Dosije

Liberalizam protiv slobode

Srđan Šljukić, Novi Sad

Ljudska društva su premrežena vrednostima. Nema nijedne naše aktivnosti koja nije povezana sa nekom vrednošću, u stvari najčešće sa više njih. Svaki naš postupak biva osmišljen vrednostima, inače život gubi smisao, a ljudi bez smisla ne mogu da žive. Jedna od vrednosti koja našim životima daje smisao svakako je sloboda. Ako vrednosti možemo uporediti sa vazduhom, bez čijeg udisanja nema života, onda je sloboda nešto kao kiseonik: toliki je njen značaj za ljudska bića. Okovi su se uvek teško trpeli, pa makar bili i zlatni. Ljudi žele da delaju i misle slobodno, bez sputavanja i ograničavanja. Težeći slobodi, oni se mnogo čega odriču, u nekim slučajevima čak i života. U srpskoj tradiciji, kao što znamo, ovo se izražava kroz slogane koji su vekovima inspirisali borbu protiv raznih zavojevača: „Sloboda ili smrt“, „Za krst časni i slobodu zlatnu“, „Bolje grob nego rob“, itd. Sloboda ovde biva shvaćena ne samo kao individualno, već i kao kolektivno dobro, vrednost za koju se gine. Sociološki rečeno, altruističko samoubistvo (Dirkem) biva počinjeno u ime opstanka i slobode kolektiva. Setimo se samo Stevana Sinđelića i Milana Tepića.

Otuda je sloboda izuzetno snažan motivator u društvenim sukobima. Obećanje slobode pokreće mase na delovanje u određenom pravcu i zbog toga je kadro da dovede do krupnih društvenih promena, da ruši režime i proteruje osvajačke vojske. U nekakvom društvenom sukobu, bio on oružanog karaktera ili ne, nipošto nije svejedno na čijoj je strani sloboda kao vrednost. Drugim rečima, težnja ka slobodi kadra je da stvori energiju koja „pomera brda“.

Komunistički režimi, ili, drugačije rečeno, socijalistički društveni sistemi dvadesetog veka, patili su od nedostatka slobode. U ekonomskoj sferi, čovek je bio ograničen na delovanje u okvirima koje mu zadala država, bez mogućnosti da se iskaže kao preduzetnik i da se bori na tržištu. Čak i oni koji su imali privatnu svojinu, a to su bili poljoprivrednici i zanatlije, nisu imali mogućnost da delaju slobodno i da istu povećavaju, nego se prema njima uvek odnosilo sa podozrivošću i bili su smatrani (i tretirani) kao građani drugog reda. U politici nije postojala sloboda organizovanja; ako ste želeli da se bavite politikom, morali ste pristupiti vladajućoj (jedinoj) političkoj stranci, komunističkoj partiji, slediti politiku njenih vođa i povinovati se njenim pravilima. Svako alternativno političko organizovanje, izvan organizacija pod kontrolom komunističke partije, tretirano je kao teško krivično delo, makar to u zakonima i ne pisalo. Sloboda misli i kulturnog stvaralaštva bila je sputana krutim ideloškim okvirima iz kojih se nije moglo izaći bez ozbiljnih posledica. Ovo poslednje je osamdesetih godina prošlog veka književnik Igor Mandić izrazio modifikacijom poznate izreke: Cogito, ergo sup (SUP - sekretarijat unutrašnjih poslova, tj. policija).

Sa druge strane barikade, liberalizam, kao ideologija Zapada, obećavao je stanovnicima socijalističkih zemalja upravo ono što im je nedostajalo, a to je, u najvećoj meri, bila sloboda. Konačno, to je proisticalo iz samog naziva ove idelogije (Libertas je bila rimska boginja slobode). Otuda ne treba da nas čudi što su se žitelji članica „socijalističkog lagera“ masovno pokrenuli da sruše komunističke režime i osvoje slobodu, onu koju je oličavao liberalizam. I zbog toga ih (nas) niko ne može kriviti: kad slobodu nemaš, ti je tražiš i ideš u onom smeru u kojem misliš da si je video, ili barem nazreo. Ukratko, sloboda je bila jedna od glavnih parola društvenih pokreta koji su rušili socijalističke sisteme kao kule od karata. A oličenje željene slobode bio je liberalizam: neograničena privatna svojina, pluralizam u politici i kulturi. Tada je, kao što to često biva, „sa prljavom vodom izbačeno i dete“, tj. sve ono što je u socijalizmu valjalo, u šta treba ubrojati uvažavanje značaja nekih kolektivnih vrednosti, ali i industrije, besplatnog obrazovanja i dobrog zdravstvenog i socijalnog sistema.

Međutim, odgovor na čuveno pitanje srpskog pesnika Branka Miljkovića („Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?“), pokazao se nakon nekoliko godina, ovaj put je bio odričan. Obećanja koja je liberalizam dao nisu ostvarena, štaviše, ona su se izvrgla u svoju suprotnost. Priča o preduzetništvu neslavno je završila u dominaciji velikih zapadnih korporacija, za koje stanovnici bivših socijalističkih zemalja imaju „slobodu“ da rade. I to bez sindikata, bez sigurnosti zaposlenja, prečesto i bez osnovnog ljudskog dostojanstva. Manje srećni pojedinci su postali „slobodni od rada“, tj. nezaposleni, sa funkcijom da zavide onim prvima i čine ih zadovoljnim, uprkos situaciji u kojoj se nalaze.

Političkom sferom zacarile su partijske elite, sve odreda pod kontrolom Zapada, koje se međusobno utrkuju ko će steći milost gospodara i tako se dokopati moći i ličnog bogatstva. Na izborima mi više nemamo nikakav izbor, što zbog toga što nam se bez prestanka „ispira mozak“, što zbog toga što se „demokratskim i slobodnim“ smatraju samo oni izbori na kojima pobeđuju miljenici Zapada. Politički pluralizam, pokazalo se, jeste samo novi oblik jednoumlja, sa prividom slobode izbora. Nije drugačije ni u sferi medija: „slobodni mediji“ svi pišu i govore iste stvari, na isti način i u isto vreme i, gle čuda, njihov „opis stvarnosti“ se redovno poklapa sa interesima zapadnih aktera, koji ih, direktno ili indirektno, finansiraju. U kontrolisanim medijima vi ste zaista „slobodni“ da besomučno lažete, ako je to u funkciji vaših gazda.

Oni pojedinci, mediji i udruženja koji se ipak usude da misle i govore slobodno, bivaju izloženi progonu, javno blaćeni izmišljenim optužbama za korupciju ili, u najboljem slučaju, cenzurisani i ignorisani. U ime ljudskih prava upravo se krše prava ne samo pojedinaca, već i čitavih naroda, kojima se oduzima sloboda da žive načinom života koji sami odaberu. Reči koje označavaju kolektivitete koji su ljudima bitni, poput porodice, naroda (nacije), otadžbine i vere, proglašene su maltene za psovke, sve u ime (lažne) slobode pojedinca da zgrće ono što je materijalno i da juri isključivo za telesnim zadovoljstvima, ne obazirući se pri tome na svoje bližnje.

Ukratko, liberalizam je sva svoja obećanja izneverio, pokazavši se kao samo maska za dominaciju zapadnih korporacija i vlada. On je izgubio prava da se poziva na slobodu; njegovo je vreme u tom smislu prošlo. Na čijoj je strani sloboda danas? Svakako na strani onih kolektiviteta i pojedinaca koji smatraju da u ekonomiji kapital i tržište ne treba da budu „sve i svja“, da se oni moraju zauzdati i ograničiti u ime dobrobiti svih i ljudskog dostojanstva; na strani onih koji više ne žele da mirno posmatraju neprekidnu cirkulaciju nesposobnih i bezličnih partijskih aparatčika i traže da se njihov glas čuje i uvažava; na strani onih koji ne prihvataju da u ime političke korektnosti sami sebe cenzurišu; na strani onih koji više neće da trpe nametanje vrednosti i načina života koji se ne uklapaju u njihovu tradiciju; na strani onih koji odbijaju da budu nekakvi „Robinzoni“ i koji ne odustaju od stava da kolektivno čini važan deo ljudskosti, pa tako i slobode. Sloboda je, kažimo to otvoreno, promenila stranu.

Selo Begeč, 05.02.2017. 

Autor je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu