Intervju

Rat u Bosni i "Prokleta avlija"

Autor: Marko Tošović

Vladimir Kecmanović, intervju

Oni koji vole roman Top je bio vreo sigurno će voljeti i Osamu, novi roman Vladimira Kecmanovića u kojem je priča o ratu u Bosni „ispričana“ živopisnim jezikom bosanske kasabe. Cureći iz probodene duše svakog čovjeka koji je nakon rata ostao na gubitku ona, paradoksalno, uspijeva da bude univerzalna istovremeno zadržavajući svoju autentičnost. One kojima Top i nije naročito drag, Osama će natjerati da se preispitaju. Prozborimo za Novi Polis koju sa Vladimirom Kecmanovićem povodom njegovog novog romana:

U Kainovom ožiljku, koji ste pisali zajedno sa Dejanom Stojiljkovićem,Andrić se pojavljuje kao andrićevski junak, dok Osama predstavlja modernu repliku Proklete avlije. U kojoj mjeri su ideje koje ste imali prilikom stvaranja jednog romana uticale na nastanak ideja za drugi? Uprkos logici koju nameće redosljed objavljivanja, koja ideja se javila prva?

Kada mi je Dejan predložio da u četiri ruke pišemo roman o Andriću u Berlinu, već sam pisao Osamu, pa mi je je bilo zanimljivo da nešto od asocijacija na Prokletu avliju smestim u tu metapoetičku i igru. Dakle, ideja Osame je starija.

Koliko je na dubljem poetičkom nivou bilo zahtjevno izgraditi dijalog sa Avlijom?

Matija Bećković je Osamu definisao kao „poemu u kojoj se jezički idiom pobrinuo o svemu ostalom“. Ta ocena je najbliža mom doživljaju. Zaista, kada pronađete jezik kojim ćete ispričati jednu priču – sve ostalo ide lako.

Koliko Vas kao intelektualca pogađa univerzalni politički i društveni pejzaž Bosne, koga simbolizuju Murat i Munir, kao dva pola rata u Osami?

Ne doživljavam sebe kao intelektualca, možda zato što je taj termin pogrešnom primenom odavno istrošen. Kao čoveka, taj pejzaž, kako rekoste, ne može da me ne pogađa. Sreća u nesreći je da ono što je muka za čoveka, za pisca može da predstavlja inspiraciju.

Lik Murata će sasvim sigurno svakom čitaocu, sem onih poput Munira, biti veoma drag. On je takav da bi se u nekom književnom tumačenju komotno mogao prorediti sa epskim junacima, ali i sa Dušanovačkim mangupima iz Tikava. Kako bi se Murat uklopio u društvo poznatih epskih junaka, a kako bi se snašao na Mihailovićevom Dušanovcu?

Nisam siguran da neće biti drag i onima sličnim Muniru. Muniri sebe najčešće ne vide očima kojima ih vide drugi... Mislim da bi se Murat lepo snašao među epskim junacima, a da bi i na Dušanovcu bio srdačno prihvaćen.

U pogledu teme Osama je vrlo blizak Topu. Oni se ponašaju kao braća koja uprkos mnogim različitostima imaju jednu zajedničku ključnu tačku koja ih suštinski približava. S obzirom na to da je Top u određenoj mjeri bio potpuno pogrešno pročitan, šta mislite kako će kritičari i ostatak čitalačke javnosti prihvatiti njegovog mlađeg brata?

Čitalačka javnost Osamu, čini mi se, prihvata veoma dobro, čak iznad mojih očekivanja. Posebno mi imponuju pohvale umetnika koje poštujem. Što se tiče kritičara, kod njih se, uz pohvale, javlja nota podozrenja koju i jesam i nisam očekivao. Više njih mi je, što privatno, što javno, prigovorilo zbog toga što se narator i junak u nekoliko poglavlja direktno pozivaju na Andrića i Prokletu avliju. To se ne uklapa u njihova nepisana pravila. Zašto sam takvu primedbu očekivao? Zato što ta nepisana pravila ni meni nisu nepoznata. A zašto nisam? Zato što sam pretpostavio da je očigledno kako Andrić i Avlija tu nisu pomenuti da bi se polupismenima crtalo „šta je pisac hteo da kaže“, nego zato što se upravo priča o Avliji ispostavila kao bogom dan materijal na kom će junak ekslicirati svoj duševni poremećaj. Sasvim je uverljivo da je načitanom mladiću kao Bajo poznata Andrićeva priča, kao i da  je, budući inteligentan, u lucidnim trenucima svestan sličnosti između sebe i Andrićevog Ćamila. Kao i da  tragovi te svesti, u trenucima pomračenja uma, pokreću paranoidan mehanizam koji uspeva da ispretura racionalnu logiku oneobičavajući i ono u čemu živimo i što, delom opravdano, delom neopravdano, nazivamo „stvarnošću“, i svetove iz mašte, koji, ako nisu od te famozne „realnosti“ stvarniji, sigurno nisu manje stvarni.

Za kraj bih Vam postavio pitanje koje nije u vezi sa Vašim novim romanom. Svi vrlo dobro znamo u kakvoj ze situaciji ove godine našao Letopis Matice srpske. Kao jedan od članova redakcije najstarijeg živog književnog časopisa u Evropi, kakve su vaše prognoze u slučaju Letopisa za narednu godinu?

Nažalost ili na sreću, ne postoje bitke koje su trajno dobijene. Nevolja je što se kod nas ista bitke moraju voditi prečesto. Ne verujem da će Letopis ni sledeće godine proći bez borbe za opstanak.