Intervju

Kainov ožiljak: Ivo Andrić u srcu tame

Autor: Miloš Jocić, Rajko Blagojević

Vladimir Kecmanović-Dejan Stojiljković, intervju

Odavno književno afirmisani Vladimir Kecmanović (Top je bio vreo, Sibir...) i Dejan Stojiljković (Konstantinovo raskršće, Duge noći i crne zastave...) objavili su izdanju beogradske Lagune zajednički roman, pisan u četiri ruke-"Kainov ožiljak". Pretapajući faktografiju i fikciju roman govori o dve godine koje je Ivo Andrić proveo kao diplomata u Hitlerovoj Nemačkoj. O nastanku knjige, metodologiji rada na njoj, Nemačkoj 30-ih, planovima... razgovaramo sa autorima.

Napomenuli ste, jednom prilikom, da je najveći izazov prilikom pisanja u četiri ruke predstavljalo usaglašavanje vaših stilova tako da čitalac ne prepozna razliku. Kako je izgledalo to glačanje rezova u tekstu? Da li ste možda prelistavali neke druge romane, takođe pisane od strane dvojice autora?

V.K.: Ne, nije nam bio cilj da čitalac ne prepozna razliku. Bili smo spremni čak i na to da, ukoliko nam tekstovi ispadnu naglašeno različiti, jasno odvojimo Dejanova i moja poglavlja. Izgleda da nas je usaglasilo samo Andrićevo delo, koje nam je bilo putokaz, između ostalog i stilski.

D.S.: Ja sam čitao dosta stvari koje su pisali razni autori u četiri, šest i više ruka, npr. "Talisman" i "Crna Kuća" od Stivena Kinga i Pitera Štrauba, nije to ništa posebno ni komplikovano, samo je kod nas neobično jer smo književnost zaostala u razvoju. Uostalom, sve uspešne filmove i serije danas pišu scenaristički timovi, to nije ništa novo u svetu, jedino kod nas se od toga pravi fama.

Iz takve sinteze rodila se knjiga koja ne samo da sadrži poznate andrićevske motive, već i stilski, formalno izgleda kao da je pisana od strane samog Ive Andrića. Da li je taj čin literarnog pastiša došao slučajno, ili sa namerom?

V.K.: Moja prvobitna ideja je bila da svoj deo Kainovog ožiljka pišem u prvom licu, dakle, da se ogledam u klasičnom pastišu. Nekoliko kolega me je, međutim, upozorilo da je takav poduhvat krajnje rizičan. Na tu opasnost me je, manje ekspicitno, ali tim ubedljivije, upozoravao i sam Dejan... Uprkos upozorenjima, napisao sam nekoliko takvih stranica, i nisam bio zadovoljan. Nastavio sam da radim istu stvar, ali u trećem licu, kako preteranom pretencioznošću ne bih upropastio jednu lepu ideju. Očigledno je da je i Dejan postupao slično. Elem, hvala vam na ovoj oceni. To je najveći kompliment koji je Kainov ožiljak dobio, i to ne samo do sada, jer veći kompliment i nije moguć.

D.S.: Išlo se sa namerom da sam rukopis ima više "nivoa", jedan od njih je i ta intertekstualnost vezana za korespodiranje sa Andrićevim opusom. Konkretno, ja sam "razgovarao" sa Andrićevim pričama pre svega, jer ih smatram jednako važnim kao njegove romane. Po meni, ko nije čitao Andrićeve priče, taj nije čitao Andrića uopšte.

Kako je izgledalo iskustvo „stvaranja“ Ive Andrića ne samo kao književnog junaka, već kao osetno andrićevskog književnog junaka – meditativnog, nesrećnog zbog sudbine i okolnosti, zarobljenog između svetova? Da li se, u tom smislu, rad na Kainovom ožiljku razlikovao od vaših pripovedaka o Ivi Andriću koje smo čitali u antologiji Zemaljski dugovi (Laguna: 2012)?

V.K.: Intencija nam je bila da Andrićev lik gradimo manje na osnovu njegove biografije, a više na osnovu njegovog dela. U mojoj pripovetci na koju referišete, postupak je bio sličan. Mislim da, suštinski, stvari slično stoje i sa Dejanovom pričom.

D.S.: Ovaj roman je, bar što se mene tiče, direktno "izašao" iz moje priče "Mrtve stvari" koja se bavi susretom Nemanje Lukića, glavnog junaka mog prvog romana "Konstantinovo raskršće" i Ive Andrića, upravo u Berlinu. Dok sam istraživao građu za tu priču, rodila mi se ideja o romanu koji se bavi Andrićevim berlinskim danima.

Kainov ožiljak možemo čitati kao svojevrstan intimni istorijski triler, u kojem suspens i akcija dolaze iz nesklada između glavnog junaka, njegove diplomatske misije i, što je najvažnije, okruženja Hitlerove Nemačke. Koliko vam je takav Berlin bio inspirativan u kontekstu intertekstualnog političkog trilera kakav je Kainov ožiljak?

V.K.: Bio je inspirativan na više nivoa. Ovom prilikom bih pomenuo jedan prilično dubok nivo, na koji nenametljivo upućujemo u samom romanu. Već na početku Kainovog ožiljka se, naime, pominje činjenica da je Andrić Crnjanskom skretao pažnju kako njegov sumatraizam, ta oda sposobnosti poezije da spoji naoko nespojivo, za konsekvencu ne mora da ima blaženstvo. Njena konsekvenca može da bude užas kosmičkih razmera. Smestivši stambolskog Karađoza u Hitlerov Berlin i tako spojivši dva naoko nespojiva užasa, mi smo, zapravo, pokušali da umetnički otelotvorimo tu Andrićevu misao.

D.S.: Berlin je u to vreme bio užasno mesto po svim parametrima. Iščitavajući građu, gledajući dokumentarce o tom vremenu, slušajući izlaganja svedoka, čovek prosto ne može da se zapita kako je tako nešto bilo moguće u srcu Evrope, na sredini jednog veka koji je, kao, doneo civilizovanost i napredak? U jednoj naciji, kakva je nemačka i koja je imala jednog Getea? Kako je jednom sitnom ludaku uspelo da napravi jednu takvu čudovišnu tvorevinu kakav je bio Treći Rajh? Mislim da na to pitanje još uvek nije dat odgovor.

Dva (fiktivna) trenutka u Kainovom ožiljku predstavljaju oslonac radnje romana. Jedan je Andrićev pronalazak tajnovite zbirke poezije nazvane upravo „Kainov ožiljak“. Drugi je piščevo nelagodno poznanstvo sa Albrehtom Ditrihom, pripadnikom tajne policije koji predstavlja mračni spoj hladnog, Pekićevog Štajnbehera, i istočnjački opijenog, Andrićevog Karađoza. Zašto ste se odlučili baš na ovu narativnu kombinaciju izgubljenog rukopisa i nacističkog istražitelja?

V.K.: Pronalazak tajnovite zbirke je ustupak žanru kojim smo se igrali, a nacistički istražitelj predstavlja kombinaciju metapoetičke igre i istorijske nužnosti... Zanimljivo je da je jedna kritičarka pohvalila metapoetičku igru, a osudila igru žanrom, očigledno nesvesna da te dve stvari jedna bez druge ne bi bile moguće. Tačnije, žanrovska igra koja joj se ne dopada bi bez metapoetičke još i mogla da se ostvari. Metapoetička, koju hvali, međutim, bez žanrovske definitivno ne bi bila ostvarljiva.

D.S.: Bilo je nužno da roman ima neku vrstu "kičme" i, samim tim, logično je bilo da se napravi određeni zamajac, kakav je ta trilerska priča o nestalom pesniku i njegovoj ukletoj knjizi. Još logičnije bi bilo da ja pišem taj trilerski deo jer sam, jelte, pisac "žanrovske" i "trivijalne" proze kako voli da mi "tepa" zatucaniji deo srpske književne kritike, ali to se nije desilo jer je od samog početka bilo jasno da berlinskim Karađozom mora da se pozabavi Vlada. Kao što sam i očekivao, kratkovidi tumači savremene srpske književnosti su odmah pomislili da je taj trilerski deo moj, a da se Vlada bavio samo "lepim" stvarima jer je tako, kao što rekoh, logično. E, sad, to što je njima nepojmivo da ja mogu da napišem nešto što nije ni "žanr", ni "trivijalno", što nema "stripovsku" poetiku i "filmsku" naraciju već više vuče na ono što teoretičari zovu "književna statika" je, zaista, meni lično, veoma zabavna situacija. Verujem da će se neki od visprenih tumača mojih dela jednog dana silno iznenaditi kad otkriju da nisam samo čitao stripove i Stivena Kinga, već da sam našao vreme da pročitam i proučim tamo neke Andriće, Kafke, Šekspire, Pekiće, Tolstoje...

Roman Kainov ožiljak predstavlja prvu literarnu kolaboraciju između dvojice članova grupe pisaca P-70, čiji su članovi još i Slobodan Vladušić, Nikola Malović i Marko Krstić. Kako inače izgleda interna saradnja između pisaca ove grupe?

V.K.: Lepo se družimo, ponekad se i posvađamo, što je zdravo i ljudski. I što je dokaz sve veće uzajamne otvorenosti. Bitno je da sporenja ne dovode u putanje opstanak naše grupe, za razliku od nekih skupina pseudoknjiževnih dogmatika koje se raspadaju čim nekome od članova neko namigne sa strane.

D.S.: Lepo se družimo, ponekad se i zapijemo, što nije baš zdravo ali je ljudski. Interna saradnja je kao i svaka druga... Ima tu polemika, nesporazuma, trvenja, neslaganja... Ali se sve da rešiti uz čašicu razgovora.

Da li od vas dvojice možemo očekivati slično književno uparivanje i u budućnosti? U vidu, recimo, serije sličnih „intimnih istorijskih trilera“: o Crnjanskom u Galiciji ili Vinaveru u Albaniji; o Branku Miljkoviću u Zagrebu?

V.K.: Barem za sada nemamo takve planove. I Dejan i ja trenutno radimo na romanima koje pišemo samostalno. Sarađujemo na scenariju za film o Nemanjićima. Ko zna, možda taj scenario jednog dana preraste u novi roman u četiri ruke...

D.S.: Radimo scenario o dinastiji Nemanjić za Dragana Bjelogrlića. To je veliki projekat i na tzv. "dugačkom štapu". Ja bih definitivno voleo da to preraste u neki bar trotomni roman, na tragu "Igre prestola", čak sam i "novelizovao" neke delove scenarija i objavio ih u časopisu "Vodič za život", nije ispalo loše.