Kultura

Klasna borba u postapokaliptičnom vozu budućnosti

Autor: Marko Tanasković

Bong Jun-Ho, Ledolomac

Nezavidna situacija u kojoj se čovečanstvo našlo na početku trećeg milenijuma, kao i sve dublja erozija vere u mogućnost pronalaženja globalnog rešenja za nagomilane probleme, dovela je do posledičnog porasta broja antiutopijskih filmskih i književnih ostvarenja koja nude mračne i uznemirujuće vizije budućnosti. Globalne finansijske krize, moralno posrnuće i nihilizam, permanentni ratovi, terorizam i politički motivisano nasilje, strah od nekontrolisanog rasta populacije i trošenja prirodnih resursa, ali i elementarne nepogode, epidemije smrtonosnih virusa i neizlečivih bolesti poslužili su kao moćan podsticaj imaginaciji stvaralaca u pesimistično intoniranim futurističkim filmovima poput Potomaka (2006) Alfonsa Kuarona, Elizijuma (2013) Nila Blomkampaili Igara gladi (2012) Gerija Rosa. Kao najnoviji dodatak ovom bujajućem podžanru naučne-fantastike, ove godine smo dobili Ledolomca, uzbudljivo ostvarenje korejskog režisera Bong Jun-Hoa koji svoju distopijsku projekciju gradi na problemu globalnog zagrevanja, odnosno novom ledenom dobu koje se rađa kao posledica klimatskih promena i neodgovornog i neadekvatnog ljudskog odgovora na te promene, što smo već imali priliku da gledamo pre bezmalo jedne decenije u spektakularnom ali ne naročito smislenom blokbasteru Danu posle sutra Rolanda Emeriha.

Radeći po francuskom strip predlošku („Le Transperceneige“), Jun-Ho nas uvodi u relativno blisku budućnost 2031. godine i postapokaliptični svet okovan ledom i snegom gde je najveći deo čovečanstva nestao, dok se oni malobrojni preživeli nalaze u futurističkom vozu Ledolomcu, svojevrsnoj Nojevoj barci za ljudski rod, koji, poput perpetuum mobilea, neprestano kruži pustom i zaleđenom planetom. Naravno, nije potrebno previše vremena da se shvati da Jung Ho koristi spasonosni voz kao očiglednu metaforu za posrnulo i inherentno neravnopravno ljudsko društvo u kome vlada strah, te su svi putnici predestinacijom podeljeni u tri strogo odvojene klase: prvu klasu koja je rezervisana za elitu i upravljačku strukturu voza, srednju klasu koja služi kao tampon zona i iluzija „vertikalne prohodnosti“ i za nižu klasu koja se nalazi u zadnjem delu kompozicije i koja se tretira kao sirovinska baza ovog putujućeg ekosistema ali i najveća opasnost po ustaljeni politički poredak. Priča upravo počinje sa pripremom i početkom jedne od bezbrojnih revolucija obespravljenih putnika iz pozadine koji žele da se domognu lokomotive i na taj način ispregovaraju bolji položaj i humanije uslove života za svoju kastu. Vođa te pobune u povoju Kurtis (u tumačenju „Kapetana Amerike“ i holivudske zvezde u usponu Krisa Evansa), uz mentorsku podršku mudrog Gilijama (uvek pouzdani Džon Hart), dok sa još nekolikohrabrih odmetnika krči svoj krvavi revolucionarni put iz jednog kupea u drugi, moraće da prevaziđe brojne prepreke i zamke, od kojih je za većinu odgovorna dijabolična i perfidna Mejson, britanski kerber sistema (fantastična i gotovo neprepoznatljiva Tilda Svindon), da bi se konačno našao oči u oči sa tvorcem voza i diktatorom Vilfordom (standardno dobar Ed Heris) koji će ga staviti pred teške izazove i izbore koji neizbežno čekaju svakog revolucionara na poslednjoj stepenici do cilja.

Kao tipičan predstavnik azijske i korejske kinematografije, Bong Jun-Ho vešto miri artistički senzibilitet i promišljenost evropskog filma sa zahtevima u pogledu akcije i ritma koje nameće skupa holivudska produkcija, dodajući pritom, kao poseban začin, visceralnu i ekspresivnu estetiku surovosti koja je karakteristična za Daleki Istok. Rezultat je izuzetno uzbudljiv i komunikativan naučnofantastični spektakl koji obiluje scenama, replikama i slikama koje ćete pamtiti dugo nakon završetka bioskopske projekcije. Iako ne previše originalan na idejnom planu, Ledolomac u svojoj kritici društva ipak odlazi korak dalje od uobičajenih i naivnih levičarskih poruka i zaključaka u stilu „kako je samo potrebno svi da se slože i da nakon toga žive u miru i harmoniji“, nagoveštajaući u razrešenju da je sama ideja mogućnosti uspeha revolucije najveća utopija i vešto kreirana zabluda sistema, ali nas ipak i na samom kraju ostavlja sa utešnom mišlju da je ipak „jedina stvar koje treba da se plašimo sam strah“.