Intervju

Kriza slobodne misli i kvazidemokratija

Autor: Gorica Radmilović

Slobodan Reljić, intervju

Profesor doktor Slobodan Reljić (1954,Teslić) diplomirao je žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka u Beogradu (1978), a magistrirao na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Istočnom Sarajevu (2010) sa temom Četvrti stub demokratije – politikološko-sociološki aspekt. Bio je glavni urednik NIN-a u periodu između 2002. i 2009. godine, učestvovao je na stručnim i naučnim skupovima o ulozi medija u savremenom društvu i objavio više priloga u tematskim zbornicima o položaju medija. Završio je specijalistički kurs Mediji i demokratija, na američkom Djuk univerzitetu, Daram, Severna Karolina (2000). 2010. godine, profesor dr Slobodan Reljić odbranio je doktorsku disertaciju pod naslovom Promena karaktera medija u savremenomm kapitalizmu: uzroci, akteri i posledice. Do sada, objavio je tri knjige: Odumiranje slobodnih medija, Kriza medija i mediji krize i Mediji i Treći svetski rat – smatrajte se mobilisanim. Upravo je objavljivanje ovog potonjeg naslova bio povod za razgovor sa gospodinom Reljićem za Novi Polis.

Iako je svet osetio značajne promene od početka 2017, osvrnula bih se na prethodnu godinu. Po Vašem mišljenju, šta je to što je obeležilo 2016. godinu?

Trampokalipsa. To buđenje anglosaksonskog sveta iz dubokog liberalnog sna. Prvo su Englezi skočili s Titanika koji su Amerikanci 1951. podigli, kao antisovjetski splav – Evropsku zajednicu za ugalj i čelik. Šest godina kasnije od uglja se prešlo na ekonomsku zajednicu (EEZ) i što je, uglavnom zaboravljeno, u Evropsku zajednicu za atomsku energiju. Liberalna Evropska zajednica se podizala kao antikomunistička, jer je u američkom postmakartijevskom dobu komunizam bio crvena krpa kojom su se strašili i američki narod i čitav antisovjetski blok. Kad je ideologija socijalizma doživela srčani udar i preminula u Moskvi 1989. godine, neki ozbiljni mislioci kao Imanuel Volerstin su tvrdili da je zapadna zaglušujuća histerija komična – jer to je i njihov kraj.

To mora da je zvučalo proročki?

Ta Volerstinova knjiga je prevedena i na srpski, ali provincijski duh naše paraliberalne elite nije dozvoljavao našoj javnosti da tu informaciju primi. To nije proročka poruka. Ona je izvedena logički: liberalizam i socijalizam, obe zapadne ideologije dele niz zajedničkih vrednosti – odvajanje hrišćanstva od društva, insistiranje na progresu, svođenje složenog čovekovog bića na racionalnost, vulgarizovanje Istine i Slobode, potreba da se izvozi svoja ideologija... Postojale su i razlike, ko organizuje proizvodnju i kako se deli novostvorena vrednost, kontrola naroda – na Istoku je to bila organizacija sile, a na Zapadu manupulacija... Zato je slavljenje smrti brata blizanca bilo znak bolesti. Trampokalipsa je najava pada liberalne ideologije. Tramp jeste neka mustra Gorbačova. Njegova uloga jeste istorijska, ali verovatno neće biti slavna.

Drugi put se ne vidi?

Stalno opadanje moći zapadnih liberalnih društava, koje ide od 1917. kako je to pre pedesetak godina u knjizi Samoubistvo Zapada konstatovao američki konzervativni filozof Džejms Burnham, sada postaje opštevidljiva činjenica. Svoju poslednju šansu da oni budu lideri u dogovaranja Novog svetskog poretka oni su propustili kad se 1989. upokojio socijalizam. Amerika je tako pokazala da ona nema sposobnost vladanja svetom. Sve su imali. Jedina dva pobunjena grada su bili Beograd i Peking. Oni su bilu u Kremlju. A danas je sve upitno. Naša navrat-nanos liberalizovana paraelita, koja u Srbiji drži vlast, medije, a javnost puni antitrampovskim liberalnim očajem i dalje stupa napred... A činjenice, pitate se. Kao što je cinično govorio Hegel, kad mu je rečeno da njegova filozofija nema veze sa stvarnošću- "utoliko gore po činjenice", tako naši hiperliberali, ali bez cinizma, stupaju u mrtvu budućnost. Poslednji krstaški ratnici za spas liberalizma. I uskoro će biti kao oni japanski vojnici koje su 1960-ih nalazili po prašumama i koji nisu priznavali da je japanski car potpisao kapitulaciju.        

Mediji i kod nas, oduvek igraju značajnu ulogu. Kada dolazi do degradacije srpskih medija?

Kako država postaje kolonijalna demokratija tako se i naši mediji srozavaju do beznačajnosti. U potencijalno zdravom društvu mediji služe da obaveštavaju o problemima i rešenjima, o idejama i znanjima. Kad društvo „oboli na smrt“ onda ima i odgovarajuće medije. Sve postaje spektakl, zabavljanje, odvraćanje pažnje od realnih problema. Naše društvo, odmičući se od lešine socijalizma, nije uspostavljalo nikakav normalan odnos prema liberalizmu i demokratiji. Setite se glagola koji je korišten kad smo se mi, kao demokratizovali – implementirati. Nama je demokratija implementirana. Ubacivana nam je u mozak, u škole, u medije.

Implementiran nam je i partijski sistem. Zato nam implementatori redovno postavljaju vladare, šalju nam zakone u parlament koji se cinično zove Narodna skupština, vode nas na pregovore na kojima se moramo ponašati kao zombiji koji najviše vole da gube i slave svoje gubitke, sude i likvidiraju one koji su se pobunili protiv procesa implementacije... A mediji izveštavaju o tome. To je jedna vesterenizovana manufaktura kojoj je obećavano da će postati industrija svesti, kako je to na uzoritom Zapadu. Poslednja privatizacija koja je deo neke takođe implemetirane medijske strategije, promišljenosti, potpuno je razorila sistem informisanja koji je bio preostao iz prošlih vremena. Od državne agencije je napravljen čardak ni na nebu ni na zemlji, ali pošto nove generacije to više nemaju ni u udžbenicima iz kojih se izbacuju sadržaji nacionalne kulture, sve se podnosi kao da je normalno.  

U periodu između 2002. i 2009. godine bili ste glavni i odgovorni urednik NIN-a. Kakvo je Vaše isustvo sedmogodišnjeg uredništva u tim novinama?

U opštem rastrojavanju svega što je postojalo ja sam bio glavni i odgovorni urednik jednog od najvažnijih medija u srpskoj istoriji, i medija koji je bio najvažnija tačka susreta južnoslovenske inteligencije. Izabran sam od redakcije, na tajnom glasanju. Novinarski i urednički potencijal s kojim sam ja raspolagao još uvek je bio izuzetno velik. Onda doprinos saradnika. NIN je i dalje bio mesto gde su svi želeli da kažu šta misle. Vodeći kritičari, slobodnomisleći umetnici, pisci raznih uverenja, naši ljudi rasuti po svetu, i stariji i mlađi... Važno je bilo da glavni i odgovorni urednik ne ometa „veliku diskusiju“, da omogući protok različitih važnih ideja iz sveta i da organizuje visoko i kritičko profesionalno praćenje onog što se zbiva u društvu. Ali i to je moralo biti ubijeno privatizacijom. Tako važan kulturni produkt jednog ozbiljnog društva i jednog megalopolisa kao što je Beograd dat je budzašto jednom švajcarskom provincijskom štamparu koji je osnovao tabloid, a onda u doba tranzicije kupovao, iscrpljivao i gasio novine po Istočnoj Evropi.

Kad je bilo jasno da sledi potapanje tih novina imao sam želju da nekom u državi ili društvu, sa svojim sedmogodišnjim iskustvom, kažem šta društvo gubi bacanjem kroz prozor tolikog i takvog društvenog i intelektualnog napora. Nigde nije bilo nikoga. Shvatite da ne vredi ići ni kod predsednika ni kod premijera, ni kod ministara. Ovo je veće od njih. Oni mogu da to unište, ali ne mogu da mu pomognu. Kao u grčkoj tragediji. Prosto, taj produkt ovog društva je veći od zlog vremena u koje je sada društvo upalo. I društvo nema snage da spasva te velike stvari. Jedino me slušao je Dobrica Ćosić, čovek koji je pedesetih učestvovao u obnovi izlaženja tih novina koje su pokrenute 1935, dakle još u dobu kad su se u svetu pokretali „Tajm“ i „Njuzvik“. Posle sam strašno želeo da sebi objasnim šta se to deševa s medijima i, uopšte, šta sam ja to radio u najboljim godinama svog života. I nastavio svoje postdiplomske studije koje sam započeo još 1987. na Zagrebačkom sveučilištu. Tamo sam studirao Sociologiju religije, pošto su tada takve studije organizovane samo na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Sad sam svoj napor preusmerio na medije. I tako, pišem knjige i ponegde napišem neki tekst.   

U Vašoj knjizi „Kriza medija i mediji krize“ iz 2014. prvenstveno je  reč o medijima, međutim, Vi uspostavljate kontekst sa širokom istorijskom pozadinom, prati se razvoj onoga što se danas naziva „demokratska država“. Postoji li demokratija danas?

Prvo o medijima. Dakle, ono što danas znamo kao medije, odnosno masovne medije, dolazi na istorijsku scenu, recimo u XVII veku, u vreme demontaže feudalizma a kad je novoj, buržoaskoj klasi bilo važno da se nametne i da uspostavi sistem vladanja koji bi nju društveno legitimisao. Dakle, novoj klasi je bila potrebna javnost i demokratizacija politike, oduzimanje delova vlasti kralju i feudalcima. Tada je Džon Milton govorio da je sloboda štampe toliko važna da ona nikad ne sme biti pretvorena u robu. Dakle, ne može se trgovati istinom. U kasnom kapitalizmu, kome istina isto tako malo treba kao i feudalcima koji su držali vlast, mediji su obična roba, a proizvodnja vesti samo industrijska formacija kojoj je profit jedini cilj. To je valjda suština. Istina, sloboda, pravda su predmet trgovine. Ništa od ideje jednakosti i bratstva sa barjaka francuske buržoaske revolucije. Sve je to potrošeno besprizornom upotrebom demokratije.  Kao što je Orvel pisao o svinjskoj farmi, „neki su postali jednakiji od drugih“. To više nije cinična primedba.

I - postoji li demokratija danas?

Postoji „kontrolisani haos“ kako je krajem dvadesetih godina prošlog veka za demokratiju govorio Edvrad Bernajs, Frojdov sestrić, kasnije proglašen „ocem PR-a“. Bernajs je objasnio da bi, naravno, za razvijeno kapitalističko društvo najbolje bilo da njime upravlja komitet učenih, ozbiljnih ljudi, ali kad je demokratija već tu onda se moraju stvarati mehanizmi upravljanja na koje će haotični demos imati što neznatniji uticaj. Pola veka kasnije značajan američki sociolog Rajt Mils je objavio da se u „liberalnoj demokratiji“ stvari drže pod kontrolom – manipulacijom. Dakle, baš kao što su levičari Gramši, Altiser, Encesberger tvrdili da se silom vlast ne može održati pa se u procesu industrijalizacije mora razvijati i industrija svesti. Danas postoji demokratija u kojoj narod nije važan. Zato je važnije da vam „Fridom haus“ izda potvrdu da ste „demokratska država“ nego da vaš narod misli da on ima nekog uticaja.

Kako je to moguće?

Demokratija je reč. Izađem pred ljude i kažem da hoću da naše društvo uredim na najbolji način i iznesem svoj plan. Narod mi poveruje i na tome se zasniva moje pravo da donosim odluke. Danas više ni jedan „demokratski političar“ ne štedi reči u predizbornoj kampanji, jer i on i narod znaju da se on neće držati date reči. I šta je tu moć naroda? Kad taj čovek načini nepopravljive štete društvu on izabere drugog od koga se logično može očekivati isto. Zato u „demokratskim državama“ bar pola ljudi i ne ide na izbore. U medijskoj sferi imate praćenje promene – danas nije osnovno sredstvo komunikacije reč, nego slika. U jednu sliku može da stane više laži nego u hiljadu reči! Nikad niko nije rekao: dajem časnu sliku! Slika imobiliše ozbiljno mišljenje.

Burdije je govorio kako su idealni govornici za televiziju fast thinker-i. Ljudi koji izgovaraju ono što i prosečan gledalac već zna. Samo malo sofisticirano i duhovito. To što je u društvu u kome se držalo do mišljenja smatrano nedopustivom ponižavajućom površnošću sada je najveća vrlina. Kad sam bio na Djuk univerzitetu, u Severnoj Karolini, na specijalističkom kursu „Mediji i demokratija“, Arijel Dorfman, čilenaski poludisidentski pisac koji tamo predaje, mi je pričao kako u Americi ukoliko ne možete da ono što hoćete da istražujete sažmete u meru koja staje u tekst za Njujork tajms (to je 5-6 hiljada znakova sa razmacima) nemate šansu da zainteresujete bilo koga da vam omogući da se time bavite. Pa tu bi Kant mogao jedino da bude portir u studentskom domu.    

U svojim knjigama stalno insistrirate na relaciji „masa“ i „elita“. Kako te pojmove možemo da posmatramo danas?

Opšte stanje zapadnih liberalnih društva je da tamo više nemate građane koji čine demos, nego masu. Ključno delo koje to objavljuje je Psihologija gomile francuskog lekara Gistava le Bona s kraja XIX veka. Ortega i Gaset je to razočarano zvao „pobuna masa“. Posledica toga je tragikomično stanje da društvom vlada ukus dna i da se kultura usmerava ka dnu. I kad neko preko nekog masovnog medija šalje poruku on se ne obraća, kako se pogrešno misli, srednjem znanju- nego najnižem. Jer, srednje bi značilo da se polovina potencijalnih korisnika izbacuje. A to na televiziji, gde je glavna mera gledanost, znači jeftiniju reklamu, manje interesovanje advertajizing agencija, manju zaradu za vlasnike. Kad su zapadna društva uspostavila ono što je Karl Manhajm zvao „masovna demokratija“ logično je da su postala antiintelektualna. Pre svega Amerika.

I Vi stalno vraćate pojam „intelektualca“ koji je usko vezan sa individualnošću.

Intelektualac je u zapadnom liberalnom društvu suvišan u svakom pogledu. Neupotrebljiv je na tržištu jer nije spreman da trguje svojom znanjima, radikalan je za predavača na univerzitetima jer kao Sokrat „kvari omladinu“, u demokratskim procedurama izgleda kao slon u staklarskoj radnji. Uzmite, Noama Čomskog, jednog od najvećih intelektualaca današnjice. U svetu analitičara i eksperata on je usmeren da svoja mišljenja o ključnim pitanjima širi preko alternativnih medija, da mu knjige izdaju mali izadavači. Njegova minutaža na CNN-u je manja nego „Džihadi Džona“. Odnos Evrope prema intelektualcima je nešto humaniji. Žan Pol Sartra su trpili, bez obzira koliko bio nesimpatičan vladajućoj eliti. Danas su na ceni eksperti. Ljudi koji prodaju znanja kao eksere, kao bilo koju robu. Da se zakuca gde treba, da se zakrpi što je bušno. Intelektualac je opterećen moralnom obavezom prema Čoveku, prema društvu. On je spreman na žrtvu. Žrtva je njegov kvalitet. Ekspert je osoba kojoj je amputiran moral. Radi se zbog novca. Po porudžbini. Tržišno. Opšti interes tu nema nikavog značaja. Ali antiintelektualno društvo, kao što danas vidimo, završi u opštem licemerju koje onda kao dijabetes razjeda supstancu društva i ugrožava rad organa. To su entropični procesi. Nepovratni, u svojoj suštini.

Izšla je Vaša knjiga „Mediji i Treći svetski rat – smatrajte se mobilisanim“. Naslov, kao i uvek do sada kada je o Vašim knjigama reč („Odumiranje slobodnih medija“ i „Kriza medija i mediji krize“), jeste prvenstveno Vaš stav. Šta možemo da očekujemo u novoj knjizi?

Nije prvenstveno stav, rekao bih. To je pre svega pokušaj skretanja pažnje naslovom – mi novinari smo tako učeni o smislu naslova – na sadržaj, a za koji ja, kad sam već odlučio  da pišem, mislim da je važan. Moja nova knjiga ima podnaslov „smatrajte se mobilisanim“, što je aluzija na činjenicu da smo mi već uveliko u propagandnom ratu, a on ima osnovnu odliku pravog rata. Moj omiljeni mislilac Žak Elil, pisac kultne knjige „Propaganda“ objasnio je još 1960-ih godina da je „propaganda usmerena preko nečijih granica ratno oružje“. I „teško (da je) propagandni sukob manje ozbiljan nego vojni sukob“. On je objasnio tu zabludu kojom se hranio liberalni svet u Hladnom ratu, da je „demokratska propaganda“ dobra, a protivnička propaganda, pošto nije demokratska, loša. Mi danas pred Trećim svetskim ratom – a samo je liberalni kapitalizam uspeo da proizvede u istoriji svetski rat, i to zasad dva – prisustvujemo potpunom raspadu te samožive i antilibralne misli. Tako liberali danas sebe zovu demokratskom vlašću, a sve koje podržava narod nazivaju populističkom, ekstremnom desnicom, i kako ne sve. To je posledica strašne neodgovornosti.

Prvenstvena odgovornost za sve što se dešava i što će se dešavati je na onima koji su imali tako veliku moć, a ne na marginalnim grupama i narodu koji je ekskomuniciran iz javnosti i proteran sa političke scene. Tako je, uostalom, stvoren i Hitler u sličnoj krizi tridesetih godina. Ko je danas više od liberala kompromitovao demokratiju? U Iraku je, po njihovim merama, vladao diktator i kao što kaže pre neki dan jedan Iračanin, bivši disident, nije bilo slobode, ali je bilo hleba. Sada zemljom vlada „demokratska vlada“ i teku potoci krvi, a broj ubijenih preti da ugrozi opstanak populacije. Ko će sad poželeti demokratiju posle toga? I ko će sada da veruje zapadnim liberalnim medijima koji su učestvovali kao vojna falanga u demokratizaciji sveta? Koji se to narod oseća sigurno uz njihovu pomoć? Ko njihovu pomoć može da zamisli drugačije od novog „Milosrdnog anđela“ koji odnosi hiljade dece, razara gradove, lomi mostove, udara „tomahavcima“ sa osiromašenim uranijumom u centru metropola da bi zagadio ljudski okoliš za naredne vekove?

Kakva je uloga medija kada govorimo o  Trećem svetskom ratu?

Ključno pitanje na koje, mislim, da je važno imati odgovor danas je: Zašto nas zapadni mediji pre guraju u Treći svetski rat nego što su spremni da ustanove održiv mir? To prizilazi iz njihovog karaktera. Oni ne mogu da budu mirnodopski. Jer, štampa je još i podizana u društvu kao sredstvo koje je trebalo da oslobađa mišljenje, širi potrebu za javnim raspravama i traženjem društveno korisnih rešenja. Ali novi mediji, digitalne magistrale, personalni računari, internet stvoreni su u vojno-industrijskom kompleksu. E, pa znate šta, očekivati da bi Pentagon i CIA mogli biti nosioci demokratskih promena stvarno izgleda blesavo. Njih zanima kontrola. Novi mediji su sredstva u tom procesu. Ali ima tu nečeg utešnog. Frankeštajni se posle odmetnu i skloni su da rade o glavi svojim inženjerima. Nije osnova za neku svetlu nadu, ali ne treba se ni gaditi toga. Oni koji su se spremali da zasvagda vladaju svetom prisvojili su toliko moći da će ih ona na kraju ubiti. U stvari ništa čudno. Samo istorijski tok ljudskog društva.