Intervju

Postanite odmetnici koji čuvaju seme čovečnosti

Autor: Darko Kovačević

Božidar Mandić, intervju

Božidar Mandić, utopist, religiozni komunista, glasnogovornik (ni slučajno portparol) prirode, gradonačelnik u šumi. Vrlo je blizu (u maju 2017) punih 40 godina postojanja najstarije umetničke šumske kolonije na Balkanu, „Porodice bistrih potoka“ podno Rudnika, koja se održala kao institucija trajanja, kao dom u koji dolazi puno ljudi, kao kuća u kojoj se poštuje gostoljublje, umetnost, priroda i bliskost.

Voleo bih da čovek nije čovek samo kada se nekom održava pomen. Voleo bih da čovečanstvo bude sa više osmeha, duhovitosti, radosti, zagrljajnosti, umetnosti i plesa, a to su znanja koja imaju nevini ljudi i deca. Tragično mi je kad vidim savremene roditelje kako didaktički terorišu svoju decu, umesto da oni uče od tih dolazećih bića koja više znaju o nevinosti od celog čovečanstva.

Šta čovek nauči za četiri decenije života u šumi?

Kad čovek živi usamljeno i distantno od civilizacije, onda ne može da izgubi ljubav prema čoveku. Nisam postao mizantrop, mada nam čovečanstvo nudi sve više elemenata za takve stavove. Za ovih 40 godina života u šumi ja sam proizveo svoje vizije, i najvažnije mi je da nisam promašio svoj život. Stvorio sam jednu malu utopiju u kojoj se pre svega veliča radost. Volim da kažem da je „Porodica bistrih potoka“ realna utopija, da utopije nisu nerealne, nego da su sprečavane i zabranjivane, i da je utopija pre svega mističko iskustvo neuništivosti. U ovom trenutku svet je u velikoj krizi, živimo jednu vrstu atomske nedoumice, jer hodamo, a ne znamo kuda idemo. To se zove izgubljenost civilizacije. Zbog toga je Porodica važna, kao naznaka novih uočavanja. Mi smo malo ostrvo koje kazuje da se može živeti drugačije, da postoje alternativna rešenja, i da nada nije uništena. Ako čovek želi - može da živi drugačije.

Kako se bistrila filozofija?

Meni su jako važni: filozofija zemlje, kultura otvorenog doma, skromna ekonomija, i umetnost. Prošao sam razne faze za ove četiri decenije, od intenzivnih do efemernih komuna, i sada sam u jednoj fazi kad živim sam sa puno ljudi. Puno radim na umetnosti; to znači pisanje, teatar, likovnost, jer želim da od „Porodice bistrih potoka“ načinim živu skulpturu Moderne. U mojim tekstovima, predstavama i izložbama prezentujem naslagano iskustvo života u šumi. Radim sa prirodnim materijalima, predstave nikakve tehničke zahteve ne potrebuju, a tekstovi proizilaze iz mog vidokruga. To osećam kao novu vrstu angažovanog intelektualizma: neprisustvovati, a svedočiti. Pripadam kulturi pojedinca i planete, i to nazivam planetarizam. Voleo bih da planetarizam bude nova svetska ideja koja po prvi put ne bi bila zasnovana ni na fašizmu, ni komunizmu, ni na demokratiji, niti kapitalu, već na građenju novog zajedničkog osećaja za naš dom, a to je planeta. Prvi put u 20,000 godina čovek mora da razmišlja nadantropocentrično. Mora da ulaže u Sveopšte.

Moram pomenuti „Drugu liniju“ Nenada Miloševića, dokumentarac koji istražuje neoavangardni pokret s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, čiji si i ti akter bio. Oseti se jedna potreba vašeg pokreta da univerzalno komunicira sa svima, celom planetom. Da li je već to tada bio planetarizam?

Mi smo svi pesnici, a to znači da moramo da prednjačimo, tako je rekao Rembo. Zbog toga je cela ta umetnost i ta urbana komuna anticipirala vreme koje je došlo sada, i kroz jednu subverzivnu estetiku mi smo pokazali da će čoveka obgrliti usamljenost, tragedija tehnološkog napretka, zapuštenost duše, inflatorna količina novca i informacija, i jedna sveopšta zagađenost u kojoj će umetnik postati usamljenik u apokalipsi. Umetnik i danas ima veliku odgovornost da postavlja pitanja, i da seje semena za sutrašnje dane. To je nešto sasvim suprotno od politike, ekonomije i plutokratije. Čitav moj prethodni život sazdan je od tog aksijalnog puta, od novosadske avangarde, preko ruralne komune, do jednog personalizma u kojem nastojim da gledam svojim očima i da se ne navikavam na ovakav svet.

Koliko je onda u vašem begu od civilizacije bilo nužnosti (usled političkog progona), a koliko već osmišljenog performansa?

To nije bio toliko beg koliko kreativni predlog da se živi lepše i još kreativnije. Zato smo moja žena, troje dece i puno prijatelja došli u šumu, da bismo iz slobode mogli još više da stvaramo lepotu i da je priuštimo drugim ljudima. Šuma je idealno mesto, zapušteni raj, i bilo bi lepo da se čovek i čovečica njemu vrate. Ovde sam pronašao apsolutnu emancipaciju čovečnosti i voleo bih da nikad od toga ne odustanem. Proizveo sam svoj san, i to je najveći oblik nagrade koji sam dobio.

A pišeš.

Počeo sam vrlo rano, jednom vrstom pornografske poezije, koja se jako dopala Tiboru Varadiju, a on me je kasnije dosta podsticao, i bio neka vrsta mog recenzenta. Kad sam došao u šumu, posle nekih pet godina počeo sam da pišem pastoralne tekstove posvećene travama, kamenju, vetrovima, leptirima, i prvih petnaest knjiga su sazdane od jedne porodične refleksije pretvorene u nežne i jednostavne literarne iskaze. Zadnjih desetak godina uglavnom pišem anticivilizacijske tekstove. To su tekstovi u kolumni „Danasa“, iz koje su proizišle dve knjige: „Plastični um“ i „Novi krojači“, gde kritikujem civilizaciju i čoveka koji je izgubio osnovne i elementarne osećaje za druge. Naslov plastično govori da je čovek postao plastična kesa ili džak, biće koje je stvoreno od ljubavi, ali sa velikom izdajom prema svom bližnjem. U poslednje dve-tri godine pišem romane; to su „Napukla kuća“, o muško-ženskim odnosima, i „Pertle“, roman koji je izašao pre nekih desetak meseci (za Službeni glasnik), a koji govori o novosadskoj komuni koja se zvala „Intima“, o odnosima dva rođena brata, i političkim progonima 70-tih godina u Novom Sadu. U poslednje vreme osećam veliko uzbuđenje, želju da nastavim da pišem. Moj poslednji roman zove se „Loš pisac“, u rukopisu je, i uskoro ću ga predati izdavaču, ali želim da „Pertle“ još malo žive. To bi bila moja dvadeset i treća knjiga.

Jesi li „Pertlama“ konačno otpertlao ili samo dodatno učvorio stalne sumnje – ko je i zboh čega sarađivao sa policijom?

„Pertle“ su pokušaj da otpertlam ili razrešim ko je od nas u komuni radio za policiju, i kakav je to fenomen da u malim i većim grupacijama uvek postoje izdajnici, oni koji na konspirativan način služe institucijama i establišmentu.

U tvojim tekstovima nema mnogo satiričnog, ali svakako ima dosta satirskog?

Branko Kukić kaže da moje tekstove treba da čita samo onaj ko zna da čita, jer uvek imaju više slojeva. Veoma je važan taj ezoterijski sloj, ali uopšte nije superioran u odnosu na sloj koji se direktno tiče jebačine, pičaka i kurčeva, jer preko njih pokušavam da izrazim svoju filozofiju, i da preko psovki afirmišem rajski naboj u tim rečima. Evo, na primer -
Jebačina je osnovni smisao borbe protiv atomske bombe. Šta kažeš? Imao sam tekst za neke novine koji sam nazvao „Jebanjem protiv apatije“, ali je urednik to menjao na „Ljubavlju protiv apatije“. Znam ja da tako mora, ali to nije to. A nije me ni pitao.

Možeš li istresti matematiku, numeriku (ili kabalu) tvog života u komuni?

Život u porodici bistirih potoka je, između ostalog, i najdirektnija humanost, jer je ovde prošlo preko 40,000 ljudi, bilo 25,000 noćenja, ja sam zamesio 13,000 hlebova, a moja prva žena 8,000. Imao sam oko 10,000 koitusa, i to su podaci koji sada, kada sam u rezimentnoj fazi (kada rezimiram), ukaziju da sam proživeo sa puno smisla i radosti.

A šta te iznenadilo, šokiralo od strane prirode?

Najviše me, u negativnom smislu, protresao taj osećaj čoveka koji uništava prirodu. Meni se desilo pre pet godina, kada su mi napravili put pored kuće, u divljinu ubacili asfalt i industrijsku komunikaciju, tako da je moj dom postao okrnjeni raj. Ipak, znanja u životu odvela su me do mišljenja da je hramljanje jedini, najegzistentniji način prolaska kroz život. Bez udaraca i prepreka ne postoji život. Sa druge strane jedna impresija, koja je neuništiva u meni, došla je spoznajom da je i priroda takva – surova. Čovek nikad nije dobio rat protiv prirode, mada stalno pokušava. Nove teorije civilizacije kazuju upravo to - da neće nestati priroda, nego čovek.

Moramo da razjasnimo, da nas (ne) razapnu i jedni i drugi, šta znači religiozni komunista.

Ja sam religiozni komunista od '68. godine, jer verujem da svet može biti bolji. Borim se za siromašne, negujem pravednost i ne impresionira me bogatstvo. Takav sam komunista. Ako bih u najpreciznijem smislu hteo da se izrazim ko sam u odnosu na sva istorijska kretanja danas, ja jesam planetarni levičar. Nikad nisam pripadao Partiji, niti partijama, jer svim partijskim ideologijama dominira kapital. Demokratija i kapitalizam pokušavaju da ubede čoveka da nema drugih mogućnosti, ali to nije tačno. Mislim da je sada trenutak da se pojavi nova humanistička misao, da čovečanstvo i čovek mogu renesansnije da žive i deluju. Zbog toga volim da spojim ta dva aproporcionalna termina, kao što su religija i komunizam, a što je opet jedno te isto. Mislim da je važno novim sintagmama napadati novi svet, sintagmama koje daju šansu da u jednom protivrečnom svetu, u svetu gde je kontroverznost postala dominantni znak, dođemo do logosa optimizma. Umetnici i književnici moraju da pronalaze nove spojeve, aspekte, nove sintagme koje treba da otvaraju nadu.

Kakav odnos imaš sa gradom?

Tamo gde nema šume, a to je grad, javlja se neuroza i depresija. Tamo gde nema ljudi, a to je šuma, javlja se prašuma. Činim sve da ljude iz grada dovedem u šumu, i da šumu odvedem u grad. Meni je najstrašnije da se ta oba pravca izbegavaju. Ljudi danas vole da gledaju u prirodu na ekranu, a kada dođu u praktični prostor stabla, potoka i stena, oni vrlo brzo pobegnu. Bilo bi mi drago da takva vrsta „plastikanca“ u sebi probudi ili promeni osobine koje bi volele da prirodu vide u prirodi. U svakom slučaju, dozvoli mi da citiram prvu rečenicu Robert Muzilove knjige „Čovek bez svojstava“ - iz čega, na pomena vredan način, ništa ne proističe.

Kako osećaš sutra?

Moje osećanje na početku XXI veka iznad svega razvija se u pravcu očekivanja dolaska iracionalnog obrta: da će se zlo, tehnologija i naučni potencijali smanjiti. Ali svaki mudar čovek nikad ne brine ni o budućnosti, ni o prošlosti, niti sadašnjosti, već brine o nadvremenu. Iz takvih aspekata trudim se da ono što želim budućnosti već sad ostvarim.

Kako gledaš na ovu modu odlaska na selo, neokomunizam i slične fenomene?

U poslednje vreme pojavljuju se nju-ejdž (new age) koncepcije koje su jedna vrsta kapitalističke kompenzacije, a to znači - radi 14 sati i meditiraj 15 minuta, da bi se osetio relevantnim, a ne iskorištenim. Nju-ejdž nije moja impresija, više me zanima autorski život. U tom smislu sagledavam dolazak te nove religioznosti i na naše prostore, mada sam to upoznao još pre 40 godina, i prepoznao jednu vrstu kozmetičke spiritualnosti u svemu tome. Ja bežim od toga. Mladi danas prepisuju modele nju-ejdžerskih predloga, i na neki način nastavljaju jednu kulturu kopi-pejsta (copy-paste). Danas je duhovnost postala jedna od najskupljih roba, umesto da je duhovnost predlog za tuću uzvišenost.

U Srbiji, u Evropi još pre nego ovde, pojavljuju se mladi koji započinju život u prirodi, osnivaju komune, ja ih jako podržavam, ali ih isto tako i kritikujem, jer imaju tu imitacionu kulturu življenja - čitaju priručnike, idu na kurseve - a ne udubljuju se. Oni postaju ciljna grupa koja treba da umrtvi bunt i protest mladog čoveka. Zbog toga ih kritikujem nežno kada razgovaram sa njima, i pokušavam da ukažem da budu svoji, i na mestu gde žive da traže i pronađu apsolutna rešenja. Još sam kritičniji prema mladima iz sociološke strukture, jer su umrtvljeni i obamrli kao narcis - već sa 18-19 godina njihov glavni psihološki konto je apsurd. Apsurd dolazi na kraju života, a ne na početku. Zbog toga nenametljivo pokušavam da im ukažem na primere ili paradigme koje nisu pristale da budu pod ropstvom masovne psihologije. Oni moraju postati odmetnici, moraju biti svoje ličnosti koje će čuvati čovečno seme, koje će možda nastaviti epohu. 

Da te pitam još nešto?

Bora Drašković jednom mi je rekao da je Šekspir retka pojava u epohi koja je svoja znanja o traumama vremena pronosila iz doba u dob. Šekspir je tako pokupio i sva kosmička znanja da svoje delo ne pretrpa.

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)