Dosije

Mišljenje

Kako nam je Zapad izvezao "robu s greškom"

Srđan Šljukić, Novi Sad

Pre nešto više od tri sedmice Slovačka je, kao zemlja koja trenutno predsedava Evropskom unijom, pokrenula pitanje nejednakih standarda u proizvodnji hrane i druge robe za bivše komunističke zemlje istočne Evrope. Naime, velike multinacionalne kompanije prave razliku u plasmanu svojih proizvoda između zapadnih i istočnih zemalja, tj. na istočnim tržištima prodaju (istu) robu lošijeg kvaliteta. Ovo je nešto što je srpskim potrošačima veoma dobro poznato i u šta su se mnogo puta uverili. Međutim, sa Zapada nam ne stižu samo hrana, tehnička roba i hemijski proizvodi široke potrošnje čiji kvalitet nije odgovarajući: postsocijalističkim društvima Evrope (i ne samo Evrope) već više od četvrt veka Zapad „izvozi“ i institucije i vrednosti, političke, ekonomske i kulturne, koje u zemljama svog porekla izgledaju drugačije i funkcionišu drugačije. Posledice ovog i ovakvog „izvoza“ mnogo su teže i dalekosežnije od izvoza manje kvalitetne robe široke potrošnje.

„Izvoz“ institucija i vrednosti, barem deklarativno, imao je i ima za cilj slobodu i ekonomski napredak za sva društva, za sve narode sveta. Prihvatite slobodno tržište, parlamentarnu demokratiju, privatizaciju svih resursa, govorili su nam na početku „tranzicije“, pa će svi vaši problemi biti rešeni. Međutim, to najčešće nije bio slučaj, tj. rezultati ovakvog „izvoza“ redovno su se bitno razlikovali od rezultata postignutih u industrijskim društvima Zapada. Neoliberalno „slobodno tržište“ dovelo je do uništavanja domaće industrije i domaćih banaka, povećane nezaposlenosti, sve većeg siromaštva i neke vrste „dužničkog ropstva“. U politici, dominira utisak društvene podeljenosti i političke nestabilnosti, koja nikako da se okonča i kao da uvek biva iznova proizvođena; vojne snage bivaju u većem svom delu demontirane i svedene na minimum; separatizam postaje permanentan (samo se oblasti koje on zahvata menjaju – kad se jedan ostvari, sledi drugi), čak legitiman. U sferi kulture, jedno jednoumlje biva zamenjeno drugim, vladaju cenzura i autocenzura; svi koji nisu „na liniji“ bivaju etiketirani kao „nacionalisti“, „nazadnjaci“ ili čak „fašisti“ i stavljeni na „stub srama“.

Istovremeno sa lošim rezultatima „izvoza“ liberalno-demokratskih institucija i vrednosti, uticaj Zapada, posebno SAD i zemalja EU, neodoljivo se širio. Zapadne kompanije budzašto su kupovale ono što je preostalo od domaće industrije, zapadne banke preuzele su mesto propalih domaćih banaka, ekonomsku politiku više ne vodi domaća vlada, već MMF, gotovo cela ekonomija došla je u zavisan položaj. Politički tokovi su pod permanentnim uticajem zapadnih vlada i njihovih ambasada; od strane međunarodnih institucija koje kontrolišu SAD i zemlje EU, pa i od moćnijih zemalja Zapada pojedinačno, neprestano stižu novi zahtevi, nove ucene, novi „uvidi u stanje ljudskih prava“ koji proizvode podele u društvu; država je slaba i nesposobna da kontroliše svoju teritoriju; svrha postojanja malobrojnih vojnih snaga postala je učešće u ratovima i „mirovnim operacijama“ koje vode zemlje NATO. U medijima je sve više zapadnog kapitala i oni su u celini „na liniji“ takozvane „zdrave i normalne“ politike, koja se, gle čuda, poklapa sa politikom SAD i EU; najperspektivniji mladi umovi bivaju „isisani“ i prelaze da rade u bogata zapadna društva; postaje krajnje opasno bilo šta javno reći protiv ideologije i politike SAD i EU – ukoliko se „drznete“ da tako nešto uradite, u najboljem slučaju preti vam društvena marginalizacija. 

Katastrofalan učinak zapadnih institucija i vrednosti u „društvima-uvoznicima“ pravda se nedovoljno doslednom i nepotpunom primenom liberalno-demokratskih principa. Potreban je, naglašave se, „dodatan napor za dalje reforme“ kako bi se nevolje prevladale i kako bi se „društva-uvoznici“ približila „društvima-izvoznicima“ u pogledu rezultata društvenog funkcionisanja i razvoja. Nedostatak teze o „dodatnom naporu“ je u tome što traženim „reformama“ nikad nema kraja, što se „društva-uvoznici“ nalaze u „permanentnoj tranziciji“. Stalno se zahteva „demokratizacija“, „unapređivanje ljudskih prava“, „prestanak mešanja države u ekonomiju“, „reforme sistema“, itd.

„Permanentnost tranzicije“ u kojoj smo se kao (srpsko) društvo našli, zajedno sa gore spomenutim lošim rezultatima „izvoza“ institucija i vrednosti, daje nam pravo da se zapitamo: kako to da jedne te iste institucije daju baš toliko različite rezultate? Da nam nije „uvaljana“ nekakva „roba sa greškom“? Da nam nisu nešto prećutali, nešto izostavili u „uputstvu za upotrebu“? Jesu, mnogo toga.

Ako krenemo od ekonomije, lako uviđamo da „apsolutno slobodno“ tržište, tržište u čije se delovanje država uopšte ne meša, a koje se neprekidno savetuje„društvima-uvoznicima“, zapravo ne postoji kao takvo na Zapadu. Država se tamo još kako meša u ekonomske tokove, protežira na razne načine domaće proizvođače i kompanije u svim sektorima delatnosti (od poljoprivrede, preko industrije, sve do usluga), kako na sopstvenoj teritoriji, tako i kada krenu u investiranje u druge zemlje. Sve do izbijanja ekonomske krize 2008. godine ova je činjenica nekako skrivana i zabašurivana, ali je tada tako žestoko izbila na površinu da je danas jasna svima, osim onima koji ne žele da je vide, bilo iz ideoloških ili iz finansijskih razloga. Primera radi, kada su se neki od vodećih zapadnih proizvođača automobila našli pred bankrotom, zapadne su države svojim kompanijama u ovoj oblasti pomogle ogromnim novčanim sredstvima, sa opravdanjem da se mora sprečiti propast industrije koja zapošljava tako mnogo ljudi i koja je jedna od ključnih za nacionalnu ekonomiju. Kao što je poznato, „tranziciju“ u društvima u koje je (neo)liberalizam „izvezen“ karakterisalo je znatno sužavanje sektora industrije, što je značilo gubitak posla za hiljade i hiljade ljudi. „Savet“ (neo)liberala je bio da se „gubitaši“ likvidiraju, tj. da država nipošto ne pokuša da ih spašava. Slučaj bankarskog sistema još je očigledniji. Krizom zahvaćene finansijske institucije na Zapadu spašavane su sa stotinama milijardi evra ili dolara, kako „građani i privreda ne bi bila upropašteni“; sa druge strane, srpske su banke nemilosrdno likvidirane kao „nezdrave“, da bi njihovo mesto zauzele strane.

U sferi politike, jedna od najvažnijih stvari – a to je suverenitet – jeste nešto što su Zapadne sile zadržale samo za sebe. Vredno je istaći da se pojam i značaj suvereniteta nalaze pod udarom uprkos ulozi koju je ovaj imao u nastanku modernih društava Zapada i koji i dalje i njima ima. Suverenitet je pretpostavka, garant i tvorac sloboda u modernim društvima, jer njih nema bez modernog pravnog sistema i poretka. Ljudska prava i nacionalni suverenitet su rođeni zajedno; moral i ljudska prava sa jedne i vlast i suverenost sa druge, dva navodno suprotstavljena principa, zapravo su „dve strane iste medalje“. Negiranja značaja suverenosti počela su nakon procesa dekolonizacije, kada su se „necivilizovane“ oblasti, stvaranjem sopstvenih država, formalno izjednačile sa svojim bivšim kolonizatorima (Duzinas, 2009), da bi se nastavila u periodu „tranzicije“ u bivšim socijalističkim društvima istočne Evrope. Drugim rečima, pozivanje na jačanje pravne države i zaštitu ljudskih prava, a istovremeno negiranje suverenosti koja je njihova pretpostavka, jeste podla podvala.

Uz državu i suverenitet, osporavanja najviše trpe pojmovi nacije i nacionalizma. U nastojanju da se afirmiše „apsolutna, univerzalistička, kosmopolitska pozicija globalnog morala“, nacionalizam se svodi na šovinizam kao moralno neprihvatljivu pojavu i u prvi plan gura „kvazi-liberalistička mantra“ o neutralnosti liberalne države. Krajem osamnaestog veka, zapadna su društva u velikoj meri homogenizovane zajednice koje usvajaju nacionalizam u smislu osećanja pripadnosti određenoj kulturi i određenoj državi. Ni današnja liberalna država ne može biti neutralna prema kulturi i mora biti nacionalistička u smislu afirmacije određene nacionalne kulture, obavezne za sve članove društva: jezik, obrazovanje, simboli, rituali, mitovi, heroji, institucije. „Društvima-uvoznicima“ oduzima se pravo na ova značenja nacije i nacionalizma, pri čemu se sistematski ignoriše lako uočljiva činjenica da javna sfera u zapadnim društvima nije manje nacionalistička nego što je to slučaj u drugim društvima. Poznati su ispiti za dobijanje državljanstva, čijim polaganjem morate dokazati da poznajete jezik, kulturu, simbole i istoriju države čiji državljanin želite da postanete (Đurković, 2005). Stoga su uzaludne tvrdnje da zapadni, „građanski“ nacionalizam i nije nacionalizam, već „patriotizam“ i da se „građanska nacija“ tobože ne zasniva na kulturi, već isključivo na „privrženosti političkim principima demokratije i slobode“.

Naredna odlika ove „robe sa greškom“ jeste suprotstavljanje svakom obliku religioznosti. Ništa dalje od istine, jer je upravo transformisana religija imala (i ima) veliku ulogu u razvoju kapitalizma, modernog sistema vrednosti i društveno-političkog uređenja. Sam princip individualne slobode, koji liberali toliko ističu, u tesnoj je vezi sa hrišćanstvom (Đurković, 2005). Najreligioznije društvo među zapadnim društvima je upravo ono u SAD, u kojem se hrišćanske vrednosti smatraju veoma važnim i institucionalno su podržavane od strane same države.

„Društvima-uvoznicima“ se sugeriše da nikako ne pribegavaju upotrebi sile, a liberalizam se predstavlja kao izrazito pacifistički nastrojena doktrina koja se oštro suprotstavlja real-politici. Zapadne države, navodno, ustežu se od upotrebe sile, kako prema spolja, tako i unutar sopstvene teritorije. Istina je, međutim, drugačija: za vreme vanrednog stanja i rata, zapadne države, ništa manje nego druge, pribegavaju radikalnim sredstvima kako bi zaštitile svoju bezbednost, uključujući suspendovanje brojnih ljudskih prava i ogromno proširenje ovlašćenja izvršne vlasti. Na vojsku se na Zapadu obraća velika pažnja i troše ogromne sume novca, što nikako nije u skladu sa savetima koji se u tom smislu daju „društvima-uvoznicima“. Liberalno-demokratske države još kako vode ratove, koristeći u njima i sredstva koja nisu u skladu sa međunarodnim pravom i koja se nikako ne mogu smatrati moralnim. Stradanja civila u tim ratovima redovna su pojava, premda se broj, karakter i značaj žrtava želi umanjiti na svaki način, od prećutkivanja i zataškavanja, pa sve do proglašavanja civilnih žrtava „kolateralnom štetom“, kao što je to bilo u vreme agresije na Srbiju (1999).

Zapadne institucije u „društvima-uvoznicima“ ne funkcionišu jer je u pitanju „roba sa greškom“: nedostaju uloga države u ekonomiji, briga o nacionalnim resursima, suverenitet, nacija, religija, vojska... Ovakva „roba“ nipošto ne vodi društvenom razvoju, slobodi i svakovrsnom boljitku određenog  društva, nego njegovoj trajnoj zavisnosti od „društava-izvoznika“. Ovo nas upućuje na zaključak da su se, u stvari, „društva-uvoznici“ želela oblikovati ne prema liku Zapada, već prema njegovim potrebama. Iza „nalickane“ liberalne maske krili su se i kriju interesi džinovskih zapadnih korporacija, banaka i vlada sa njihovim nastojanjem da stanovništvo „usrećenih“ zemalja pretvore u jeftinu radnu snagu, u potrošače robe slabijeg kvaliteta, kao i u izvor vojnika za NATO intervencije protiv onih koji ne prihvataju da budu „usrećeni“.

Selo Begeč, 28.11.2016.

Autor je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

Kraj Novog Polisa?

Duzinas, K. (2009). Ljudska prava i imperija. Beograd: Službeni glasnik i Albatros Plus.

Đurković, M. (2005). Kapitalizam, liberalizam i država. Beograd: Institut za evropske studije i Filip Višnjić.