Intervju

Čuvari kulturnog suvereniteta

Autor: Milena Stefanović

Željko Mladićević, intervju

"…morao je ipak da postoji neko ko će to prikupiti, na ovaj ili na onaj način, i skloniti u knjige, registre ili u sećanje ljudi, ili na bilo koji drugi način na koji bi ostalo sigurno i zaštićeno od moljaca, srebrnih moljaca, rđe, crva i ljudi naoružanih šibicama. Svet je bio prepun opasnosti raznih vrsta i razmera". 

                                                                                                                                                               Rej Bredberi, Farenhajt 451

Zaštita kulturne baštine se bavi prošlošću, tretira u sadašnjosti, a misli na budućnost. Očuvanje materijalne i duhovne kulture je od neprocenjivog značaja za kulturni identitet jedne zajednice. Arhivska i bibliotečka građa predstavljaju bitan sadržaj koji je u domenu ove discipline. U suprotnom, može doći do odumiranja kulture sećanja. Za Novi Polis upriličen je razgovor sa načelnikom Odeljenja za zaštitu, konzervaciju i restauraciju Narodne biblioteke Srbije, dipl. ing. Željkom Mladićevićem. U ovoj elitnoj instituciji rade stručnjaci za lečenje (h)artije i pergamenta.

Počela bih sa osnovnim pitanjem. Koja je razlika između konzervacije i restauracije?

Ta dva pojma su gotovo nerazdvojna, i kada se pominje zaštita kulturnih dobara nekako uvek idu u paketu, mada označavaju različite stvari.  Imamo šarenolik spektar definicija same konzervacije, dok je za restauraciju objašnjenje jednostavno – to je postupak vraćanja originalnog formata predmeta koji se štiti (od propadanja). A recimo, konzervaciju možemo smatrati zbirom fizičkih i hemijskih postupaka kojima ćemo: produžiti životni vek (papira i pergamenta u našem slučaju), otkloniti postojeća oštećenja (biološka, hemijska...), te ćemo (koliko toliko) usporiti prirodni proces starenja materijala... Kada o našem poslu pričamo klincima, osnovcima ili predškolcima koji nam povremeno organizovano navrate u laboratoriju, objasnimo im ovu razliku vrlo plastično: restauracijom „pokrpimo“ pocepani list hartije, dok konzervacijom izlečimo „bolest“ na njemu.

Po obrazovanju ste inženjer tehnologije. Profesija konzervatora  zahteva poznavanje raznih aspekata umetnosti i nauke. Šta Vas je privuklo ovoj oblasti i kako ste se odlučili za profesiju konzervatora papira?

Kao što se često dešava u životu, spletom nepredviđenih okolnosti skrojimo sopstvenu sudbinu. Tokom studija, iskreno, nisam ni znao za mogućnost da inženjeri tehnologije mogu da rade u bibliotekama, a kamoli u laboratorijama za konzervaciju koje sam smatrao umetničkim ateljeima u kojima nema pristupa za ljude iz sveta nauke. No, demantovao sam sve svoje stavove, nastale iz predrasude o  gruboj podeli među sferama umetnosti i nauke, onda kada sam prvi put kročio u Odeljenje za zaštitu i konzervaciju Narodne biblioteke Srbije. Itekako je potrebno umetnicima da se oslone na naučna znanja (u ovom slučaju- poznavanje hemije), dok je sama nauka bez umetničke veštine neupotrebljiva u oblasti konzervacije. Ovaj prelepi posao potpuno me je „ulovio“, tako da danas, umesto da pratim nekakav složen proces u hemijskoj industriji, imam svakodnevnu priliku da odlučujem o sudbini rukopisa srednjeg veka, fotografija poznog 19. veka, prepiskama i pisimima velikana, grafikama i crtežima srpskih slikara. Ne bih se menjao sa svojim kolegama iz fakultetskih klupa, iako su danas uspešni u svojim poslovima u različitim granama industrije.

U kom obimu se sastoji saradnja Odeljenja sa kolegama iz drugih zemalja kao prilika da se razmene znanja i prokomentarišu ideje?

Intenzivno sarađujemo sa konzervatorima u regionu, imali smo niz poseta kolegama, mnoge smo ugostili u Beogradu u poslednjih pet godina. Dobro smo umreženi i povezani sa kolegama iz nacionalnih biblioteka širom Evrope. Jednom godišnje održavaju se skupovi konzervatora papira, i to svaki put u nekom drugom evropskom gradu, gde dolazi do razmene mišljenja i iskustava iz oblasti zaštite kulturnih dobara. I, čini mi se, konzervatori su uvek poseban soj, nekako se prepoznamo i razumemo lako, bez obzira ko odakle dolazi. Voleli bismo da smo i češće sa svima njima u kontaktu, sa mnogima smo postali gotovo bliski prijatelji. U eri interneta komunikacija je makar olakšana, tako da imamo česte prepiske i konsultacije mejlom, ali ništa ne može da nadomesti živu reč i neposredni susret kolega iz struke.

Papir je veoma osetljiv materijal, pored prirodnog starenja koji su to faktori koji ubrzavaju starenje i oštećuju ga?

Postoji pet grupa faktora koji ugrožavaju papirnu građu. Uz pomenuto i neizbežno starenje hartije (jer sve što je organsko neumitno stari), tu su biološki faktori (insekti, glodari, mikroorganizmi), fizički faktori (svetlost, temperatura, vlažnost vazduha), hemijski faktori (kiselost papira, gasovi iz atmosfere) i elementarne i druge nepogode (poput požara, poplava, zemljotresa). Ne smemo zaboraviti ni ljudski faktor. Možda nije čest, ali je merljiv, naročito u ratovima.

Kolika je odgovornost konzervatora u donošenju odluka o načinu tretmana obolelog predmeta? Da li je poželjno da se menja suština prirode originalnog predmeta i šta se podrazumeva pod etičkim kodom zaštite? Da li način tretiranja može da utiče na njegovu kasniju (istorijsku) recepciju?

Pitanje odgovornosti je u ovom veku sve dominantnije, barem kada je zaštita u pitanju. Imamo primere neetičke i pogrešne konzervacije od pre više od pet decenija – u nedostatku znanja i veština, prepovezivali su oštećene ćirilske rukopisne knjige srednjeg veka u tvrde korice, a uništavali pri tome tragove postojećih kožnih, vizantijskih poveza. To svakako utiče na integritet originala. Često otklanjamo greške iz prošlosti, sada kada imamo drugačiji pristup i nova saznanja. Mi se danas vodimo određenim principima u radu. Nikada, baš nikada, ne primenjuj postupak koji će oštetiti građu. Evo i primera – beljenjem grafike, prošarane flekama različitog porekla, ona se estetski vraća u prvobitno stanje, ali pri tome dolazi do urušavanja mehaničkih svojstava papira (kidanja lanaca celuloze) ukoliko se postupak radi vrlo efikasnim sredstvima za beljenje kao što su vodonikperoksid ili hloramini. Zato retko kad primenjujemo ovaj postupak. Funkcionalnost mora biti ispred estetike u našem poslu, odnosno bolje je ponekad ne raditi ništa nego intervenisati pogrešno.

Poslednjih godina deo ekipe provodi dva letnja meseca u manastiru Hilandaru, velikoj svetinji i izvoru stare i vredne zbirke rukopisnih knjiga, povelja i drugih arhivalija. Mi bismo malo da provirimo. Opišite nam jedno konzervatorsko putovanje kroz vreme?

Najveća je to prirodna zbirka rukopisnih knjiga i povelja u Srba, a imamo danas veštački, tj. namenski prikupljane rukopisne knjige koje se čuvaju u savremenim institucijama (muzejima i bibliotekama), te su takve zbirke možda i češće po broju bibliotečkih jedinica od ove, ali ova, hilandarska,  svetogorska je po mnogo čemu jedinstvena. Zaista je ovo jedan nezaboravan put u prošlost za sve nas koji smo učesnici projekta zaštite rukopisnog nasleđa manastira Hilandara. Petorica (muških) članova moje ekipe konzervatora svakoga leta (odnosno posle Vaskršnjeg posta) boravi u manastirskoj riznici gde radi na konzervaciji najvrednijeg rukopisnog fonda. Ove smo godine radili na zbirci povelja (među istaknutijim konzervirali smo i povelju Vuka Brankovića, kao i pojedine pergamentne carske povelje vizantijskih vladara), paralelno i na zbirci najstarijih rukopisnih knjiga u fondu (vredi izdvojiti jedan pergamentni Stihirar iz 12. veka kojeg je Sveti Sava doneo svojevremeno sa sobom iz ruskog manastira, te smo ga ovom prilikom u potpunosti zaštitili). Posle dva provedena meseca u okruženju kakvo je svetogorsko, sledećih deset meseci neprekidno pričamo o tome i isčekujemo novi odlazak, jer manastir doživljavamo kao drugu kuću. Hranimo se i živimo na način na koji to čine i monasi. Spavamo u starom mlinu na kilometar od manastira, bez struje smo, ali nam i ne treba. Nema ni interneta, dometa mobilnog telefona, novina i vesti iz Srbije. Sami smo, knjige, kaluđeri i mi. Osetimo se drugačije u tim okolnostima, ispunjenije...

Bili ste angažovani u Obrenovcu na spasavanju knjiga i evidentiranju stanja tokom prošlogodišnjih poplava. Kako se organizuje služba zaštite u situacijama elementarnih nepogoda, koliko brzo može da dejstvuje i da li sarađujete sa drugim konzervatorskim službama?

Na elementarne nepogode ne možete direktno uticati, kao što, recimo, preventivom možete sprečiti upliv glodara ili insekata u depo u kojem čuvate vrednu građu. Jednostavno, požari ili poplave se dese. Barem jednom godišnje u nekom delu Srbije. Imali smo više različitih intervencija u poslednjih par godina, od Obrenovca i katastrofalne poplave koja je odnosila i ljudske živote, pa do Golupca ove godine kada je, srećom, šteta bila samo materijalna, ali je veliki deo fonda biblioteke stradao. Postoje propisani postupci u slučaju ovakvih katastrofa, kojima se predlaže redosled aktivnosti u cilju spasavanja kulturnog blaga. Jedan od postupaka je i hitna evakuacija najvrednije građe iz ugroženog područja ako je to moguće (u slučaju poplava predlaže se preseljenje najvrednijih fondova i servera sa skeniranom građom na više spratove zgrada), ali najvažniji prinicip u spasavanju jeste čuvanje ljudskih života. Konzervacijom postradalih fondova još se i može vratiti nešto, dok se izgubljeni život ne vraća. Važno je reći da se u ovim novijim nesrećama i poplavama nije izgubilo ništa od krucijalne vrednosti, nijedno kulturno dobro od izuzetnog značaja, ništa od zavičajnih zbirki,  postradale su savremene publikacije, što je nadomestiv gubitak.

Obilazite teren. Bili ste u staroj pravoslavnoj crkvi u Sarajevu gde ste pregledali rukopisni i knjižni fond? Da li ste bili još negde i koliko ste upoznati sa stanjem na ugroženim područjima, posebno na Kosovu i Metohiji? Da li u pokrajini postoje optimalni uslovi za dugoročno čuvanje pisanog i štampanog nasleđa?

Kao centralna laboratorija za konzervaciju papira imamo nadležnost na teritoriji celokupne Republike, tako da povremeno odlazimo u nadzor i pratimo stanja vrednih zbirki. Pokrajina je inače riznica duhovnog i kulturnog bogatstva, prisutni smo u njoj kad god smo u situaciji da radimo zaštitu nasleđa sa Kosova i Metohije. U principu, po pozivu idemo svuda gde ima našeg pisanog nasleđa, a pozivaju nas savesni čuvari baštine (često su to sveštenici i monasi) kada primete da se na njihovoj vrednoj građi dešava neka promena. U poslednjih par godina pomagali smo mnogim manastirima i mnogim Eparhijama, upravo na njihovu inicijativu. Recimo, konzervirali smo rukopise manastira Duboki potok sa Kosova, pregledali knjižne fondove SPCO u Trstu i predlagali mere zaštite, preuzimali na konzervaciju vrednu građu Eparhije zvorničko-tuzlanske, sarađivali sa starom pravoslavnom crkvom u Sarajevu... Iako malo ko može da obezbedi adekvatne uslove za smeštaj i čuvanje građe po svim bibliotečkim pravilima, važno je da, kod dobronamernih ljudi zaduženih za ovu građu, postoji svest o potrebi za poboljšanjem i uređenjem prostora za njeno čuvanje.

Sa ograničenim resursima ne može se tretirati sve što zahteva pažnju i negu. Koji su prioriteti bitni pri donošenju odlike?

Istina je da je premalo konzervatorskih radionica za papir u Srbiji. Na prste jedne ruke možete izbrojati institucije kulture koje imaju svoje laboratorije za zaštitu papira i pergamenta. A to je nedovoljno za broj kulturnih dobara koje Republika poseduje. Samim tim moraju postojati liste prioriteta. Zakonom je regulisana granica koja razdvaja savremenu od stare knjige. To je 1867. godina kada je u pitanju srpska knjiga. Sve što je nastalo posle ove godine spada u savremenu publikaciju i ne mora se štititi po zakonu. No, i ovde imamo izuzetke, pa tako u takozvane retke knjige spadaju ratna izdanja, emigrantska i zabranjena izdanja, mlađi rukopisi i slično. Tako da je prvi kriterijum uvek starost, odnosno značaj zbirke koja se štiti. Drugi mora biti stanje u kojem se građa nalazi. Ono što je u najlošijem stanju, po prirodi stvari, mora prvo da prođe procese konzervacije i restauracije.

Još su antički pisci kao Vitruvije ili Plinije davali savete o zdravoj atmosferi u spremištu knjiga (svitaka). Koje oblike preventivne zaštite bi mi sami mogli da preduzmemo u našim domovima, ne samo kada su u pitanju kućne biblioteke, već i fotografije, dokumenti, posebno stari porodični? Da li bi to trebalo da pređe u naše kulturne navike i šta biste mogli da nam savetujete?

Često kažemo posetiocima konzervatorske laboratorije „da ne pokušavaju ovo kod kuće, mi smo ipak profesionalci“. No, postoji jedan mali niz mera koje svako ko ima ličnu i vrednu biblioteku (ili zbirku dokumenata) može da primeni u cilju preventivne zaštite. Kratki praktični saveti ne postoje, tako da ću samo na grubo napomenuti da treba voditi računa o osvetljenju (papir nikako ne voli svetlost, svu građu treba čuvati van domašaja direktne sunčeve svetlosti), o temperaturi i vlažnosti (izbegavati vlažne prostorije, ne čuvati ni blizu grejnih tela, izbeći i velike fluktuacije mikroklimatskih uslova u sobi tokom godine), o prašini i štetočinama (redovna higijena polica i samih knjiga), o načinu smeštaja (izbeći tesne police, kutije bez otvora za provetravanje i sl)...  Naći zlatnu sredinu, ni toplo ni hladno, ni suvo ni vlažno, provetreno, ne preterano osunčano. Uglavnom, izbegavati ekstremne okolnosti. Ako je to moguće, jer u njima živimo.