Dosije

Od "kraja istorije" do "smrti liberalizma"

Srđan Šljukić, Novi Sad

Pre oko četvrt veka, veliku pažnju i brojne diskusije izazvala je teza Frensisa Fukujame (Francis Fukuyama) o onome što je on nazvao „krajem istorije“. Naime, u godini u kojoj se, ideološki ali i na delu, urušio komunizam (1989), Fukujama je u članku pod nazivom „The End of History?“, objavljenom u američkom časopisu Nacionalni interes, tvrdio da je ideološki razvoj čovečanstva došao do svoga kraja pobedom liberalnih ideja, čiji je nosilac Zapad. Liberalizam je trijumfovao, kako u sferi ekonomije (slobodno tržište), tako i u sferi politike (liberalna demokratija). Prema njegovim rečima, te na istoku Evrope izrazito burne 1989. godine, nismo svedočili samo kraju Hladnog rata, nego i kraju istorije. Pod „krajem istorije“ Fukujama je podrazumevao odsustvo bilo kakve ozbiljnije alternative zapadnom liberalizmu. Istini za volju, ovaj trijumf liberalizma ostvaren je u sferi ideja, dok je u praksi „ostalo još dosta posla“.

Nekoliko godina posle ovog članka, u knjizi Kraj istorije i poslednji čovek (The End of History and the Last Man, 1992), Fukujama je svoju ideju šire obrazložio, ističući da kapitalizam i liberalna demokratija predstavljaju dva toka koji zajedno idu u pravcu stvaranja „univerzalne istorije“. Liberalizam nije savršen, ali su svi njegovi problemi, od kriminala do ekoloških pitanja, u praksi rešivi upravo primenom liberalnih principa. Zadatak je Zapada, koji je sada u „postistorijskoj fazi“, jeste da širenjem liberalnih načela (svim sredstvima, uključujuči i silu) pomogne ostatku sveta, „zaglibljenom u istorijskom svetu religijskih, nacionalnih i ideoloških konflikata“.

Koliko je trajao ovaj Fukujamin „kraj istorije“? Na ovo naizgled paradoksalno pitanje postoji sasvim konkretan odgovor: nešto više od dvadeset i pet godina. Naime, u američkom časopisu New York Times (izdanje na srpskom jeziku, maj 2016) nedavno se pojavio članak kolumniste Rodžera Koena (Roger Cohen) pod bombastičnim naslovom „Da li je na pomolu smrt zapadnog liberalizma“. Koen eksplicitno tvrdi da je liberalizam mrtav, ili da je bar na samrti. Podsećajući na Fukujaminu ideju, za koju kaže da je bila razumna i da je imala smisla, on kaže da je „eksperiment liberalne demokratije“, sa svojom „verom u neotuđiva prava pojedinca“, samo jedna „kratkotrajna epizoda“ u istoriji čovečanstva, koja je, u stvari, pod dominacijom sila „antirazumske mistične zadrtosti“, tj. apsolutne vlasti, gospodarenja i ropstva i sl. „Antirazumske sile“ danas su svuda i Koen ih vidi u Americi Donalda Trampa, Francuskoj Marin Le Pen, Rusiji Vladimira Putina, na Bliskom Istoku, u Severnoj Koreji. Autoritarizam je u usponu u Mađarskoj, u Poljskoj, u Kini, a liberalna demokratija, nekad tako privlačna, danas „deluje bljutavo“. Iznutra gledano, društva Zapada bivaju sve više opterećena nejednakošću, netolerancijom i unutrašnjim sukobima. Suprotno Fukujami, on zaključuje: „Istorija se ne završava. Ona se njiše napred-nazad“.

Kako razumeti ovaj „kraj istorije“ i njen relativno brzi nastavak? Ukoliko bismo ostali u okvirima ideoloških rasprava, u kojima se kreću kako Fukujama, tako i Koen, bez prestanka bismo se zapetljavali u naizgled nerešive enigme, bez izgleda da stignemo do koliko-toliko jasnog objašnjenja. Zato je neophodno da tragamo za onim latentnim i da iza ideolške „zavese“ potražimo realne društvene snage čije interese ideologija zapravo izražava.

Kao prvo, moramo prihvatiti da je liberalizam ideologija Zapada, a da Fukujama i Koen nipošto nisu nekakvi „nezavisni intelektualci“ koji slobodno raspravljaju o ovoj temi, nego glasnogovornici zapadnih (američke, ali i drugih) političkih elita. Sam Fukujama, pre svoje univerzitetske karijere, godinama je bio činovnik Ministarstva spoljnih poslova SAD. Istovremeno, to da su zapadni mediji pod čvrstom kontrolom velikih privrednih korporacija i (još više) zapadnih vlada, ne treba posebno dokazivati; što je više dreke o „nezavisnosti medija“, te je nezavisnosti manje. Širenjem liberalizma, Zapad je u stvari širio svoj uticaj i ostvarivao svetsku dominaciju. Krajnji rezultat „liberalizacije tržišta“ u svim je zemljama (ovo je naročito vidljivo u istočnoj Evropi) bio isti: domaća industrija je uništena, društvo se raslojilo i polarizovalo, zaduženost (kod zapadnih banaka) je enormno porasla, strane (u velikoj većini zapadne) kompanije su preuzele najvažnije resurse; od ekonomskog razvoja i „boljeg života“ gotovo nigde ni traga.

Sa druge strane, „usvajanje načela liberalne demokratije“ pretvorilo se u beskrajno patroniziranje Zapada (često nazivanog i „međunarodna zajednica“) nad ostatkom sveta, uvek sa istim ciljem, a to je da se, putem izbora ili na drugi način („obojenim revolucijama“, na primer), svuda na vlast dovedu političke elite koje će slediti zapadne interese kroz ono što se zove „reforme“ i „razumna politika“; sloboda o kojoj govori liberalizam se negde izgubila, ostali su samo poniženje i poslušnost. Ovo je ostvarivano putem kontrole nad tokovima novca i nad medijima, a onim političkim snagama koje bi se ovakvim nastojanjima suprotstavile najpre je prećeno raznovrsnim (političkim, ekonomskim, kulturnim) sankcijama, da bi se zatim, u slučaju daljeg otpora, sankcije i uvele. Konačno, za posebno tvrdoglave, ostala je i sila kao sredstvo, redovno pod plaštom „zaštite ljudskih prava“ i/ili „sprečavanja humanitarne katastrofe“.

Ovaj je „program“, uglavnom uspešno, sprovođen tokom poslednje tri decenije. Šta se to tako drastično promenilo, a što je Koena navelo da zavapi nad „umirućim liberalizmom“? Smrt liberalizma kao ideologije u stvari predstavlja kraj dominacije Zapada, barem na onaj način na koji je ta dominacija bila na delu u poslednjih četvrt veka. Mehanizmi opisani u prethodnom pasusu više nisu tako delotvorni, tj. oni su od strane drugih aktera na svetskoj ceni „pročitani“ i (uglavnom) zaustavljeni. „Obojene revolucije“, iako ih još uvek ima, nastoje se preduprediti čvrstom kontrolom nad od strane Zapada finansiranim takozvanim „nevladinim organizacijama“ i njihovim proglašavanjem za strane agente; to čine Rusija, Indija, Egipat, a odnedavno i Kina. Apsolutna dominacija Zapada u sferi medija sada je okrnjena, ne samo zbog toga što postoji i deluje Russia Today; niko više ne potcenjuje moć informacija i svi se bore da ih šire „u svojoj verziji“, kao i da ih kontrolišu.

Mantra o „slobodnom tržištu“ se „izlizala“ i niko je više ne prihvata zdravo za gotovo. Između ostalog i zbog toga sankcije više nisu tako efikasno sredstvo primoravanja „neposlušnih“ vlada da prihvate da svoje interese podrede interesima zapadnih društava. Poslednje sredstvo u nametanju ovih interesa, sila, takođe više nije isključivo nešto što koristi Zapad; još od rata između Rusije i Gruzije (2008), a posebno nakon događanja na istoku Ukrajine i u Siriji svima je jasno da „batina ima dva kraja“ i da Zapad ne može više da računa na brze i lake pobede u sukobu izrazito neravnopravnih suparnika (setimo se 1999. godine i agresije NATO pakta na SR Jugoslaviju). Ukratko, „izvozu“ liberalizma došao je kraj i zato Koen govori o njegovoj „smrti“. Ovome treba dodati i unutrašnje nevolje, poput ekonomske krize, migrantske krize, itd.

Period opadanja neke civilizacije redovno biva praćen umnožavanjem broja društvenih sukoba, kako među državama i narodima, tako i onih unutrašnjih (P. Sorokin). Upravo to treba očekivati i sada. Sa svoje strane, Zapad će i dalje nastojati da svoje interese nameće svim sredstvima, od „obojenih revolucija“ do vojnih intervencija, dok će ostali akteri upotrebljavati ta ista sredstva da bi se odbranili i zadali udarce protivniku koji na udarce do sada nije navikao. Način na koji Koen piše o smrti liberalizma jasno potvrđuje ovakve prognoze. Bez obzira na to što nagoveštava „smrt liberalizma“, on i dalje tvrdi da je na strani ove ideologije „razum“, dok su njeni protivnici „iracionalni mračnjaci“, što je tipičan postupak u situaciji sukoba, kada akteri „onog drugog“ karakterišu kao „nerazumnog“, istovremeno izjednačavajući sopstvene interese sa „razumom“. Koenovo proglašavanje liberalizma za „bojni poklič“ borbe za „ljudsko dostojanstvo i pristojnost“ ubedljivo potvrđuje naš zaključak.

Autor je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)