Kultura

13 razloga zašto i jedan zbog toga

Gorica Radmilović, Novi Sad

Poslednjih nekoliko dana razmišljam o tome – šta je, zapravo, istina? Da li je to nešto što formiramo sami? Postoje li kriterijumi kojima se koristimo da bismo nešto smatrali istinitim? Na pamet mi jedino pada ono vizuelno. Da, nažalost, ''presadili'' smo se u vizuelni svet, zavisni od slike, jer ako razmislimo malo bolje, kome su ton i reči danas bitni? Sve što čujemo pretačemo kroz sopstveno iskustvo, koje često i ne posedujemo, te svaki iskaz poslušan od strane druge osobe, u većini slučajeva, pada u vodu. I samoj mi se zna omaći ono:,,Ne verujem dok ne vidim!“. To je moja greška, kako moja, tako i svih ostalih koji će izgovoriti isto. Svako delo je podstaknuto prevashodno idejom. Tako, izgovorena ideja jednako je bitna kao ona realizovana i očigledna, jer ipak, reči su bitne. Zašto ih onda zaboravljamo?

Društvene mreže danas, poput  fejsbuka i instagrama, su odličan primer da se primaknemo suštini i ideji ovog teksta, odnosno, pisane reči koju Vi(ili pak vi) sad čitate. I jedna i druga navedena društvena mreža, postala je album života, ako mogu tako da ih nazovem, jer život je ipak nešto više. Pitanje je u čemu je zaista razlika između proživljenog i postavljenog. Krajem 2016. godine, gospodin Mark Cukerberg poštedeo nas je preterane reči u vidu komentara, te nam je podelio ''emotikone'' koji će jednim klikom oslikati kako se osećamo u vezi sa nečim što posmatramo. Tako pored standardnog lajka imamo emociju ljubavi, sreće, tuge i smeha. I šta nam više treba?

Međutim, ipak smo u nedostatku. Svi ponekad otvorimo novinski ili bilo kakav trugi tekst na internetu i tek povšno pređemo očima preko njega, uzimajući za bitno ono što mi smatramo za bitnim. Isto se dešava i sa pomenutim emocijama. Svođenjem emocije na mali crtež emotikona, tj. slike, svodimo naše emocije na prolaznost, površnost i neposvećenost. Očiglednom degradacijom, stapamo se u mase koje se poput zombija sapliću o sopstvene ideale težeći samo onom vidljivom, materijalno opipljivom. Kada sam prvi put počela da pišem tekst, našla sam primere samoubistava, pokušaja samoubistava kao i primere vršnjačkog nasilja. Uredno sam postavila naslove, rekla sebi – odlično sad će neko to da pročita i promeniće se perspektiva, biće bolje. Neće. Na taj način neće. Činjenica je da svima nama spisak nije potreban, jer slučajevi koji jesu u novinama, samo su mali deo onoga čemu sami svakodnevno prisustvujemo. Tako da, ako i pročitate ovaj tekst, ako pogledate 13 razloga zašto, nadam se, da ćete se makar tad osvrnuti oko sebe.

Prošlog meseca Netfliks nas je prividno obradovao novom serijom. Naime, dobili smo trinaest epizoda svežeg materijala da prekratimo vreme(kao da nismo već u manjku), objedinjeni jednim naslovom – 13 razloga zašto. Pošto je danas reč o hiperprodukciji, zasićeni gledaoci morali su biti nekako privučeni, nanovo, sadržajem koji nisu imali prilike tako često da vide. Nakon velikobratovskog posmatranja drama Bele kuće(Kuća od karata) i napaćenog, teškog i emotivno burnog(naročito značajni epiteti) života kraljice Elizabete Druge(Kruna), Netfliks nas vraća u ''naše'' domove.

13 razloga zašto smešta radnju u srednju školu u malom gradu u Americi, a nama daje sliku života srednjoškolaca i svih borbi koje osoba toga uzrasta ima sa sobom. Kako je već pomenuto, gledaoci su morali biti podstaknuti da ostanu pri gledanju serije, te na samom početku, paradoksalno, znamo kraj – samoubistvo srednjoškolke Hane. Međutim, domišljati Brajan Jorki oživljava Hanu kroz nekoliko kaseta koje ona ostavlja sa sobom, snimajući svoj glas, posvećujući stranu kasete različitoj osobi. Kako smo rođeni egocentrični i željni pažnje, svako iz grupe Haninog „društva“ sluša ne bi li naposletku čuo svoje ime. Međutim, čuti prozivku nije prijatna stvar, ni ovoga puta. U formi zvučnog zapisa, skoncentrisani samo na traku koja se okreće, svako je čuo razlog kojim je doprineo sečenju vena.

Iako su čuli Haninu stranu priče, svaki od likova formira svoju priču i tad nastaje kontakt sa istinom. Ako smo sposobni sada da oformimo našu istinu u koju želimo svi da veruju, zašto nismo verovali Haninoj istini? Zato što je Hanina istina bila tuđa reč koja se nas nije ticala, a zapravo jeste, jer život je oduvek bila celina kojoj se teži. Pitanje pripadanja je, takođe, bitna stvar o kojoj je ovde reč. Kodeksi određene grupe koji nalažu da budu poštovani dovode do negiranja sebe, te maskiranja i prilagođavanja masi. Priča Haninog „društva“ odlična je metafora celog sveta, koji pokušava nametnuti svoja pravila, otuđiti čoveka od čoveka i čojstva, svesti ga nemisleću individuu i podariti mu dug život, u kome je on/ona odavno mrtav/mrtva.

Ne pristajući na pravila i zlostavljanja, u svojoj tišini, Hana uzima život u svoje ruke i – okončava ga. Na ovaj način, pre vremena, slikovito(verujte mi, veoma slikovito), opipljivo jedna mlada osoba nestaje fizički. Međutim, Hana iza sebe ostavlja reč, kako zvučnu, a na kraju i pisanu, kao jedine mogućnosti dolaska do istine i zaslužene kazne.

Tako, većini nas i dalje nije jasno, kako ne verujete rečima, onima čijim korišćenjem je oformljen pozdrav diktatoru, onima koje su stvorile pokretač izlazaka na ulice vekovima unazad, onima kojima zovete sve u šta verujete, onima kojima su velikani iza nas ostavili urezane živote na papiru i menjali tako vaše. Naposletku, ne verujući njima, negirate sebe, te ću se okoristi naslovom svoje dobre prijateljice i time završiti – Ćutite, dakle, prestajete da postojite.