Intervju

(De)konstrukcija mita

Srđan Šljukić, intervju

Mitovi, a posebno nacionalni mitovi jedna je od onih tema koje su već dugi niz godina prisutne u našoj javnosti, a da se oko nje nikada nije razvio intelektualni dijalog koji bi je osvetlio iz različitih uglova. U želji da svojim čitaocima pruži kompetentno mišljenje o ovom problemu, redakcija Novog Polisa napravila je intervju sa dr Srđanom Šljukićem, profesorom Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i autorom knjige Mit kao sudbina. 

Za većinu ljudi danas, mit je zastarelo verovanje, koje važi samo u „zaostalim“ državama i krajevima sveta. Da li se takvo „zdravorazumsko“ shvatanje mita podudara sa istinom o mitu?

Nosioci društvene moći, koji imaju veliki uticaj na ljude koji se bave društvenim naukama, nameću teme koje su za određenu politiku važne i korisne. Jedan broj naučnika se okreće upravo tim „zadatim“ temama, ali i „prihvatljivim“ odgovorima i objašnjenjima, koji takođe bivaju „zadati“.Upravo je poslednjih godina takva situacija sa temom mitova, posebno kada je reč o nacionalnim mitovima. Verovatno trenutno na Balkanu nema ozloglašenijeg pojma od pojma mita, jer su, navodno, mitovi „krivi“ za maltene sve što se događalo na južnoslovenskim prostorima krajem prošlog veka.

Sama reč „mit“ u svakodnevnom jeziku gotovo se uvek koristi u svom pežorativnom značenju, prema kojem su mitovi pogrešna verovanja kojih se ljudi drže protivno svim dokazima. Mit je tu sinonim za grešku ili zabludu, za pogrešan zaključak, za „babsku priču“. Ovakva upotreba reči „mit“ implicira da onaj koji veruje u mit jeste naivan čovek koji živi u nekakvom svom „savršenom svetu“, koji, jasno, ne postoji; ukoliko nije reč o naivnom čoveku, tada se sigurno radi o „primitivcu“, „divljaku“. Mitovi, međutim, nisu greške; oni se redovno tiču objekata i događaja koji nikako ni nisu mogli postojati ili se dogoditi. Za naučno razumevanje mita poseban značaj imaju radovi poljsko-britanskog antropologa Bronislava Malinovskog (1884-1942).Malinovski pod kulturom podrazumeva oruđe (instrument) koje čovek koristi kako bi, u datoj okolini, uspešno zadovoljio svoje (biološke i psihološke) potrebe. Kultura obuhvata kako objekte, tako i načine ponašanja i može se raščlaniti na brojne aspekte kao što su vaspitanje, društvene kontrola, ekonomija, sistem znanja, verovanja, moralnost, umetnost.

Svi delovi kulture, među kojima i mitovi, imaju neku funkciju i uzajamno su povezani u celinu. Između mita sa jedne i morala, društvene organizacije i praktične aktivnosti sa druge strane, postoji veoma tesna veza. Za Malinovskog mitnije neka„jalova rapsodija, niti besciljno izlivanje uzaludnih maštarija, nego vredna, vrlo značajna kulturna snaga“. Pomoću mita zadovoljavaju se religijske i moralne potrebe, učvršćuju se postojeći društveni odnosi; mit izražava, pojačava i ozakonjuje verovanje; mit sadrži i praktična uputstva. Stoga je mit nužni sastojak ljudske civilizacije. Istorijski pristup mitu pokazuje nam da on ne može da bude „trezvena nepristrasna istorija“, jer se uvek stvara za neku priliku, kako bi obavljao neku funkciju, npr. veličanja neke društvene grupe i opravdavanja teškog društvenog stanja. Kao opis iskonske stvarnosti, mit pruža retrospektivni uzor moralnih vrednosti i društvenog poretka. Funkcija koju mit vrši je, prema Malinovskom, funkcija suigeneris, koju on, ojačavajući tradiciju i ističući njenu važnost, vrši kako bi se obezbedio kontinuitet kulture.

Mirče Elijade je u svojoj studiji Sveto i profano pokazao kako se „mnogi nereligiozni ponašaju još uvek religiozno bez svog znanja“. Da li se isto može reći i za mit? Da li društva i države ili delovi sveta koja oholo za sebe tvrde da su napustila mitsku svest i dalje promovišu i šire mitove među svojim građanima?

Mit je neophodan element svih kultura i zbog toga biva uvek iznova proizvođen, pre svega zato što vrši funkcije neophodne svakom društvu i svakoj kulturi. Verovanje da je društvo koje je „naučnije“ kadro da prepozna sopstvene mitove i da prestane u njih da veruje jeste naivno i zasnovano na nerazumevanju društvenih funkcija mita. Pošto se razvojem nauke ne gubi potreba za kulturnom tvorevinom koja zadovoljava određene društvene funkcije, onda nema niti može biti društva bez mitova. Mit o društvu bez mitova nije ništa drugo nego još jedan mit. Upravo s obzirom na svoju društvenu funkciju, mit zadržava veliki značaj u civilizovanom svetu, tesno povezan sa religijom.Iako se mit menja sa razvojem kulture, on ne nestaje sa razvojem naučne misli. Svaka epoha ima sopstvene, karakteristične mitove. Društvo kreira mitove ne osvrćući se na naučne kriterijume, nego isključivo imajući u vidu sopstvene interese i potrebe. Drugim rečima, mit biva prihvaćen ne zbog svoje naučne zasnovanosti (jer to ne može ni biti), već zbog svoje društvene korisnosti.Mitovi su, u stvari, najmoćniji kada neko pretpostavlja da ih uopšte nema. 

Imajući u vidu sve prethodno rečeno, bilo bi pogrešno redukovati mit na sredstvo manipulacije koju vrše društvene elite uz pomoć medija. Iako je taj element prisutan, mitovi su često duboko ukorenjeni u društvu i kulturi određenog društvenog entiteta, što znači da za njihovo proizvođenje (ali i demontiranje) sami mediji nisu dovoljni.

Kakva je uloga mita u savremenom društvu?

Suštinski gledano, glavne društvene funkcije mita, jednako važne u svim ljudskim društvima, nisu se bitno izmenile: to su stvaranje i održavanje društvene solidarnostii identiteta, kao i legitimisanje društvenih institucija i strukture, moralnih pravila i društvene prakse. Pri svemu ovome mit ne bi trebalo ni preceniti, tj. smatrati da  je mit jedina kulturna tvorevina koja obavlja spomenute funkcije, ako je već njegova uloga neizostavna.

Ukoliko imamo na umu društvene funkcije mita o kojima smo govorili, ne predstavlja iznenađenje to što u vremenima društvenih sukoba (posebno ratova) mitovi bivaju reaktivirani i naglašeni (često u veoma preteranoj formi). Upravo pred sukobe, za vreme sukoba i neposredno posle njih svako društvo ima vrlo izražene potrebe za društvenom kohezijom, solidarnošću, očuvanjem identiteta i legitimisanjem institucija i društvenih praksi. Te potrebe, između ostalog, zadovoljavaju etnički i nacionalni mitovi. U situaciji sukoba mitovi bivaju reaktivirani, dobijaju novu snagu. Tako su američki mitovi o obećanoj zemlji i izabranom narodu bili naročito delatni u vreme rata u Vijetnamu, kada se američko društvo, usled dugotrajnog sukoba kojem se nije video kraj niti, što je gore, smisao, našlo u veoma ozbiljnim teškoćama. Ovi su mitovi uspevali da legitimišu institucije sistema i društvenu praksu čak i u situacijama u kojima je to izgledalo prosto nemoguće. Naime, čak i kada su na tamošnjim televizijskim kanalima prikazivani snimci marinaca koji do temelja uništavaju jedno vijetnamsko selo, to je protumačeno kao veličina SAD: tamo se, eto, mogu na televiziji gledati i tako samooptužujući sadržaji.

U Srbiji je već više od decenije na delu proces promene svesti, odnosno laganog uništavanja nacionalnih mitova. Istovremeno, rastu i osećanja apatije i beznađa među stanovništvom. Da li između ova dva procesa postoji neka zakonomerna veza? Da li se nacionalni mitovi mogu menjati ili svesno napuštanje jednog nacionalnog mita znači i kraj jednog naroda?

Mit predstavlja određeni kulturni resurs, sredstvo da se postigne društvena kohezija, opravda društvena praksa, sve sa ciljem da određeni društveni entitet (etnička grupa, nacija) preživi. Otuda je među etničkim i nacionalnim mitovima najvažniji mit o izabranosti (Entoni Smit), koji izražava verovanje u istorijsku posebnost i značaj nekog naroda. Mitovi o izabranosti nam govori ko smo, odakle smo, zbog čega postojimo, kuda idemo. Smit čak naglašava samo oni narodi koji su kadri da razviju ovakav mit imaju šanse da istorijski dugo žive. Takav mit postojao je u Starom Egiptu, Persiji, Rimu, srednjovekovnim društvima, Britaniji, Francuskog, Rusiji, SAD... Za Srbe, mit o izabranosti predstavlja Kosovski mit.

Otuda je, sasvim zakonomerno, napad svim sredstvima (omalovažavanje, ismevanje, okrivljavanje za zločine, itd) na Kosovski mit kao kulturni resurs srpskog naroda počeo onog momenta kada je u bivšoj Jugoslaviji izbila ozbiljna kriza, pojačao se u vreme ratova 90-ih godina, a nastavio u poslednjih petnaestak godina. Suprotno pojednostavljenom shvatanju, resursi u nekom sukobu nisu samo vojni, nego i politički, ekonomski, ali i kulturni. Ako ste u stanju da uništite kulturne resurse svog protivnika, da ozbiljno poljuljate njegovu veru u sebe, u sopstveni identitet (čiji nužan deo čine mitovi), vaše šanse da u sukobu pobedite rastu.

Jedna od posledica razaranja mita o izabranosti (koje se sprovodi pod firmom „demitologizacije“) svakako je apatija i osećaj beznađa. Ukoliko, zarad lakšeg razumevanja, napravimo paralelu sa nivoom individue, možemo da se zapitamo: kakva sudbina čeka čoveka koji je izgubio veru u sebe i svoje mogućnosti? Istorija nas uči da narodi još kako mogu i da nestanu i da nikome večnost nije zagarantovana.

Ali to nije sve. S obzirom na to da ne može biti društvenog „vakuuma“ kada je reč o mitovima, umesto uništavanog mita o izabranosti (u našem slučaju Kosovskog), odmah se nudi drugi. Ovde je to mit o moralnoj izabranosti Zapada, prisutan, u različitim varijantama (religijskoj, ali i sekularnoj), već stotinama godina, a prema kojem je Zapad taj koji ima pravo da svuda i nad svima bude moralni sudija i da nad onima koji krše osnovni ljudski moral primeni i silu. Setite se samo agresije NATO na SR Jugoslaviju 1999. godine i njenog pravdanja u zapadnoj javnosti. Zaključak koji sledi je logičan i nedvosmislen: ako prihvatite da ste vi i vaša verovanja krivi za sve (ratove, ekonomsku krizu i sl) i da su oni koji su vam uvodili sankcije, omalovažavali vas, bombardovali, proterivali i uništavali vašu industriju, bili i jesu u pravu, bićete na pravom putu da od naroda sa jasnim identitetom postanete nedefinisana (opadajuća) masa, sposobna jedino da rinta, za male pare, za velike korporacije, da troši njihove, često nekvalitetne i štetne proizvode i da gine u ratovima za tuđe interese. Utapanje u druge, okolne narode, biće završna tačka. Na našu sreću, priča se ne svodi na medije, niti na sferu formalnog obrazovanja. Boljem razumevanju duboke društvene i kulturne ukorenjenosti mita pomaže upravo jedan stari mit, onaj o Samsonu.