Dosije

Mišljenje

Liberalizam i demokratija: razvod braka iz računa

Srđan Šljukić, Novi Sad

Jedna od omiljenih tema tabloida, kojom pune svoje stranice u nastojanju da privuku što više čitalaca, jeste privatan život poznatih ličnosti, koji uključuje i njihove brakove. Mediji pomno prate sklapanje veza, najave sklapanja braka, sama venčanja i svadbe, a onda i glasine o svađama, govorkanja o nesuglasicama i problemima u braku i, konačno, najave razvoda i same razvode. Tako razvod brakova poznatih ličnosti postaje tema o kojoj se piše i govori gotovo u celom svetu, upravo kao da se radi o jednom velikom selu u kojem, baš kao i u pravom selu, ogovaranje deluje kao jedan od neformalnih mehanizama društvene kontrole.

Međutim, ne razvode (razilaze) se samo bračni parovi. Izraz „razvod“ može biti i biva korišten kao metafora za različite vrste razlaza, tj. raskidanja nekada vrlo snažnih, na emocijama zasnovanih veza. Sve i svašta se može „razvoditi“, čak i ideje jedne od drugih. Zato je moguće govoriti i o „razvodu“ unutar određenih ideologija i između njihovih elemenata. Baš kako to najavljaju tabloidi kada se radi o bračnim parovima iz sveta masovne kulture, mi ovde želimo da najavimo konačan „razvod“ između liberalizma i demokratije. O tome se u pola glasa govorilo, „šuškalo“, a ove (2016) godine izgleda da prisustvujemo, u  najmanju ruku, početku konačnog razlaza liberalizma sa demokratijom.

Ovakva tvrdnja može da izazove ozbiljne nedoumice. Zar to nije jedno te isto? Zar nisu liberalizam i demokratija neraskidivo povezani? Pa, nisu. Dobar deo liberala iz devetnaestog veka je demokratiju video kao opasnost i pretnju slobodi. Tako je Aleksis Tokvil (Alexis de Tocqueville) upozoravao na „tiraniju većine“, a Džon Sjuart Mil (John Stewart Mill) mislio da su neobrazovani ljudi više skloni da slede samo svoje klasne interese, te je predlagao sistem „pluralnog glasanja“ u kome bi se nepismeni lišili prava glasa, a ostalima, u zavisnosti od obrazovanja i društvenog položaja, dodeljivao jedan, dva, tri ili četiri glasa (Hejvud, 2005).

U dvadesetom veku liberalizam je, ipak, snažno „prigrlio“ demokratiju i „brak“ je sklopljen. Tokom celog prošlog i u prvoj deceniji ovog veka to su dvoje toliko srasli da su zaista izgledali kao neodvojivi. Zajedno sa liberalizmom, Zapad je po svetu širio i ideju demokratije: propagandom, pritiscima, konačno i silom. Demokratija je postala potpuno nesporan ideal, koji se niko nije usuđivao da dovede u pitanje; volja naroda, izražena kroz određene procedure, bila je vrhovni zakon za sve i svuda. Na našim se prostorima ovo osetilo naročito u toku i nakon sloma socijalizma, kada je reč „demokratija“ toliko „zapljusnula“ javnu sferu da bez nje nije bio zamisliv nijedan politički sadržaj u medijima, nijedan govor političara. Etiketa „nedemokratsko“ postala je strašna, jer je diskvalikovala etiketirane aktere iz političkog života.

Šta se to onda dogodilo? Otkuda to da se pojavljuju „nesuglasice u braku“? Da veza između liberalizma i demokratije ipak nije toliko čvrsta, a pogotovo ne neraskidiva, najpre smo mogli da zapazimo upravo na našim prostorima. Pažljiviji pratioci političkih zbivanja mogli su, mnogo puta, da čuju ili pročitaju kako zapadni politički lideri savetuju nosioce vlasti u Srbiji (i ne samo u Srbiji) da „treba da budu hrabri“ i da sprovode „reforme“ bez obzira na to šta većina građana o tome misli i oseća (pod „reformama“ se redovno podrazumeva delovanje u skladu sa interesima najmoćnijih zapadnih zemalja) i bez obzira na to šta su u predizbornim kampanjama biračima obećavali. Ne jednom smo bili svedoci, pred izbore, da sa Zapada dolaze upozorenja (tačnije: pretnje) da će se Srbija, ukoliko ne izabere zapadne favorite, suočiti sa „samoizolacijom“. Prezir prema narodu i njegovoj volji posebno je vidljiv, već odavno, kod onih koji, uglavnom za novac, šire ideološke nazore Zapada po Srbiji, a sve u nastojanju da legitimišu njen kolonijalni položaj. Sumnju u čvrstinu veze između liberalizma i demokratije svakako da podgreva i zapadna podrška političkim režimima koji nikako ne mogu biti nazvani demokratskim, kao i osporavanje političke racionalnosti legalno i legitimno izabranim predstavnicima naroda u Zapadu nepokornim društvima.

Poslednjih par godina, a naročito ove (2016), stvari su otišle mnogo dalje. Sada više nije reč o ćutanju Zapada kada je reč o pokušaju državnog udara u Turskoj, niti o osporavanju referenduma u Republici Srpskoj (na ovu vrstu „dvostrukih standarda“ smo se nekako navikli, na žalost), već o pitanju odnosa liberalizma i demokratije unutar samih zapadnih društava. U nekim zemljama-članicama Evropske Unije (EU) širi se strah od rasta popularnosti onih političkih partija koje se protive neoliberalnom i globalističkom konceptu, do nedavno tako dominatnom na svim društvenih poljima, od ekonomije, preko politike, sve do kulture. Šta će se dogoditi ako te političke snage prevladaju? Da li će to biti kraj danas nam poznatog sveta? Kao u nekakvog krivca, prst zapadnih liberalnih elita sve češće biva uperen u demokratiju: ona je ta koje može da dovede do sloma postojećeg poretka, da na vlast dovede one koji su protiv EU, protiv NATO. Zato je treba izmeniti, ograničiti, kontrolisati – jednom rečju, nekako izbeći.

Najžešću antidemokratsku reakciju izazvao je, naravno, rezultat ovogodišnjeg referenduma u Ujedinjenom Kraljevstvu (UK), na kojem su se britanski glasači većinom izjasnili za izlazak iz EU („bregzit“). Nervoza uoči samog referenduma, a nakon njega neverica, očaj, histerija – reči su kojima se najtačnije mogu opisati neka od reagovanja kulturnih  i medijskih poslenika (kako stranih, tako i onih domaćih) ubeđenih u svetskoistorijsku ispravnost liberalnih načela. Tako se isticalo i ističe da glasači u UK nisu bili dovoljno informisani o tome šta predstavlja EU i šta su njene prednosti, pogotovu u ekonomiji (kao da Britanci nisu odavno u EU, već tek od skora, pa o njoj slabo šta znaju); da je, zbog važećih pravila, u suštini samo jedna trećina biračnog tela donela odluku o napuštanju EU (kao da pravila nisu bila poznata pre samog izjašnjavanja); da su referendumi poput „ruskog ruleta“ (Ričard Doukins); da je sa „bregzitom“ pobedila demagogija, a ne demokratija (Bernar Anri Levi); da oni koji su glasali ZA „bregzit“ pripadaju uglavnom ruralnom svetu, da su neobrazovani, stari, siromašni i „nacionalisti“ (izlazi da u ovoj zemlji, dugo godina članici EU, preovlađuju upravo ovakvi; prizvuk diskriminacije da i ne spominjemo). Ukratko rečeno, demokratija, a naročito njen direktni vid (referendum) je rizična rabota i zato se najvažnije odluke ne mogu prepustiti narodu.

Ako ne treba da odlučuje narod, ko onda to treba da čini? Predlog daje gore već spomenuti Ričard Doukins (Richard Dawkins), britanski biolog, koji tvrdi da sve važne odluke treba prepustiti kvalifikovanima, tj. stručnjacima za određena pitanja: kao što operaciju poveravamo hirurgu, vožnju aviona obučenom  pilotu, tako i odluku o ostanku/izlasku iz EU treba dati u ruke onima koji se u to pitanje razumeju, a nikako svim građanima. Nekakvo „srednje“ rešenje pokušava da nađe Dejvid Van Rejbruk (David Van Reybrouck) u članku sa čudnovatim naslovom „Zašto su izbori loši za demokratiju?“ (Why elections are bad for democracy? The Guardian, June 29, 2016). Nezadovoljan ishodom „bregzita“, on konstatuje da se demokratija ne sme svesti na mehanizam izbora, a pogotovo ne na „primitivan“ postupak, kakav je referendum. Umesto referendumskog izjašnjavanja, ovaj autor predlaže povratak jednoj od tradicija demokratije u Atini, u Staroj Grčkoj, izboru uz pomoć kocke. Naime, valja slučajnim izborom odrediti grupu građana kao uzorak, njih svestrano informisati od strane eksperata i zatim im prepustiti odluku. Tako bi se, misli on, izbegla situacija da o važnim pitanjima odlučuje masa neobrazovanih i neobaveštenih pojedinaca.

Do nedavno, ovakvi direktni napadi na demokratiju kao politički režim nisu se mogli nigde pročitati niti čuti, a da će upravo zapadne liberalne elite krenuti da je „opanjkavaju“ niko nije mogao ni da zamisli. Suštinski uzrok ove radikalne promene leži u činjenici da su zapadne liberalne elite, koje su decenijama koristile svoju medijsku i finansijsku moć kako bi presudno uticale na demokratske procese  i rezultate izbora (u svojim društvima, a posebno u nezapadnim) i tako ostvarivale svoje posebne interese, sada suočene sa situacijom u kojoj takav „recept“ više nije delotvoran. Moć Zapada opada, nove elite se uzdižu i vrlo brzo uče načine uticanja na javno mnenje – zahvaljujući ovoj činjenici ishod izbora, referenduma i sl, nije više unapred poznat. Stoga je logično da se preispitaju dosadašnji načini delovanja – a među njima je i demokratija - i da se potraže novi, efikasniji mehanizmi vladanja. To ne znači da će demokratija biti u potpunosti i u svim slučajevima odbačena: ne, ona će i dalje biti na delu, ali prema potrebi. Posao će im otežavati konkurentske elite (računajući i one u samim zapadnim društvima – otud tolika povika na Donalda Trampa, kandidata Republikanske stranke za predsednika SAD), ali i stanovništvo sa pravom glasa, koje se neće tako lako odreći učešća u političkom životu.

Kada ovo znamo, sasvim nam je lako da objasnimo žestoke reakcije na ishod „bregzita“. Da je rezultat referenduma u UK bio drugačiji, tada se ne bi pisalo i govorilo o „nekompetentnim“ i „neobrazovanim“ biračima, o siromašnim i starim „seljacima-nacionalistima“, a proceduralna pravila niko ne bi pominjao, kao ni “ruski rulet“; demokratija bi bila slavljena, a o demagogiji ne bilo ni slova. Predlozi Ričarda Doukinsa i Dejvida Van Rejbruka jasan su pokušaj da se odluke i formalno vrate u ruke elite, bilo sasvim direktno, bilo zaobilaznim putem. Tu se na delu potvrđuje tvrdnja Dejvida Harvija (David Harvey) o antidemokratskoj prirodi neoliberalizma i njegovom favorizovanju upravljanja preko eskperata i elita (Harvi, 2012).

Zašto se „razvode“ liberalizam i demokratija? Iz vrlo jednostavnog razloga: u pitanju je bio „brak iz računa“.

Selo Begeč, 24.09.2016.

Autor je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link) 

Harvi, D. (2012). Kratka istorija neoliberalizma. Novi Sad: Mediterran Publishing.

Hejvud, E. (2005). Političke ideologije. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva