkom smislu, besan je, jer nesreća tih ljudi pokušava biti ublažena ordenjem i u tom besu lomi formu od 3 panoramske slike po tabli i pred čitaoca postavlja 18 profilnih slika teško ranjenih saboraca. Metalostrugar iz ulice Panojo preživljava rat i njegovo ime se ne spominje, on je izbegao obeležje neznanog junaka i ima tu mogućnost da sam skine licemerni orden koji mu je dat. Poslednje poglavlje dolazi nam kao retrospektiva ratnog užasa, narator otkriva šta se krije iza svake slike koju vidimo u ratu i ostavlja nas sa slikom koje nema unutar korica Tardijevog ostvarenja, devojkom Luiz koja napustivši posao u fabrici granata, sada prodaje jedan drugi simbol smrti, hrizanteme.

Žak Tardi, Prokleti rat, Darkvud, 2014. - LINK