Dosije

Mišljenje

Glavobolja "Bregzit"

Nikola Čobić

Velika Britanija je na korak od jedne od najvećih istorijskih odluka u modernoj istoriji. 23. Juna, Britanci će na referendumu glasati za izlazak ili ostanak u Evropskoj Uniji, a ishod tog referenduma bi mogao da drastično promeni geopolitičku situaciju na globalnom nivou. To će biti prvi referendum za eventualni izlazak jedne zemlje iz EU, a njegove posledice neće uticati samo na Ujedinjeno Kraljevstvo, već i na čitavu Evropu, uključiv i Srbiju.

U predizbornoj kampanji 2015, sadašnji britanski premijer Dejvid Kameron je glasačima obećao da će u slučaju njegove pobede na izborima raspisati referendum o članstvu u EU. Na to je bio prisiljen zbog velikog nezadovoljstva javnosti statusom Britanije u Evropskoj Uniji, kao i samim funkcionisanjem briselske mašinerije, ali i rastućim pritiscima u svojoj Konzervativnoj stranci, u kojoj je veoma brzo ojačala evroskeptična struja. Pored toga, anti-EU stranka “UKIP” (United Kingdom Independence Party) je ozbiljno pretila da Konzervativcima preuzme ogroman deo glasača. Da bi zadržao glasače i umirio evroskeptike u svojoj stranci, Kameron je obećao referendum. Ne zato što ga želi (štaviše, plaši ga se), već zato što jednostavno nije imao druge. Usled prošlogodišnje migrantske krize koja je ozbiljno uzdrmala čitavu Evropu i pokazala nespremnost i razjedinjenost zemalja EU, kao i usled ekonomske krize u evrozoni, bilo je jasno da će nezadovoljstvo građana Evropskom Unijom vremenom rasti. Zbog toga se Kameron odlučio da referendum raspiše što ranije.

Još i pre objavljivanja datuma referenduma, u Britaniji je počela jaka kampanja. Obe struje (“Remain” i “Leave”), su odmah počele sa ostrašćenom retorikom. Bilo je jasno da je ovaj referendum, odnosno njegov ishod,  krajnje ozbiljan. Mediji, naročito oni najuticajniji, su od početka pokazali da su većinom za ostanak Britanije u EU. BiBiSi, koji bi po pravilu trebao da bude nepristrasan, je počeo da svakodnevno objavljuje priloge koji su skretali pažnju na navodnu opasnost od izlaska iz EU. Od 11 dnevnih listova sa nacionalnom pokrivenošću, samo dva su podržavala Bregzit, dok su u ostalima dominirali članci koji podržavaju ostanak.

Uterivanje straha

Ono što je veoma karakteristično za ovu kampanju je uterivanje straha javnosti. Iako su obe strane krive za to, i iako obe strane to čine tokom svojih aktivnosti, evidentno je da “Remain” kampanja (medijski nazvana “project Fear”) ipak prednjači u tome. Nema dana da se na konferencijama za štampu ne obrati neki političar ili analitičar koji ističe „katastrofalne“ posledice u slučaju Bregzita: od straha od neizvesnosti, preko opšteg ekonomskog kolapsa, razbijanja Ujedinjenog Kraljevstva, do naglog porasta terorizma, pa čak i mogućnosti izbijanja novog svetskog rata. Čak se ide i do te krajnosti da se ističe kako bi glas za Bregzit bio jednak glasu za Putina (kojeg britanski establišment satanizuje gde god stigne) i otvaranju vrata Islamskoj Državi. Pored toga, ekonomisti (većinom na neki način finansirani iz fondova EU) ističu navodnu opasnost od inflacije, povećanja taksi, smanjenja plata, nestabilnosti valute, itd. Zbog toga, “Remain” kampanja po mnogo čemu podseća na onu čuvenu Miloševićevu iz devedesetih – „Sa nama nema neizvesnosti“.

Sa druge strane, “Leave” kampanja straši javnost migrantima i ističe da bi ostankom Britanije u EU bila otvorena vrata milionima legalnih i ilegalnih migranata, i da bi to imalo nesagledive posledice po javni sektor, zdravstvo, školstvo, bezbednost, itd. Što je najčudnije, “Leave” kampanja je upravo u Srbima pronašla babarogu, jer zagovaraju tezu po kojoj će EU jednog dana primiti i Srbiju u članstvo (zajedno sa Turskom, Makedonijom, Albanijom i Bosnom), i da će stotine hiljada nezaposlenih Srba pohrliti u Britaniju da „Englezima preotme posao“. Koliko god se ova teza srpskom čitaocu činila besmislena, činjenica je da nas britanska javnost većinom zaista tako i vidi. Kao potencijalnu pretnju.

Istini za volju, prosečan britanski građanin zna jako malo o Evropskoj Uniji. Iako je Britanija član Zajedničkog Tržišta (Common Market ) još od 1975, britanski establišment je uradio jako malo da građanima objasni šta je ustvari EU i kako ona zaista funkcioniše. A narod kao narod. Uglavnom gleda svoja posla, muči muku sa kreditima, prati TV serije i rijaliti programe, i biva lako zadojen i zaplašen medijskom propagandom. Običan građanin Velike Britanije je najvećim delom zbunjen u vezi EU, i zbog ogromnog broja informacija kojim je svakodnevno bombardovan sa obe strane, muči se da se opredeli. U jednu ruku želi da njegova zemlja ostvari svoj suverenitet i da umesto Brisela sama kontroliše sve aspekte društva, od granica do ekonomije i prava. A u drugu ruku plaši se neizvesnosti i zabrinut je za svoju bezbednost, posao i prihode.

Unija na klimavim nogama

Ovonedeljne ankete ipak daju prednost Bregzitu. U zavisnosti koja anketa se gleda, razlika je između 3-9% u korist Bregzita, a ni jedna jedina anketa za sad nije dala prednost kampanji za ostanak. Koliko će se to promeniti (ili biti promenjeno) na dan referenduma ostaje da se vidi. U svakom slučaju, ovo je veliki potres za Evropsku Uniju koja je ionako na prilično klimavim nogama. U slučaju da Britanija izađe, po rečima Donalda Tuska, može veoma lako da dođe do domino efekta. Danci i Holanđani već najavljuju svoje referendume, a vrlo je verovatno da se to desi i u Austriji. To bi de fakto značio definitivan kraj Evropske Unije, makar u obliku u kakvom postoji sada. A svaki sledeći oblik bi bio više nego upitan. 

Političari su sve ovo dočekali veoma nespremno. Mnogi su u strahu. Čak je i Barak Obama dolazio u Britaniju i održao niz govora i konferencija u kojima „savetuje“ Britance da ne izlaze iz EU. Jasno je da je američki interes u ostanku Britanije u EU ogroman, jer u UK vide najbližeg partnera za sprovođenje kontroverznog trgovinskog aranžmana (“TTIP”), kao i saradnika koji će u EU raditi za američki interes. Od Angele Merkel takođe stižu vrlo slični apeli, a nemački list Špigl je čak i na naslovnoj strani „molio“ Britance da ostanu. Oseća se panika. Evropska Unija jednostavno nema plan B. A to je veoma zabrinjavajuće za organizaciju koja sebe vidi kao jednu od najozbiljnijih na svetu.

Ispit iz evropejstva

Ako bi se pogledao učinak Evropske Unije u poslednjih nekoliko godina, veoma je jasno da je ona pala na gotovo svim ispitima, odnosno pokazala je ogromnu slabost i neefikasnost u svim sferama u kojima bi načelno trebala da bude najjača. Ekonomska kriza koja traje još od 2008, i dalje je vrlo je evidentna u Evrozoni (primeri Grčke, Portugalije, Španije i Italije). EU eksperti niti su umeli da je predvide, niti znaju kako da se nose sa njom, a još manje da je trajno reše. Koju god meru preduzeli, deluje kao da se dublje ukopavaju u živo blato. Slično je i sa migrantskom krizom. EU, čiji je (makar načelno) osnovni princip sloboda kretanja ljudi, se u slučaju migranata postavila uplašeno, razjedinjeno, zbunjeno, nesposobno. Slično je i sa stabilnošću država, odnosno bezbednosti koju članstvo u EU navodno garantuje.

Činjenica da čitava Evropa svakodnevno živi u rastućem strahu od terorista (i to najčešće onih rođenih u zemljama EU), kao i gotovo svakodnevne demonstracije i nemiri širom zemalja članica, govore da EU kao organizacija nema baš nikakvu efikasnost niti plan na tom polju. I na kraju jedinstvo, kao verovatno najvažniji princip EU, potpuno zakazuje. Razjedinjenost zemalja članica, svađe, prepirke, međusobne pretnje, nerazumevanje, pa čak i potpuno razilaženje oko nekih od najvažnijih tema, su dominantni faktori u evropskoj svakodnevnici. Rastuću korupciju da i ne pominjemo. Postavlja se pitanje, u čemu je onda svrha postojanja EU, ako na svim svojim osnovnim načelima pada pri prvom potresu.

Međutim, s obzirom na to da bi ozbiljno uzdrmao EU, da li je Bregzit baš tako loša stvar za Evropu? Uprkos prilično ružičastoj retorici EU zagovornika o „evropskim vrednostima“, „velikoj evropskoj porodici“, „zajedništvu“, „garantu mira i stabilnosti“, „garantu ljudskih prava i prosperiteta“, u praksi se jasno pokazalo da Evropska Unija fukcioniše kao nedemokratska, autokratska i centralistička organizacija, koja jedino istinski koristi političarima, tajkunima i generalima. Kao takva, ona ne može da bude korak napred za evropski kontinent i evropsku civilizaciju. Zemlje Evrope svakako moraju i treba da međusobno sarađuju, ali za to nije potrebno biti član centralističkog „kluba“. Ogroman broj eksperata tvrdi da se ta saradnja može ostvariti i nizom bilateralnih i multilateralnih dogovora, kao što se već uveliko čini širom sveta.

Srbija i Bregzit

Ni uticaj Bregzita na Srbe i Srbiju nije zanemarujuć. Što se tiče srpske dijaspore u Britaniji, ona je podeljena. Dok jedni izričito podržavaju Bregzit, drugi ga ne žele. Mnogi od njih se plaše konsekvenci zbog lične situacije, jer misle da bi slabljenje EU i izlazak UK smanjio šanse za njihov ostanak u Britaniji ili im otežao proceduru dobijanja viza i radnih dozvola. Postoje i Srbi sa hrvatskim pasošima koji strahuju da bi Bregzit prouzrokovao promenu njihovog statusa kao građana EU države i gubitak pogodnosti koje hrvatski državljani imaju u zemljama EU. Međutim, čak su i političari koji zagovaraju Bregzit naglasili da on ne bi uticao na postojeće migrante, već samo na one koji tek planiraju da dođu, tako da je ovaj strah neosnovan jer se u statusu članova srpske dijaspore (bez obzira koji pasoš nose) ništa ne bi promenilo.

Što se tiče uticaja Bregzita na Srbiju, kao zemlju čija vlast već 15 godina svim silama pretenduje da Srbiju učlani u EU, efekat bi bio veliki. Bez obzira na ishod referenduma u Britaniji, gotovo je sigurno da u dogledno vreme ni jedna država više neće postati članica EU, pa makar svi njeni građani dubili na trepavicama. Osim toga, signal da se jedna od najvažnijih zemalja EU odlučila da izađe bi u srpskoj javosti mogao da prouzrokuje još veći porast već ionako rastućeg evroskepticizma. Sama Evropska Unija bi bila dovedena u pitanje, i teško bi bilo srpskoj javnosti dalje objašnjavati „bezalternativnost“ tzv. evropskog puta. Sve to bi moglo drastično da oteža posao ljutim zagovaračima EU u Srbiji, raznim „šefovima EU kancelarija“, „specijalnim izaslanicima i ambasadorima“, kao i medijima koji ih zdušno podržavaju i propagiraju.

Događanja poslednjih godina nam govore da ako želimo da se neke stvari istinski promene u Srbiji, one se prethodno moraju promeniti na globalnom nivou. A Bregzit bi mogao da bude odličan početak za tako nešto. U Srbiji su gotovo sve političke opcije u rukama već pomenutih ambasadora i izaslanika, tako da čak i ako dođe do promene vlasti, sistem će u Srbiji ostati isti. Zbog toga su globalne ili kontinentalne promene mnogo važnije za Srbiju nego unutrašnje, jer samo preko njih se i sistem u Srbiji može promeniti. Slabljenjem ili raspadom EU bitno će se smanjiti i njen uticaj na Srbiju (pritisci, uslovljavalja, ucene), a oslabiće i podrška samo njima podobnim političarima. To može da otvori prostor da se politička scena Srbije promeni i da se stvore uslovi da na čelo države možda dođu ljudi koji neće biti tek puki izvršioci naloga iz inostranstva, kao sve vlasti od 2000. do danas.

Bregzit ili nebregzit

Sa sigurnošću predviđati ishod referenduma u Britaniji nije zahvalno. Vrlo je moguće da, uprkos trenutnoj prednosti Bregzitovaca, rezultat ipak bude ostanak. Političke strukture EU, tajkuni, bankari i generali ipak imaju mnogo da izgube u slučaju Bregzita, i svesni su da ne smeju dozvoliti takav „luksuz“. Ipak je suviše novca i sujete uloženo u taj projekat da bi se on tek tako pustio niz vodu. Zbog toga se može očekivati da se njima željeni rezultat ostvari na regularan ili neregularan način (kao u slučaju Škotske). Međutim, globalno gledano, kocka je bačena. Kakav god ishod referenduma bio, jasno je da stvari u EU više neće biti iste. Čak i ako Britanija izglasa ostanak, želje i pritisci da se i u nekim drugim državama održi sličan referendum su sve veće. Iz trenutne perspektive deluje da su dani (ili bar godine) za EU u ovakvom obliku već odbrojani, pa bi ostanak Britanije samo produžio agoniju na nekoliko godina. U svakom slučaju, Bregzit bi evidentno bio jak šamar za Evropu kao kontinent da se probudi iz prividne ušuškanosti i straha, i ovoga puta istinski počne da razmišlja o novim načinima saradnje, i o nekoj boljoj i pravednijoj budućnosti. Možda je to prvi korak.

Autor je pesnik, muzičar i ekonomista

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)