Intervju

Velika reč o Velikom ratu

Autor: Gorica Radmilović

Zoran Kolundžija, intervju

Zoran Kolundžija je rođen u Nišu 1952. godine, a od 1966. živi u Novom Sadu gde je završio osnovnu i srednju školu i diplomirao na Odseku za jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu. U periodu od 1980. do 1990. godine radio je u Zavodu za kulturu Vojvodine, gde je vodio izdavačko odeljenje. U januaru 1990. godine osnovao je privatnu izdavačku kuću „Prometej“. Zoran Kolundžija je jedan od priređivača edicije o Velikom ratu pod naslovom "Srbija 1914-1918", čija su prva tri kola od po deset naslova objavljena u izdanju Prometeja i Radio televizije Srbije. Intervju sa gospodinom Kolundžijom nastao je  povodom najave izlaska četvrtog kola ovog kapitalnog izdavačkog projekta.

Izdavačka kuća „Prometej“ osnovana je 10. januara 1990. godine. Po samom datumu, možemo da zaključimo da je reč o periodu teškom po naš narod. Međutim, ova izdavačka kuća postoji do danas, sa preko 2800 objavljenih naslova. Na koji način „Prometej“ uspeva da održi renome do danas?

Trudimo se da ostanemo svoji koliko god se to može – naša interesovanja, naše poimanje onog što je dobro, šta je potrebno afirmisati, poštovanje nacionalne kulture, nauke, autora, jezika, afirmacija znanja, te ne podilaženje jeftinom ukusu… Nije lako, odnosno uvek se skupo plaća sloboda, a lepo je znati da paralelno s nama, ponekad povezan sa nekim od naših naslova, opstaje deo našeg naroda koji poštuje iste vrednosti…

U ovoj izdavačkoj kući postoji nekoliko značajnih edicija, među kojima su svakako tomovi posvećeni periodu između 1914-1918 godine, odnosno Prvom svetskom ratu. Kažite nam nešto više o samoj ideji ove edicije.

U početku, 2013, bila je u osnovi ideja da se obeleži Veliki rat sa dva–tri naslova, a onda je počela najednom intenzivna komunikacija sa raznim ljudima, i kao u pozorištu počele su preda mnom da se dižu zavese, jedna za drugom, u našem porodičnom krugu gde često komentarišemo ono što radimo počele su da se čuju rečenice iznenađenja: Zamisli u Odesi se 1915. posvuda čuo srpski, konobari su ga naučili… Niš se gotovo udesetostručio 1914… Kako je moguće da dva dana po objavi rata Srbiji prvi Srbi već budu zatočeni u Aradu?... Otkud takvi ratni ciljevi na Skupštini u Nišu 1914?... Stradanje Srba u Sremu slično kao u Mačvi u jesen 1914. a mi ništa o tome nismo znali…

Pomenimo markantne činjenice na koje naiđete kad se više zainteresujete za ovu temu (nabrajam ih nasumice): Srbija ulazi u rat kao samostalna država, a izlazi iz rata kao Kraljevina SHS i počinju razni kompromisi; 1941. poharani su svi naši arhivi i odneto je oko 25 vagona arhivske građe, a do 1953. vraćen je samo jedan! (Pogledati više u knjizi Potraga za ukradenom istorijom : izveštaj o pljački srpskih istorijskih dokumenata u Drugom svetskom ratu i nastojanjima da se vrate Srbiji / Vojislav M. Jovanović-Marambo ; priredio Vladimir Davidović, 2010);Ne postoje publikovani spiskovi žrtava iz Prvog i Drugog svetskog rata; U vreme Drugog svetskog rata imali smo faktički revoluciju i zemlja koja je ušla u rat kao kraljevina izlazi iz rata formalno kao republika, ali kao jednopartijska... ;Novoj vlasti je važno da pokida sve veze sa Kraljevinom i svaka pozitivna priča o Srbiji u Prvom svetskom ratu je nepoželjna; U školama se veoma dozirano govori o ovoj temi. Činjenice govore da nije zanemrljiv broj Hrvata i Mađara koji su pošteđeni evidentne uloge zločinaca u Prvom i Drugom svetskom ratu, a oni potom normalno participiraju u novoj vlasti; Nije se na adekvatan način govorilo ni o Ujedinjenju. Koristi se stalno termnin Vojvodina koja je sastavni deo Srbije,  a Kraljevini Srbiji nije pristupila Vojvodina već joj pristupaju Bačka, Banat i Baranja i, posebnom odlukom, Srem. Ko je ikad posle Drugog svetskog rata pomenuo Baranju koja je bila deo Srbije? Samo je odjednom postalo normalno da postaje deo Hrvatske... ; Naša istoriografija se ne bavi u dovoljnoj meri Srbima Prečanima, zanemarije se činjenica da je odziv na mobilizaciju Vojske Srbije bio znatno preko 100% i  uloga dobrovoljaca u Prvom svetskom ratu ostaje nedovoljno istražena...

Zatiru se svi spomenici koji podsećaju na Kraljevinu, a novi junaci, junaci Drugog svetskog rata dobijaju spomenike i ulice.. Podsetimo se veoma malo primećenih knjiga Uglješe Rajčevića Zatirano i zatrto 1 i 2 koje smo objavili pre 15-ak godina. Reč je o prikupljanju građe o oskrnavljenim i uništenim srpskim spomenicima na prostoru Jugoslavije, od Jesenica do Đevđelije, započeto u nepovoljno vreme, početkom poslednje decenije XX veka, kad su republike napuštale zajedničku državu. Komunikacije sa većim i manjim gradovima i sredinama prekinute su, a dobiti bilo koji podatak o oskrnavljenom ili uništenom srpskom spomeniku u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, ili Makedoniji, spomenika uništenog pre 1945. godine, postalo je nemoguće.  Stanje se nije bitno popravilo na bolje ni danas.

Dobro se sećam da je najveći problem Uglješi Rajčeviću bila nemogućnost da pribavi podatke o oskrnavljenim i uništenim srpskim spomenicima u Makedoniji, a tamo ih je, posle Srbije, bilo najviše. U Makedoniji, nekadašnjoj Južnoj Srbiji, vođeni su oslobodilački ratovi protiv Turaka, Arnauta, Bugara, kasnije Austrijanaca i Nemaca, tako da su u Makedoniji formirana vojnička groblja, podizane kosturnice, dizani belezi palim ratnicima, otkrivane spomen-ploče koje su podsećale na neke važne događaje iz burne istorije srpskog naroda. Doći do tih podataka, i danas, skoro je nemoguće. Za neke spomenike postoje samo pretpostavke da su uništeni, da ih više nema, ali se potvrda sa zvaničnog mesta ne može dobiti. Moguće je jedino da se oslonite na prijatelja i kolegu i, ponajviše, na sebe samoga. Srbija je srećna da ima takve pojedince. Čast mi je da sam ih upoznao u priličnom broju!

Ozbiljan je problem i sa brojnim spomenicima podizanim posle Prvog svetskog rata, palim ratnicima u ratovima 1912-1918. godine. Na ovim spomenicima, a ima ih podignutih u mnogim selima i gradovima, ispisivano je ime kralja Aleksandra I Karađorđevića, koji je pale ratnike poveo u oslobodilačke ratove. Vlast, ona posle Drugog svetskog rata, najčešće je kraljevo ime uklanjala sa spomenika i tako ga oskrnavila i naružila. Primera je mnogo u samoj Srbiji: Jagodina, Čajetina, Oko (na Zlatiboru)... Ući u trag svim tim spomenicima, podizanim nad prikupljenim kostima palih seljana, meštana mnogih sela i zaseoka širom Srbije, skoro je nemoguće.  Dok smo pravili ove knjige, sa nadom da se nikada više neće ponoviti bezumlje uništenja javnih spomenika, kao čin neracionalne osvete jedne strane prema onoj drugoj, u nekadašnjim republikama koje su donedavno bile u sastavu zajedničke države, počelo se uništavati sve što se moglo vezati za ,,neprijatelja“ i njegovo ime.

Uništavani su, a i dalje se uništavaju, umetnički spomenici podizani caru Dušanu, Vuku Karadžiću, Ivi Andriću, spomenička obeležja na velikim stratištima srpskog življa iz vremena Drugog svetskog rata; zatim partizanski spomenici – biste palih boraca u ratu protiv fašista  i, ali ne i na samom kraju, brojni spomenici Josipa Broza Tita i njegovih istomišljenika i saradnika. Narodi sa ovih balkanskih prostora, svejedno da li su po svom položaju na geografskoj karti bliži jugu ili severu Evrope, nikako da nauče da je spomenik deo kolektivnog sećanja i umetničko delo, da ima svog tvorca, autora, i da niko nema prava da to i takvo delo oskrnavi ili uništi, a ovih dana smo svedoci i da ih novi umetnici dorađuju?! Kroz druge knjige koje smo objavili o Srbiji i Prvom svetskom ratu pokazali smo i dokazujemo da i ubice našeg naroda iz raznih nacija nisu odgovarale niti su kažnjavane za nešto što se danas kvalifikuje kao genocid.

Velik je uticaj na mene imala zbirka starih knjiga mog prijatelja Nikole Mirkova i tako smo krenuli u traganje za vrednim starinama koje treba obnoviti, te za onima koje tek treba otkriti (upravo spremamo prevod knjige Daglasa Volša, Engleza,  za koju se uopšte ne zna kod nas da postoji), preuzimali smo od stranih izdavača nove naslove kako bismo poredili strane izvore sa našima i podstakli smo neke naše autore da objave nova dela (lep je primer knjiga Dušana Batakovića Balkan i Srbija 1914-1918). Do sada je iza nas 38 naslova, a u izgledu je trenutno petnaestak novih…

Ova edicija sadrži kako različite žanrove, tako i mnogo različitih autora, stranih i domaćih. Očigledno, pisci, istoričari, različiti izučavaoci Velikog rata imali su šta da kažu, a mnogo toga ostalo je prećutano do danas. Zbog čega se o ovakvim stvarima i dalje ćuti?

Ovo je veoma, veoma važno pitanje. Odgovor je kompleksan, a kreće se između neznanja, nemara, nekompetencije, nerazumevanja i nastavka negovanja kompromisa koji se ne smeju negovati jer su pogrešni. Naša deca i nove generacije moraju znati šta je zaista bilo, moraju znati ko pored njih raste i radi, moraju imati svest o mogućem ponavljanju istorije. Treba naglasiti da dok se ne zna šta je ko uradio (na primer u Austriji niko nije odgovarao posle Velikog rata, a dokazano je da su likvidirali desetine hiljada civila, tamo se ulice i sada zovu po tim, za nas zloglasnim ratnim komandantima) moguće je da se ponove crni dani… Posebno je period od 1945. pa nadalje doprineo potiskivanju pozitivne slike Srba i Srbije u Prvom svetskom ratu. Ljudi su kažnjavani ako bi im našli Albansku spomenicu?! Do 1967. bilo je zabranjeno Udruženje ratnika i njihovih potomaka iz ratova 1912-1918. Danas to zvuči neshvatljivo, a tek sada dobijamo prve knjige o Milunki Savić ili Vojvodi Vuku koje bi svaka evropska kultura mnogo ranije slavila da ih je imala…

Sada, kada s ovom edicijom ispred sebe dobijamo neke odgovore, postoji li mogućnost menjanja stava prema istoriji i značaju istorije?

Prvi svetski rat i sve u vezi sa njim je tamna mrlja u zvaničnoj srpskoj istoriografiji, i, što je zaista loše, u najvećoj meri je ishodište onoga što će se srpskom narodu  događati posle, o čemu najviše i treba brinuti i zato treba čitati ove knjige. Mi smo krenuli sa namerom da ovom edicijom popularno napisanih knjiga odužimo dug prema precima  koji su se bez ostatka žrtvovali za srpsku slobodu i opstanak. Zalazeći sve dublje u literaturu, nauku, svet proverenih činjenica, u ovih nekoliko godina, naša zbirka važnih knjiga dopunila se i čitaocima nudimo zaokruženu i zanimljivu priču o ceni srpskog kratkog pamćenja, neznanja i neučenja. Pomeranja su veoma spora, ali ipak ih ima. Za veći uspeh potrebno je krajnje promišljeno i savsno delovanje raznih državnih organa gde nije zanemarljiva nijedna lokalna samouprava, a važna je i Srpska pravoslavna crkva i nevladin sektor...

U pripremi je četvrti tom ove edicije. Šta možemo da očekujemo u ovom tomu?

Evo tih naslova: Lukianos Hasiotis GRČKO-SRPSKI ODNOSI 1913–1918, Nikola Marković SLIKA NEMAČKE I NEMACA U SRBIJI 1914–1918, Ratomir Damjanović DR EDVARD RAJAN SPASILAC BEOGRADA, Alfred Kraus UZROCI NAŠIH PORAZA, Milutin Krunić RASPETA SRBIJA, Pero Slijepčević i saradnici NAPOR BOSNE I HERCEGOVINE ZA OSLOBOĐENjE I UJEDINjENjE, Daglas Volš (Douglas Walsh) SA SRBIMA NA SOLUNSKOM FRONTU (WITH SERBS IN MACEDONIA), Petar Opačić SOLUNSKI FRONT. ZEJTINLIK, Arnaldo Frakaroli (Arnaldo Fraccaroli) SRBIJA U TREĆEM RATU. VESTI IZ SRBIJE (LA SERBIA NELLA SUA TERZA GUERRA. LETERE DAL CAMPO SERBO), Gordana Ilić Marković RODA RODA, RATNI IZVEŠTAČ IZ SRBIJE

„Neodgovorni odnos ne samo prema sopstvenim žrtvama zadire u naš mentalitet. Možda smo jedina nacija u svetu koja nije prebrojala svoje žrtve posle Prvog i Drugog svetskog rata...“ (Đ. Slijepčević). Zaborav koji  je prekrio naše neprijatelje i dobročinitelje, naše heroje i žrtve, ogroman je svih ovih sto godina srpske istorije. A od zlog ima i gore, vremenom se zaborav  pretvorio u prećutkivanje, i onda sledi nov talas ćutnje... da bi jednog dana sve to bilo – ništa. Onaj ko je mogao da zaboravi takve pretke, naše vitezove pod šajkačom, taj će danas lako prihvatiti tuđe naloge zarad malo udobnosti i sve manje će osećati toplinu i snagu reči otadžbina. Saznanja i nove informacije koje ove knjige nude govore da za Srbe i Srbiju još ima nade. Ako znanje nadjača neznanje, ako pamćenje pobedi zaborav, prestaćemo da živimo u zabludi, bićemo bliže svojoj naciji i zemlji.

Sve u svemu, bavljenje ovim knjigama tera na misli o ratu u ljudskoj istoriji, nama u tim tokovima i običnom čoveku na toj ogromnoj vetrometini. Kad se kaže - rat - to zvuči zloslutno i strašno, a tek kad se dođe do pojedinačne sudbine onda se vidi sva nesreća. Sudbinski tokovi srpske istorije bili su nemilosrdni i sam Veliki rat je bukvalno opustišio našu zemlju i dramatično proredio naš narod. Stradali smo više i gore no drugi. Utoliko je veća obaveza naših naučnika, pisaca i izdavača da upoznaju nove generacije o tome.  Bez poznavanja dubokih korena ranijih naših nevolja ne možemo se izboriti za dobru poziciju u dolazećim decenijama. Uvereni smo da su RTS i Prometej, objavljivanjem ove Edicije dali značajan doprinos tome.

Jedan monah ostavio je zapis na bogoslužbenoj knjizi u kome se, pored ostalog, kaže: ,,Svaki onaj ko se drzne da uzme ovu knjigu, ili neki drugi osveštani liturgijski predmet, bez blagoslova nadležnog igumana, da bude proklet od Boga Oca, Boga Sina, Boga Svetog Duha, i ostalih svetih, sve do 318 bogonosnih otaca.” On još poručuje potomcima: ,,Ako niste kadri da stvarate, sačuvajte svojim pokolenjima bar ono što smo vam mi ostavili”. Stalno se pitajmo: Da li smo ispunili taj sveti amanet?