Kultura

Grad večnog plesa

Autor: Gorica Radmilović

La La Land (2016)

...

Da voleli su čari i dražest lepotice

ko iskreno, ko lažno, i u velikom broju,

al'samo jedan je voleo skitničku dušu tvoju

i tugu što ti ponekad zamrači lice;

I šapni, tada, oborivši glavu ka vatri,

reci, pomalo tužno, kako ljubav rasplinu

kako zaminu za visoku planiinu

i lice svoje među sazvežđa sakrij.[1]

Reditelj dobro poznatog Ritma ludila(Whiplash), Demijen Čazel vraća se na velika platna sa novim, na ne tako veliko iznenađenje, mjuziklom La La Land. Čazelov Ritam ludila je dao lekciju mnogima – rad, upornost, privrženost snovima i neko ko veruje u tebe je ono što je jedino potrebno da bi od tvog Sna nastao Život.

Manje – više istu radnju reditelj sada smešta u ljubavnu priču Mije i Sebastijana (Ema Stoun i Rajan Gosling), dvoje umetnika, koji teže svojim zvezdama u sebi i sjajnim svetlima grada. Na prvi pogled, ispred sebe imamo tipičnu ljubavnu priču ispričanu uglavnom kroz pesmu i ples, pun pozitivne energije, gde je mladost jedini potreban pokretač. Naime, film će započeti scenom plesa mladih ljudi zarobljenih u saobraćanom metežu. Taj metež i buka pretvara se u veselu, pomalo ironičnu pesmu, punu smeha i brzih pokreta i sa samo jednom porukom – danas je zaista lep dan. Zašto? Pa, mladi smo, šta nam više treba.

U stilu Holivuda kojeg još uvek možemo i vredi pisati velikim slovom, dizajnirana je scenografija kao i kostimi, a s tim da se radi o mjuziklu, Čazel pametno stavlja kompozicije koje su vremeplov u zlatna vremena sredine prethodnog veka u Americi.

Kada se osvrnemo na same karaktere, Gosling će nam dati pomalo sličnu sliku gospodina Flečera, ogorčenog džez pijaniste kojeg nije lako voleti, a ni razumeti. Sebastijan (Gosling) svet vidi po svojim merilima i očekuje od njega upravo i samo ono što on poželi. Naravno, često se svet prema nama odnosi na razne načine, samo ne onako kao što očekujemo, te Sebastijan, da bi preživeo, menja svoja uverenja i svira u bendovima koji nisu ni približni onome što je džez nekad predstavljao.

Mia, koja teži glumačkoj karijeri, nailazi na mnogobrojne prepreke, iako joj je prošlost davala velike nade da će sve što radi ubuduće biti samo nastavak sna. U metežu sveta, u buci tonova koji su svirani da bi se dopali svima, postoji mogućnost da čujemo glas koji će pokušati sa nama da peva pesmu snova.

Osim što se radi o velikoj ljubavnoj priči, ovde je pre svega reč o integritetu, privrženosti i ljubavi prema onome čime se bavimo. Tako formirana priča, težište postavlja na samog čoveka koji mora da istraje u svojim namerama; jer šta smo ako izgubimo ono što stvara muziku u nama? I na to ćemo dobiti odgovor u vidu velikog uspeha, koncerata, slave i ogromne zarade, ali i  gubitka onoga što nas je činilo sjajnom zvezdom večitog zemaljskog mraka.

Umetnik je dat kao jedini spas od pukog materijalizma. Umetnik je linija otpora, a integritet u očuvanju indentiteta jedino oružje za jedini vredan uspeh. Kao i svaki drugi čovek, i ova dva lika greše, teže pogrešnom i zaboravljaju onoga ko je svirao muziku koju su stvarali. Takav život prerasta u standard mase koja je vođena zaradom. Međutim, reditelj nam na kraju daje tračak nade da će u nama ipak ostati jedno svetlo koje se seća pesme koju jedan stvara, a po kojoj drugi pleše i peva. To svetlo prosipa se po sada drugim mladim ljudima i tu je da podseti na umetnost koja se stvara radi nje same.

Damijen Čazel ovako stvara jedan topao film koji su maestralno izneli Ema Stoun i Rajan Gosling, a nama ostaje da poslušamo njihovu pesmu i pokušamo otpevati onu našu, gradeći umetnost, stvarajući Grad od zvezda.

[1] Jejts, Vilijam Batler. Izabrane pesme. Novi Sad: Orpheus, 2011.