Intervju

Ispravljanje iskrivljenog ogledala

Autor: Darko Kovačević

Boris Malagurski, intervju

Boris Malagurski (1988), enfant terrible srpskog filma, samostalno je proizveo i snimio nekoliko filmova (Težina lanaca 1 i 2, Kosovo: Možete li zamisliti, Pretpostavka pravde...) kojima je gađao u čelo neke od najnezgodnijih tema na način koji nikog nije ostavio ravnodušnim.

Da li si republikanac ili demokrata?

Da smo u SAD, imajući u vidu da sebe smatram levo orijentisanim u političkom smislu, odgovorio bih da sam demokrata, s tim bih od svih demokratskih političara u Americi jedino mogao da glasam za Bernija Sandersa. Kod ostalih političara, i demokrata i republikanaca, ne vidim neku veću razliku u suštinskim stavovima, samo je retorika drugačija. Sanders, koji se zalaže za socijaldemokratski sistem po uzoru na onaj u skandinavskim zemljama, zaista je revolucionar u neoliberalnoj Americi i tu bih ga svakako podržao. Uostalom, ako se već sve odluke o Srbiji donose u Vašingtonu, valjalo bi da i mi imamo pravo glasa na njihovim izborima.

Koliko ljudi je pogledalo tvoje filmove?

Bilo bi teško izbrojati, ali ako uzmemo u obzir da je film „Težina lanaca“ predstavljen pred 644 miliona gledalaca na engleskom, ruskom, arapskom i španskom putem kanala RT, te dodatnih 50 miliona ljudi preko kanala Eurochannel, svakako je dobar deo sveta imao priliku da pogleda moj rad. Samo preko interneta je film pogledalo i skinulo nekoliko miliona ljudi. Ipak, mene više zanima koliko ljudi će preduzeti nešto po pitanju problema o kojima govorim u filmovima. Dovoljno je da se mali broj ljudi osvesti i pametno organizuje – tad se dešavaju velike promene.

Nije sporno da imaš publiku, ali si, nekako, odsutan sa domaćih, pa i stranih (velikih) festivala. Da li su možda tvoje priče isuviše niske ili nedovoljno sofisticirane za kriterijume velikih i najvećih festivala?

Iskreno, ne šaljem filmove na mnogo festivala, a festivali kojima i pošaljem film uglavnom žele da ga prikažu. Primera radi, krajem septembra će čuveni Rejndens festival u Londonu prikazati "Težinu lanaca 2", koji je prethodno predstavljen i na Montekasino festivalu u Johanezburgu, Subverzivnom festivalu u Zagrebu i BANEF festivalu u Stokholmu i Oslu. S druge strane, ipak imam samo 27 godina, želim još mnogo toga da naučim i usavršim u svom radu i ima još vremena za Kan.

Ko je tvoja publika?

Pre svega mladi, ali i oni koji se osećaju mladim. Ljudi koji imaju energiju i volju da pokušaju da utiču na politiku i društvo. Ciljna publika su mi građani Srbije koji treba da izdejstvuju promene,  naši ljudi širom sveta za koje smatram da su ambasadori naše zemlje i stranci kojima je hitno potrebno prikazati drugačiju sliku o nama, jer je trenutna slika koju imaju – iskrivljena.

Koja je mera propagande dozvoljena u nekom filmu da bi bio tretiran kao dokumentarac?

Sve dok se dokumentarista drži činjenica, ima pravo da iznese određeni stav u filmu. Oni koji me zovu "pristrasnim" bi verovatno želeli da kažem da "neki misle da je nebo plavo, a neki da je nebo zeleno, pa je istina negde između". Propagiranje određene teze je dozvoljeno u meri u kojoj je ta teza dokaziva. Onog trenutka kada film počne da se služi neistinama, on prestaje da bude dokumentaran i postaje manipulativna propaganda, kojom smo okruženi u tolikoj meri da nam se pravi dokumentarni filmovi čine "naivnim" ili previše "ekstremnim".

Ako si svojim radovima izneo jasne anti-zapadnjačke stavove (u smislu opiranja fridmanitskoj ekonomskoj školi), da li to znači da si ti možda ruski čovek, da sprovodiš, tvrdo ili meko, interese majke Rusije?

Ne, jer ne verujem da je Rusija dovoljno odstupila od liberalnog kapitalizma otkad je uveden nakon kraha Sovjetskog Saveza. U mnogim aspektima je u Rusiji još suroviji kapitalizam nego na zapadu. Zato moja borba nije "za Rusiju, a protiv Amerike", kako neki vole da je trivijalizuju. Siromašni i obespravljeni, te njihovi intelektualni i politički predstavnici, su nam saveznici bez obzira u kojoj državi žive. Ipak, smeta mi satanizacija Putina i Rusije u zapadnim i, nažalost, nekim domaćim medijima, poput Blica, jer mislim da trenutna vlast u Moskvi ipak pokušava da promeni sistem koji je pustio korene u vreme Jeljcina i Fridmanovih učenika oko njega, a oni koji kritikuju Putinovu administraciju bi uglavnom voleli da se vrate mračne devedesete. Mračne za narod, svetle za kriminalce, mafijaše, oligarhe, kako god želite da ih nazovemo.

Koja je tvoja politika?

Ako je ranije bilo nedoumica, posle gledanja "Težine lanaca 2", publika zna konkretne političke i društvene mere koje predlažem. Zaštita i ulaganje u domaću proizvodnju, kreiranje države blagostanja i usvajanje protesta kao načina života.

Ako te prva Srbija obožava (po osnovu broja gledalaca), druga mrzi, šta je sa trećom Srbijom?

Pretpostavljam da treća nije čula za mene.

Da li je Revolucija bila infotejnment?

Morala je da bude, inače ne bi ni zaživela na nekoj televiziji u Srbiji. Hepi televiziji nije bilo važno da li će emisija imati neku poruku ili korist za društvo, samo im je bilo važno da bude zabavna, da ima pristojan rejting (ali ne i previsok, da ne bi dobila na uticaju) i da se ne zamera previše određenim ljudima. Meni je zabava radi zabave bila besmislena, te sam morao da balansiram.

...na britkoj oštrici infotejnmenta. Koliko je to rizično?

Mislim da su gledaoci mahom shvatili moju poziciju. Odgovornost prema gledaocima mi je bila da predstavljam činjenice i dajem glas onima kojima je oduzet, a odgovornost prema televiziji mi je bio da način na koji predstavljam priče bude zabavan. Do frikcije je dolazilo kad se od mene tražilo da cenzurišem odrećene scene ili čitave emisije, što sam odbijao da učinim, te su vremenom sekli delove epizoda bez mog znanja - često sam to primećivao tek kad sam gledao emisiju na TV-u. Otvoreno sam govorio o cenzuri dok sam radio na Hepiju, a nije se zainteresovao ni jedan medij (osim portala "Na dlanu"), ni jedno novinarsko udruženje, niko od onih koji su vrištali nakon što je Olja Bećković ostala bez "Utiska nedelje". Moja savest je čista, jer sam uvek otvoreno govorio istinu i gledaoci to cene.

Šta se desilo sa Revolucijom? Ko je pokrenuo kontrarevoluciju?

Tragedija našeg doba je u tome što ne znamo konkretno ko nam radi o glavi. Ja nikad nisam dobio zvanično objašnjenje zbog čega je ukinuta emisija „Revolucija“. Kad sam pitao generalnu direktorku Hepi televizije zbog čega emisije više nema u programskoj šemi, odgovorila mi je da „ne zna“. A što je najstrašnije – verovatno govori istinu.

Koliko lično osećaš da si pod pritiskom ili cenzurom zbog svog rada?

Što se tiče filmskog rada, ne osećam se da sam pod pritiskom ili cenzurom. Kad bih zavisio od neke institucije ili nekoliko pojedinaca, možda bih se osećao tako, ali s obzirom da iza mene stoje hiljade, pa i stotine hiljada ljudi koji me podržavaju, osećam se slobodno. Cenzuru i pritiske sam osećao dok sam radio na Hepi televiziji, ali za neke stvari mogu da ih razumem – lako je meni da provociram kad ne snosim nikakve posledice. Ipak, oko mnogih stvari se ni malo nisam slagao sa televizijom i neki primeri cenzure su bili potpuno neosnovani i nepravedni. Verujem da su i oni bili pod pritiscima, ali u nekom trenutku čovek mora da odluči da li će živeti život onako kako su mu drugi zacrtali ili će biti slobodan. Verovatno zato više nemam emisiju.

Možeš li sebe apstraktno da izdeliš, na primer, koliko procenata si producent, koliko režiser, koliko aktivista, dok radiš na jednom projektu?

Rekao bih 33% producent, 33% režiser i 33% aktivista, a preostalih 1% se osećam pomalo ludim što toliko guram protiv mejnstrima. Ipak, bez tog „ludila“ verovatno ne bih mogao da snimim film koji će ljudi želeti da pogledaju. Voleo bih, međutim da mogu da sam 50% režiser i 50% aktivista, odnosno da neko drugi skuplja sredstva, organizuje snimanja, distribuira film, itd. a ja da se posvetim umetnosti i borbi koju vodim. Lepo bi bilo kad bi neko drugi rešavao naše probleme, ali smo u takvoj situaciji da moramo da ih rešavamo sami.

Da li se dešava da Boris producent upozori Borisa scenaristu (ili režisera) da je možda otišao predaleko?

Da, i to se dešava uglavnom u kasnim večernjim satima kada mi se budi revolucionarni duh i umem da napišem vrlo provokativne tekstove na temu trenutnih dešavanja, pa i da kompletne delove nekog filma izmontiram u jednom dahu sa potpuno šokantnim obrtom. Ipak, producent u meni uspe nekako da natera scenaristu i režisera da ode na spavanje pre nego što bilo šta ode dalje od mog kompjutera. Ujutru bolje procenim šta je pametnije uraditi da bi se ostvario cilj, jer se ciljevi ne ostvaruju emocijama, već razumnim delovanjem.

Vratimo se producentu. Ko finansira tvoje filmove?

Obični ljudi širom sveta koji doniraju za budžet filma putem interneta. Za poslednjih par projekata sam dobio i skromnu podršku nekoliko institucija i organizacija, ali najveći deo sredstava stiže od naših ljudi iz inostranstva, pa i stranaca kojima se dopada moj rad. Meni se taj način finansiranja najviše dopada, jer se postiže potpuna sloboda u stvaralaštvu – ne apliciram za projekte koji imaju unapred zacrtane ciljeve kako bih došao do sredstava, već sam formiram ciljeve mog projekta i kome se to sviđa, podržaće finansijski, kome se ne sviđa, neće.

U filmovima Težina lanaca bio si na liniji "Šok doktrine". Interesantno mi je što Klajnova nije obradila slučaj Jugoslavije (niti je istraživala, koliko su mi njeni saradnici javili). Da li to znači da je Jugoslavija poseban slučaj, ili si ti sve to izmislio?

U "Doktrini šoka" je Klajnova u fusnoti obradila temu NATO bombardovanja u kojoj je citirala Strouba Talbota, zamenika državnog sekretara SAD u vreme Bila Klintona, koji je rekao da motiv za bombardovanje Srbije nije imao apsolutno nikakve veze sa "spašavanjem Albanaca", već sa odbijanjem Beograda da sprovede neoliberalne ekonomske mere u zemlji. Taj citat sam ubacio na sam početak filma "Težina lanaca 2", a nastavak filma je, na neki način, dugačak nastavak Klajnove fusnote. Ne mislim da smo posebni, jer kad uporedimo razorene privrede u nekim delovima bivše Jugoslavije i razorene privrede država širom sveta gde je MMF umešao svoje prste, teško je reći gde je bio rat, a gde nije.

S kim je bilo najteže uraditi intervju?

Rekao bih da sam se najviše namučio oko toga da dođem do intervjua sa holivudskim režiserom i producentom Oliverom Stounom. Stoun je gostovao na Subverzivnom festivalu u Zagrebu (gde je kasnije i prikazan film „Težina lanaca 2“) i, čim sam za to saznao, uputio sam se ka hrvatskoj prestonici da pokušam da ga intervjuišem. To veče je bila tribina na kojoj je govorio Stoun i više puta sam pokušao da mu priđem kako bih ga pitao, ali sam samo u gužvi uspeo da mu u ruke stavim DVD filma „Težina lanaca“. Posle kratkog razgovora sa njegovom asistentkinjom i ostavljanja mojih kontakt informacija bez dobijanja njihovih, zaključio sam da od intervjua verovatno neće biti ništa i uputio sam se nazad za Beograd. U oko 6 ujutru sam stigao i oko pola 2 popodne sam se probudio i otvorio mejl u kojem je pisalo da je Stoun pristao na intervju tog dana u 4 popodne. Sjurio sam se nekako (nećemo reći kako, zbog saobraćajne policije) do Zagreba i uspeo da ga interjuišem. Ispostavilo se da mu se mnogo dopao omot od DVD-a „Težine lanaca“. Kasnije je pogledao ceo film.

Ostaješ li uz svoju franšizu (istraživački dokumentarci) ili možda planiraš da se upustiš u neke druge, mirnije žanrove? Mislim, nisi više momak...

Voleo bih da snimim dugometražni igrani film, već sam napisao sinopsis, ali bi i taj film imao aktivistički, društveno i političko angažovani duh. Za sada, izgleda, od tog provokativnog momka u sebi ne mogu da pobegnem.