Dosije

Migrena „Bregzit“

Nikola Čobić, London

Jutro petka 24. juna je evropski kontinent probudilo kao šamar. Desilo se ono što je malo ko očekivao da će se zaista i desiti. Narod Velike Britanije je na referendumu, rezultatom 52% prema 48%, izglasao izlazak svoje zemlje iz Evropske Unije. U šoku su još uvek svi – kako oni koji su ovakav rezultat priželjkivali, tako i oni koji su se svim snagama borili protiv njega. Političke strukture širom sveta još uvek ne znaju kako da reaguju, dok se sa ekonomske strane oseća strah od neizvesnosti. Svejedno, narod Velike Britanije je rekao svoje.

O „glavobolji Bregzit“ pisao sam prošle nedelje. Sada se glavobolja pretvorila u ozbiljnu migrenu. Posledice Bregzita su već evidentne. Funta je u proseku pala za oko 5%, a vrednosti akcija mnogih firmi i banaka su takođe u opadanju. Berze jednostavno ne vole bilo kakve promene, i očekivano je da će ishod referenduma imati ovakav uticaj. Britanske ekonomske strukture su već ubrizgale finansijsku injekciju koja bi trebala da pomogne stabilizaciji, iako je takođe izvesno da će post-bregzitna „kriza“ u Britaniji potrajati još neko vreme. Ipak, gotovo svi ekonomisti se slažu da je to neizbežna trenutna posledica šoka, i da će se funta povratiti relativno brzo, jer je jednostavno u svačijem interesu da tako i bude.

Sa političke strane, Evropa i svet su Bregzit dočekali potpuno nespremno. U Britaniji, premijer Dejvid Kameron, koji je zagovarao ostanak Britanije u EU,  je najavio svoju ostavku, iako će se formalno zadržati na funkciji do jeseni. Prosto nije verovao da će ishod referenduma biti ovakav, i deluje kao da sada kinji sebe što ga je uopšte i raspisao. Njegovu Konzervativnu stranku drmaju oštre podele, jer su jednim delom konzervativci bili za Bregzit, a drugim protiv. Očekuje se da će sledeći nominovani premijer Britanije biti Boris Džonson, doskorašnji gradonačelnik Londona, i vodeći zagovornik Bregzita. Slično je i sa Laburistima. Njihova stranka, koja je većim delom bila protivnik Bregzita, krivi lidera Džeremija Korbina da se nije dovoljno zalagao u  kampanji ostanka (Korbin je ranije bio poznat kao evroskeptik, ali je od dolaska na čelo Laburista bio pod pritiskom da promeni stranu). Članovi laburističke vlade u senci mahom podnose ostavke i najavljuju nove izbore unutar stranke.

Škotska, u kojoj je narod većinom glasao za ostanak u EU, je revoltirana rezultatima i prva ministarka Škotske najavljuje novi referendum za otcepljenje Škotske od UK. Škoti se još uvek dobrim delom osećaju prevareni što im je na prethodnom referendumu uskraćeno pravo na otcepljenje, i sada traže bilo kakav izgovor za pokretanje novog. To je prilično čudno  s obzirom na to da sada već niko ozbiljan ne može da porekne očiglednu činjenicu da je budućnost EU veoma nezvesna, pa je nelogično da Škoti žele da rasparčaju UK kako bi ostali u tako klimavoj organizaciji. No, njihovi motivi svakako većinom nisu po svaki cenu evrofilski, već su iskaz težnje za nezavisnošću, a Bregzit je u ovom slučaju odličan okidač.

Internetom kruži peticija o ponavljanju referenduma, koja ima preko 3 miliona potpisa. Ona traži i promenu pravila referenduma. Ipak, internet peticije su podložne zloupotrebama, i kao takve može da ih potpiše svako, čak i oni koji niti imaju britansko državljanstvo, niti pravo glasa, pa čak i oni koji ni ne žive u UK. Dodajući tome i špekulacije o botovskom lažiranju velikog broja potpisa, jasno je da ovakva peticija ne može da bude validna u onolikom obimu koliki priželjkuju njeni pokretači. Ponovljeni referendum bi svakako bio dodatni blam za britanski establišment, jer volja naroda se ne može prekrajati tek tako, ako se nekima ne dopada ishod, pa se ponašaju kao deca koja izgube partiju „Ne ljuti se čoveče“. Jedan engleski komičar se našalio rekavši da „kako je krenulo, sada možemo očekivati i peticiju da se ponovi utakmica Engleske protiv Islanda, ali po promenjenim pravilima fudbala... tako da Engleska pobedi“. Doduše,  u britanskom političkom životu su se i ranije dešavale vrlo čudne stvari, ali situacija je sada drugačija - kocka je bačena i čini se da nema nazad.

Ono što je posebno upečatljivo je to što se durenje gubitničke strane referenduma dobrim delom zasniva na vređanju građana koji su glasali za izlazak. Preko medija se nameće stav da su za islazak glasali seljaci, starci, neobrazovani, rasisti, mrzitelji, ksenofobi, polupismeni, dok su za ostanak glasali mladi, urbani, obrazovani, pametni, tolerantni ljudi željni srećne evropske budućnosti. Ipak, treba se zapitati koliko pametni i obrazovani mogu biti oni koji nisu u stanju da vide da je EU organizacija koja se uprkos šupljoj retorici o „velikoj evropskoj porodici i vrednostima“ zapravo zasniva na ucenama, autokratskom sistemu vladavine i antidemokratiji, i kakvu to budućnost može mladima da pruži unija koja nema šta da ponudi osim panike, straha i haosa u slučaju da se drznete da glasate protiv nje.

Takođe je zanimljivo da se i posle referenduma jasno vide motivi koji stoje iza glasova. Oni koji su propagirali ostanak (Remain) su kao razloge uglavnom navodili stvari koje se tiču njih lično. Njih Bregzit brine zbog ličnog straha da neće moći lako da putuju po Evropi, plaćaće skuplje uvozno vino, poskupeće avio-karte, plaćaće skuplji porez. Ovo su sve kratkoročni razlozi koji se tiču ličnih interesa. Sve se svodi na „ja, ja, pa ja“. Sa druge strane, zagovornici Bregzita su iznosili razloge kao što su nekontrolisana migracija, nedostatak demokratije, nedostatak uticaja Britanije, korupcija u EU, itd. Ovo su razlozi šire i dugoročnije prirode i svode se na interese zemlje i društva, to jeste naroda.

Svakako da je veliki broj ljudi glasao za Bregzit iz straha od migranata, jer je “Leave” kampanja dobrim delom bila zasnovana na tome. U tome je možda i bila greška, jer je više prostora moralo biti posvećeno skretanju pažnje na nedemokratski sistem vladavine EU i korupciju u koju je ogrezla, nego na migrante. Neko bi rekao – Britanci su doneli pravu odluku, ali iz pogrešnih razloga.

Iz izjava i ponašanja vodećih ljudi EU u poslednjih par dana, stiče se utisak da oni žele da sada od Britanije naprave primer. Da odluku naroda koja im nije po volji kazne i da se postave prilično neprijateljski prema Britaniji. Pritisci i „kazne“ će biti i političke i ekonomske. Iz drugih evropskih zemalja stižu vesti da postoji ozbiljna mogućnost da se desi domino efekat, i da drugi narodi sada žele svoje referendume o izlasku iz EU (Austrija, Švedska, Holandija, Francuska...). Ovo brine glavešine EU, i vrlo je moguće da će oni kažnjavanjem Britanije drugima poslati poruku „Evo šta će da vam se desi ako se usudite da izađete iz EU“. Nikom o njih ni da padne na pamet da razmisli o tome koliko su svojim bahatim postupcima i autokratskom vladavinom doveli do toga da je običan narod u ovolikoj meri nezadovoljan i besan. Preuzimanje bilo kakve odgovornosti se ni ne naslućuje. Toliko o „evropskim vrednostima“.

A kako je Bregzit odjeknuo u Srbiji? Posle prvobitnog šoka i kratkotrajnog likovanja dela naroda koji je uveliko umoran od ucena i pritisaka od strane EU, nastalo je trežnjenje. U narodu se oseća porast evroskepticizma i sa pravom se postavlja pitanje – čemu uopšte težnja za ulazak u organizaciju koja je sama sebe dovela u haos. Evidentno je da su zagovornicima EU izbijeni aduti, kao i da se funkcija stranih ambasadora i „specijalnih izaslanika“ koji praktično vode Srbiju, obesmislila i otupela. Ipak, Bregzit je uspeo u jednom – da ujedini dve evropejske sistemske struje – kako onu koja izigrava vlast, tako i onu koja izigrava opoziciju. I jedna i druga su kategorički ostale pri svome – da ne skreću sa „evropskog puta“ i da ih ni potpuni raspad EU neće sa njega skrenuti. Rečeno nam je i da od EU referenduma u Srbiji neće biti ni govora (jer pobogu, zašto bi se narod pitao za bilo šta), i da Srbija nastavlja pregovore i besmisleno otvaranje još besmislenijih poglavlja, kao da se u svetu ništa nije desilo, i kao da smo Bregzit svi samo sanjali.

Iz poslednje blokade otvaranja poglavlja od strane Hrvatske i Britanije se jasno vidi da je ulazak Srbije u EU jednostavno nemoguć, ali to ne zaustavlja tvrdoglave srpske evropejce da javnosti ponovo poturaju priču o „bezalternativnosti EU“. Smešno i tužno u isto vreme. Jasno je da nekome ko se 16 godina ekstremno zalagao za priču o „EU viziji“ sada nije lako da prihvati realni poraz takve ideje. Sujeta evrofanatika u Srbiji im to ne dopušta, ali svetske prilike govore drugačije. Zaista, kada bi postojalo neko svetsko prvenstvo u zabijanju glave u pesak, evropejske političke strukture u Srbiji bi u tome bile apsolutni šampioni.

Mediji u Srbiji (kako oni pod kontrolom vlasti, tako i oni naklonjeni drugosrbijanskoj struji) se uporno trude da srpskoj javnosti Bregzit predstave kao „britansku grešku“, kao ishitren postupak kojeg se sada svi kaju, i pokušavaju da dokažu da će Britanski narod platiti ogromnu cenu za ispoljavanje svoje volje. Britanski zagovornici Bregzita se u medijima prikazuju kao lažovi, manipulatori, nacionalisti, pa čak i fašisti. Politički analitičari još uvek većinom najavljuju apokalipsu. Srpska javnost se, po njima, ne sme odvratiti od EU, i mora se predočiti da bi tako nešto platili skupo. Porede se EU i SFRJ, iako su te dve tvorevine slične samo u jednom – ni jedna ni druga nisu formirane po volji naroda, već iz interesa lokalnih lidera i svetskih sila. I upravo zbog toga je njihov opstanak dugoročno nemoguć. Za razliku od SFRJ, koju su većinom uništili strani faktori i interesi, EU će biti uništena iznutra. Uglavnom sopstvenom bahatošću i arogancijom, kao i nesposobnošću da običnim ljudima pruži bilo kakvu dugoročnu nadu.

Šta dalje sa EU i Britanijom? Teško je dati tačnu prognozu. Ono što je sasvim izvesno je to da evropski kontinent više neće biti kao pre. Britanija će najverovatnije odugovlačiti sa procesom izlaska kako bi stabilizovala berze i ekonomsku paniku, ali i svoje unutrašnje probleme. EU će se teško promeniti jer bi onda to značilo kraj svih njenih principa. Najverovatnije se u sledećih nekoliko godina neće desiti ništa posebno dramatično. Berze će se smiriti jer je to u svačijem interesu. EU će rastezati svoju dezintegraciju maksimalno, iako je ona sada već neizbežna. Možda ne sutra, ali za nekoliko godina. Zemljama i političkim strukturama ostaje da preuzmu odgovornost, da prihvate realnost i da krenu da grade drugačiju, novu Evropu, čiji će principi biti izbalansirani, istinski demokratski, zasnovani na recipročnoj multilateralnoj saradnji, a ne na ucenama, pritiscima i članstvu u klubu centralista. A da se EU za buduće generacije pamti kao primer projekta kakve treba izbegavati. Baš kao što reče jedan pred-referendumski poster – Drugačija EU nije moguća, drugačija Evropa jeste.

Autor je pesnik, muzičar i ekonomista

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)