Estetika

Grafiti starog Rima

Milena Stefanović, Beograd

Grafiti nisu pojava savremenog doba. Potiču iz vremena drevnih civilizacija, možda i praistorije. Sačuvani još od starog Egipta, preteče su današnjih i predstavljaju pisanje kroz istoriju – poruka, crteža, reči ili fraza, znakova, simbola koji su urezani ili ispisani na zidnom malteru priručnim sredstvima, rumenim pigmentom, ugljenom i dletom, a danas sprejom i šablonom.

Kod njih ne postoji uvek promišljenost, oni su najčešće deo spontanog izraza, rasporeda i rukom pisanog stvaralaštva “čoveka na ulici”. Grafiti nisu street art i više liče na outdoor performance, ali skriven, kada nema prolaznika, iako su njima namenjeni. Onaj koji ispisuje ili ucrtava grafite, posredno ili neposredno se i javno predstavlja i kaže nešto malo o sebi. Telesno i misaono angažovanje na licu zgrade ima i svoju vizibilnu osnovu jer pokazuje svoje obeležje “pred licem sveta”.

Na slici gore: Novootkriveni grafit na zidu škole u vreme kada je Egipat bio pod kontrolom Rima, tekst je na grčkom, pisan pre 1700 godina. Natpis upućuje na "Odiseju" i legendarnu priču o drevnoj upotrebi droga, naime, Helena Trojanska daje gostima lek (možda opijum) koji "uklanja tugu i bes" i donosi zaborav na svaku bolest. Drugi tekst se odnosi na učitelja koji savetuje učenike da vežbaju da bi razvili govorničke veštine - "Budite hrabri,moji momci, veliki bog će vam dati veliku krunu, višestruke vrline... radite naporno za mene, kulučenje čini muškarce muževnim."

Iako mogu biti ili jesu kratkotrajna, efemerna pojava, ipak imaju svoju dinamiku razvoja i opstanka. Oni su izvan mejnstrim proučavanja oslikanih površina, jer se obično povezuju sa vandalizmom i destrukcijom, mada tada kada su nastajali nisu smatrani naruživačima prostora. Međutim, danas su aktuelne komparativne studije odnosa između grafita, socijalih interakcija i lične ekspresivnosti grafitaša, jer to spada u oblast svakodnevice javnog i privatnog života.

Ono što je od njih preostalo na zidovima, oštećeno je od kiše i vetra ali kada opstanu, uprkos protoku vremena uvek se mogu naći na svom mestu (in situ) i time se lakše otkriva pisanje u kontekstu. Ima ih na arheološkim lokalitetima Pompeje, Herkulanuma, rimske gradske luke Ostije Antike… uglavnom oko I - III stoleća. 

“Ja sam začuđen, o zide, da se još nisi srušio pod teretom, ti koji podržavaš toliko mnogo izbornih imena “ –  propagandni (izborni) grafit u Pompeji “ti upijajući vodu verovatno si već potonuo” - Pompeja

U grčko - rimskom svetu pisanje je bilo široko rasprostranjeno, svakodnevno se pisalo (zid, kamen, papirus, grnčarija, drvo), ljudi su crtali i pisali posvuda, pa i po svojim domovima. Grafiti su bili deo urbanog dekora, poštovana forma pisanja - često interaktivna. Na zidovima kuća, prostorija se nalazio natpis – pozdrav prijatelju/od prijatelja, onda su tu dodavani stihovi pesama od strane domaćina ili drugih gostiju, sledi smena citata…natpisivanje.

Pre dvadesetak godina bile su kod nas u modi male metalne ploče sa ugraviranim rečenicama, uglavnom dobrodošlice (kupovane na ulici), kao neka reminiscencija nekadašnjih kućnih grafita. Kolika je to unutrašnja potreba ljudskog bića da se grafički izrazi, vidimo i po tome što deca vole da šaraju po zidovima.

Tada je minimalno obrazovanje bilo uobičajeno (postojalo je osam varijanti napisanog slova A, svako je pisao na svoj način), bilo je grešaka u pisanju, jer su pisali ljudi sa ograničenim znanjem gramatike, a pisalo se na latinskom i grčkom. Vizuelna funkcija je značajna i ima svoj smisao jer je bilo mnogo i analfabeta. Papirus nije baš na dohvat ruke, tako da su grafiti bili zamena za plakate ili zidne novine.

Zid svojom energijom praznog i frontalno postavljenog prostora, naprosto privlači… To su povratne slike, koje mogu da se docrtavaju, precrtavaju, dopunjavaju, preklapaju...naprosto zid može biti izdizajniran po svačijem mišljenju i ukusu.

Danas, u vreme digitalnih tehnologija, mi ispisujemo svoje misli, ideje, poruke, svašta - nešto i postavljamo slike na zidu (wall) svojih FB profila, a i zidovima svojih prijatelja, međusobno komunicirajući, a ako koristimo pseudonim, onda smo i anonimni za one koji nas ne poznaju. Isto tako, volimo da “cvrkućemo”(tweet), pišemo blogove…

“Kao pčelice ljubavnici tvrde da im je život sladak kao med“, neko je kasnije dodao, verovatno jer pati od ljubavnog bola - “I ja bih, da je to tako  “ - zid u Pompeji.

Grafiti obuhvataju ono što se uopšteno naziva društvenim životom, od međuljudskih odnosa do politike. Javna mesta na kojima je obično (zabranjeno) pisati i crtati, ovekovečuju anonimne iskaze koji važe kao vid alternativne vizuelne informacije i komuniciranja. Mogu biti i mala diverzija protiv ličnosti na koju se poruke odnose.

Palindrom na sve četiri strane: Rim - ljubav... U rimskim kućama na zidovima su visile ispisane kvadratne kamene ploče - magični kvadrati sa tajanstvenom igrom reči (palindromi).

Jedan rimski pisac nam saopštava da su na zidovima Rima bili uporno ispisivani grafiti koji su prozivali Bruta (važio za istaknutog republikanca), šta misli da preduzme, jer se nameće ideja o uspostavljanju monarhije, čiji je eksponent bio Gaj Julije Cezar. Grafiti su, očigledno ostavili jak utisak na “sina” Bruta, zar ne?

Postoji međuodnos između ovog “književnog žanra” i vizuelne umetnosti. Iskazi se odnose na kratke ispise dnevnih događaja, poruka ljubavi, poezije, želja, poziva, ića i pića, nedeljnih šoping lista, političke propagande, psovke, vulgarne uvrede praćene opscenim crtežima, kritike, šifre… Mogu se naći i umetnički nadahnute i lucidne filosofske opaske, isopsemfizmi (igra brojevima; numerička vrednost data slovima), zatim palindromi…

“Moje srce nema mira, san mi ne dolazi dok ne sklopiš oči, ljubav gori sve dane i noći“ - Tiberijeva kuća u Rimu

“Bella srećni dom pozdravlja svakog ko čita. Srećna kuća obaveštava: Ovde svako može da plaća u asama, ako se potrošite pićete vino, ako platite 2 asa pićete bolje vino. Falerijansko vino 4 asa“ – ispred taverne u Pompeji.

“30. aprila stavio sam jaja pod kokoš“ - vila u Pompeji

 “21. dana napravio sam hleb“ – taverna (gostionica) u Herkulanumu

U pregledu sačuvanih grafita po kategorijama iz Ostije Antike, pojavljuje se jedan koji pominje samo ime Diogena iz Sinope, grčkog filosofa kiničara par excellence, koji je bio poznat zbog svog specifičnog načina života (živeo u buretu) i za koga naš veliki helenista Miloš Đurić, kaže da je bio rigorozni praktičar, duhovit zajedljivac i gorak podrugljivac. Očigledno veoma popularan i posle trista godina zbog svojih dosetki i odgovora. Čuvena je anegdota u kojoj se Aleksandar Veliki uputio kod Diogena koji se u tom trenutku sunčao ispred svog bureta. On se malo uspravi i pogleda Aleksandra, koji ga pozdravi i upita ima li kakvu molbu, odgovor je bio kratak – “Skloni mi se malo sa sunca!“ Ovaj odgovor je Aleksandra veoma iznenadio i pri povratku pratiocima je izjavio: ”Zaista, da nisam Aleksandar, voleo bih da budem Diogen”.

Verovatno je neko iz zgrade bio upoređen sa Diogenom i njegovim pasijim ponašanjem (grč. kinos - pas); kinizam  - "pasji život"

Ljudi vole da pišu i po unutrašnjim zidovima hramova, od starog do srednjeg veka i to je bilo tolerisano, jer su to obično bili ritualni zaštitni znaci ili molitve. Interesantno, a i neobično je to da su u Gračanici, na pojedinim mestima, izuzetno kvalitetne freske, na svom donjem delu “upotpunjene” ugrebanim autogramima slučajnih i namernih posetilaca (pismenost je postala raširena pojava), tu su i datumi - eto istorijskog podatka prvog reda…nalazi se tu i potpis jednog konzula koji se našao u tom odabranom društvu…mom iznenađenju nije bilo kraja?! Srećom, nisu mogli visoko da dobace ali su zato stigli i do skrivnice, posebnog mesta u crkvi koje je Milutin sagradio za Simonidu, na kome je prisustvovala Liturgiji. Možda je to prosta ljudska potreba da se u crkvi ostavi ime radi posvećivanja, nemušte molitve, malog komada večnosti…

U poslednje vreme se pominje poznati stih persijskog pesnika Hafiza iz XIV stoleća na fresko zidu u priprati Bogorodice Ljeviške u Prizrenu ispisan na arapskom, urezan iznad prisečne visine, da bi bio vidljiv svakome ko ulazi u crkvu od XV stoleća do dana današnjeg. Opšte mišljenje je da se poetičnost ovog grafita nadopunjuje sa predivnim freskama slikara Milutinove zadužbine.

     “Zenica oka moga, gnezdo je lepote tvoje.”

  {“Zenica oka moga tebi je gnezdo, počasti nas ulaskom, ovo je kuća tvoja”}
 

Savremenici pričaju da je književnik Veljko Petrović saopštio svoj etički stav na ovaj način: “U stara vremena, bogati ljudi, kad su se vraćali iz svetih mesta, kalemili su u potocima i pored puteva voćke. Znate li zašto? Da učine dobro delo, da uskoriste onima koji će tim putevima i bogazama prolaziti idućih godina. Nisu osećali potrebu da ostave potpis nekakav, radili su to dobročiniteljski anonimno. A danas, šta se dešava danas? Većina ljudi svoje imence potura pod nos, svima i svakome, danonoćno.“

Prevod:  "Grafiti svake pridošlice gamižu po zidovima
Samo ja ne napisah ni jedan.
Nek se nose sva ta piskarala! Preklinjem vas
Da ih zovete piscima po zidu kakav sam ja"

Via Designed