Estetika

“Beračice” – zagonetni triptih Save Šumanovića

Milena Stefanović

Otvaranjem nove stalne postavke u Galeriji slika “Sava Šumanović” u Šidu u Ulici Sv. Save, 22. januara obeleženo je 120 godina od rođenja ovog velikana moderne umetnosti. Tu je koncentrisano 417 Šumanovićevih slika iz perioda posle 1929. godine. Galerija je veoma aktivna i bilo bi lepo posetiti je.

Sava Šumanović (1896 - 1942) jedan je od naših najvećih slikara, odavno  proučen i sa određenom periodizacijom stvaralaštva. U savremenom dobu njegova umetnost ne prestaje da zaokuplja pažnju, kako ljubitelja umetnosti, tako i stručnjaka.

Umetnik je koji je svojim unutrašnjim bićem kao i spoljašnjim izgledom i manirima predstavljao jedinstven sklop. U malom gradu, kakav je Šid, Šumanović bi nosivši belo odelo (belo je nosio Pitagora) privlačio  pažnju. Pažljiv u ponašanju, povučen, istrajan i posvećen radu, stvarao je uprkos bolesti, koja je za osnovu imala, kako je on sam rekao ”preteranu senzibilnost bez koje ne može da bude nijedan slikar, a koja je kod mene bila razvijena do patološke granice“.

Šumanović se danas iznova čita, iznova otkriva. Istinska, autentična umetnost je neprolazna i uvek sveža. On, sam ništa nije prepuštao slučajnosti. Veoma obrazovan, studiozno je pripremao izradu slika. Proučavao slikarstvo. U studijama napisanim 1924. “Slikar o slikarstvu” i “Zašto volim Pusenovo slikarstvo“ predstavio je svoje poimanje slikarstva. Istraživao je principe Pitagorine teoreme i matematički pristup kompoziciji. Boraveći u prestižnom Parizu učestvovao je u umetničkom životu grada, upoznavajući se sa modernim tokovima u slikarstvu donoseći tada aktuelni slikarski pravac - kubizam u Srbiju (i tadašnju Jugoslaviju), da bi u poslednjoj deceniji svog života, koji predstavlja njegov Šidski period, došao do stila - “kako znam i umem”.

U Nacionalnoj galeriji na Andrićevom vencu (bivši OZone) u martu i aprilu 2015. godine, bila je postavljena izložba “Traktat o geometrijskoj matrici” na kojoj je predstavljen Šumanović na nov način, kroz geometrijsku kompoziciju. Između ostalih, bile su izložene slike pod nazivom: “Dokovi”, “Sv. Jovan”, “Pogled u dolinu Sv. Petke“. U “Književniku” 1924. godine Šumanović piše kako je “primenio na svojoj slici one zakone koji su i u kosmosu“. Početkom dvadesetih godina XX veka želeo je da stvori umetničko delo kao novu realnost i po zakonomernostima, slobodno komponovanu bez ugledanja na spoljni svet.

Sve ovo, vodi nas ka njegovim “Beračicama”.

Kada su ustaške vlasti donele zvaničnu odluku o zabrani upotrebe ćiriličnog pisma, jer je Šid ušao u sastav NDH, Sava je prestao da potpisuje slike i označavao je samo godinu u desnom uglu slike.

Na praznik Uspenja Presvete Bogorodice, 28. avgusta 1942. godine rano ujutro uhapšen je i kao talac zajedno sa još 120 Srba, svojih sugrađana, odveden u Sremsku Mitrovicu, gde su bili mučeni i posle dva dana streljani na mitrovičkom groblju. Sava je sahranjen u zajedničkoj grobnici. Kada su ustaški agenti došli po njega, smireno ih je zamolio da mu dopuste da se spremi i onda je sa njima otišao. Priča se da je znao za raciju, ali da nije hteo da se skloni.

U ateljeu, na štafelaju ostalo je tek naslikano jedno ulje na platnu – Beračica.

Tri platna pod nazivom “Beračice“ su uvek izlagana odvojeno. Više od pola veka istoričari umetnosti su verovali da one predstavljaju početak novog ciklusa u stvaralaštvu Save Šumanovića. Spojene su tek 2005. godine, kada su tri kompozicije istog naziva, na kojima su Šiđanke predstavljene prilikom berbe grožđa, protumačene kao jedna celina. Prvi, nažalost, i poslednji Šumanovićev triptih.

Prema priči, desilo se to prilikom organizovanja izložbe i koncipiranja postavke, sasvim slučajno (ništa nije slučajno) našle su se jedna pored druge, isključivo zbog velikih i ujednačenih dimenzija koje se uklapaju. Spojile su se u prelazu neba, vinograda i tla, po odrđenom rasporedu. Tek tada se potvrdilo njihovo jedinstvo i koherentnost na osnovu analize sadržaja, simbolike kao i arhivske građe i bibliografije koja postoji o njima.

Smatra se da je Šumanović triptihom hteo da istakne posebnost Beračica u odnosu na druga dela u njegovom opusu.

Triptih (grč. troslojan, trostruk) se kao koncept pojavio u ranohrišćanskoj umetnosti, veoma popularan u srednjem veku od Vizantije do zapadnog dela Evrope, naročito u renesansi i proteže se do moderne umetnosti. Predstavlja tri samostalne kompozicije religioznog sadržaja koje se idejno spajaju. Ključ za dešifrovanje Šumanovićeve kompozicije pronađen je u galeriji: “Kompoziciju triptiha prikazuje 12 mladih žena, svaku sa korpom punom crnog grožđa. U središnjoj slici između dva vinograda prostire se njiva zrelog žita. Kako se žito u Sremu žanje u julu, a grožđe bere dva meseca kasnije, neizbežna je primisao kako je slikar sastavio vino i hleb za svoju euharistiju. Sasvim je moguće da je, sluteći strašne događaje, ovu svoju “tajnu večeru” sa 12 beračica grožđa sakrio u tri kompozicije koje će ostati nepročitane više od 60 godina i koje će se slučajno spojiti u celinu tek u našem vremenu.” – kaže istoričarka umetnosti Vesna Burojević, direktorka Galerije slika “Sava Šumanović”.

Berba grožđa motiv je koji oduvek privlači slikare, a kao hrišćanski motiv pojavio se u I-II veku u katakombama Rima. Primera radi, Paja Jovanović je naslikao jedan “Triptih” 1896. u kome je centralni motiv vršačka berba, koji se sada nalazi u Vršačkom muzeju.

Samim odstupanjem od realističnog prikaza berbe grožđa koja se viđala u Sremu ili okolini Šida, što je Savi bilo veoma poznato jer je porodica Šumanović posedovala vinograde, jasno govori da su ova platna nosila posebno značenje. Prizor predstavlja trenutak koji je odvojen od sveta prirode i prenosi hrišćansku ideju, samim tim Šumanovićeva berba ima izvedeni smisao. Jedne evharistijske slike. Jer scene berbe imaju pristup ka simbolizmu vina u Evharistiji.

Pored likovne i tematske analize, primećen je i kompozicioni pristup u kome je primenjena Pitagorina teorema (detaljna analiza slike dostupna na sajtu galerije).                                                                                        

Na osnovu ovakvog tumačenja moglo bi se reći da triptih predstavlja jedinstveni ikonografski program per se kojim Sava definiše jedan izvedeni liturgijski prostor. Ovaj tajnoviti pristup pokazao je stanje duha u kome se nalazio Sava Šumanović neposredno pre nasilne smrti, kao i njegov odnos ka transcendentnom, jedan eshatološki pristup, jer smisao berbe u pogrebnoj umetnosti znači kraj jednog i početak drugog života.

Intrigira podatak da se u Letopisu Matice srpske iz decembra 1952, kako  pominje Miodrag Kujundžić, nalazi najstarije pominjanje triptihona, kao i u Darodavnom ugovoru Perside Šumanović iz 1953. godine u kome su  “Beračice” kao takve i zavedene. Nejasno je zašto su stalno izlagane odvojeno. Pretpostavlja se da je ova odrednica nestala ili zbog nepažnje ili zbog termina koji je povezivan sa religijom, u vremenu u kome to nije bilo prihvatljivo.

Poruka je univerzalna i večna. Ukorenjenost u kulturnoj baštini, ali i u duhovnom nasleđu Save Šumanovića više je nego očigledna, i, kao što je neko rekao: tradicija se kao kolektivna tvorevina, ipak najbolje pokazuje kroz darovite pojedince.

Izvor: Pravoslavlje- novine Srpske Patrijaršije, broj 1174, 15. februar 2016. godine

 .