Blog

Zamalo bunt

Nikola Čobić

Kada se dođe do toga da društveno-politički sistem sam proizvodi i kontroliše čak i buntovnike, onda je to najviši stepen apsolutne dominacije nad svim slojevima društva.

Šta je uopšte bunt u 21. Veku? Šta je bunt u Srbiji? Šta neku ideju ili stav čini buntovnim i da li danas postoje takvi ljudi u Srbiji? Kada bi ova pitanja postavili nekolicini prosečnih građana, neminovno je da bi došli do gomile veoma različitih odgovora. Verovatno bi svi na neki način bili u pravu, ali ujedno i niko. Kako uopšte biti buntovnik u zemlji koja suzbija i ismeva drugačiji stav, u kojoj čak ni opozicija nije istinski protivnik sistema, već zastupajući osnovnu ideologiju i vrednosti tog istog sistema, svoju delatnost svodi isključivo na međupartijske okršaje i borbu za vlast?

Nedavno sam pisao o razlici između vlasti i sistema i nemogućnosti da javnost uoči tu razliku, kao i da puka kritika vlasti ne znači i kritiku sistema i vrednosti koje taj sistem zastupa i nameće. U Srbiji svakako postoje ljudi za koje se smatra da su buntovnici. Oni se često pojavljuju javno, daju intervjue za medije, izjave, pišu blogove, tvitove, crtaju karikature , objavljuju satirične članke i slike itd, u kojima često oštro napadaju vlast. Neki imaju i svoje emisije, redovne kolumne, izdanja. Dok se gotovo ne skidaju iz medija, oni na sav glas viču kako u Srbiji ne postoji sloboda mišljenja, kako vlada medijski mrak, i kako je potrebna hrabrost usporotiviti se vlasti. Time pred publikom oni odaju utisak da su buntovnici, opozicionari, da se bore za demokratiju, drugačije mišljenje, pravo na kritiku.

I to je sve sasvim u redu. Oštra kritika svakoj vlasti (a posebno ovoj) je i potrebna i poželjna. Međutim, treba napraviti razliku između istinskog bunta, koji se korenito protivi vladajućem sistemu u svim sferama i na svim nivoima, i onog koji je samo buntovan u percepciji javnosti (predstavlja se kao bunt iako to suštinski nije). Istinski bunt nije samo kritika i ismevanje trenutne vladajuće garniture. Istinski bunt predstavlja trn u oku i problem za one koji kreiraju sistem, nameću volju na svim društvenim nivoima - političkom, ekonomskom, medijskom, socijalnom, itd. 

Kada bi se u javnosti postavilo pitanje ko su danas buntovnici u Srbiji, sva je prilika da bi se među navedenima našla mnoga poznata imena. Na primer: Zoran Kesić, Marčelo, Olja Bećković, karikaturisti Koraks i Somborac, glumci Sergej Trifunović i Mirjana Karanović, portali „Njuz.net“ i „Vajs“, kolumnisti Teofil Pančić i Dragoljub Žarković, zatim Marko Vidojković i Biljana Srbljanović, kao i emisije tipa Peščanik i Insajder, kao i mnogi drugi. Svi oni se veoma često oglašavaju preko medija ili na društvenim mrežama, pišu, crtaju, tvituju, snimaju, daju izjave, glume žrtve, analiziraju, komentarišu, čak i psuju. Dodajmo njima još i hordu uticajnih tviteraša, blogera  i ostavljača komentara, i čovek bi pomislio da je bunt u Srbiji sveprisutan. Međutim, ono što je karakteristično za sve njih je to što je njihov „bunt“ usmeren gotovo isključivo protiv trenutne vlasti ili sada već potpuno beznačajnih političara, ali ne i protiv sistema koji vlada Srbijom već 15 godina i čija je ova vlast samo jedna od posledica. Svako od ovih javnih ličnosti na svoj karakterističan način kritikuje ili ismeva vlast i režimske političare, time u javnosti odajući utisak da su opozicionari i buntovnici, pravedni borci protiv onoga što državu i društvo čini lošim.

Ipak, da li je baš tako? Naizgled kritikujuću trenutnu vlast, ovi lažni buntovnici ustvari promašuju svaku poentu i svaki pravi cilj. Niko od ovih zamalo-buntovnika nikada ni jednom jedinom rečenicom ne kritikuje one koji su odgovorni što je trenutna vlast dovedena na tu poziciju, što se tu održava, i što je opozicija sve osim opozicija, a mediji čvrsto u rukama tog i takvog sistema.  Niko od zamalo-buntovnika nema petlju da u svom buntu dotakne „specijalne izaslanike iz EU i MMF-a“ koji deceniju i po mrače i oblače Srbijom kako im se prohte, ili da ismeje strane političare koji defiluju po crvenim tepisima tapšući po ramenima poslušnu aktuelnu vlast, ili ambasadore koji evidentno imaju presudan uticaj na sistem koji vlada Srbijom, medijima, javnošću, ekonomijom, vojskom.  Oni su tretirani kao nedodirljivi. Zbog toga je logično postaviti  pitanje – da li je takav bunt istinski, ili je on samo jedno glasno i lako dopadljivo „Drž'te lopova“? Da li ti lažni buntovnici svesno mažu oči i uši naroda (možda po nečijem naređenju ili iz finansijske koristi), ili su i sami toliko kratkovidi, otupeli i suštinski bezopasni po sistem? Realno, svaki bi sistem mogao samo da poželi takve „buntovnike“.

Naravno, teme koje zamalo-buntovnici najčešće preživaju su obično prilagođene evropejsko-liberalnom sistemu kojim se teži. Na meti su: crkva i sveštenici (ofucani stereotip kako su „svi popovi lopovi“), „glupi“ narod, nesposobni i neobrazovani političari vladajuće garniture, „zaostali“ srpski mentalitet, ismevanje patriotizma, šegačenje sa Kosovom, rusofilstvo, kao i šund kultura, rijaliti programi, starlete (kao da je sve to izum Srba a ne uvezena „vrednost“ iz zemalja zapada). Da ne bude zabune, sve navedene teme često i jesu plodno i poželjno tlo za satiru i kritiku, a jedna od odlika srpskog mentaliteta je umeće da se smejemo sami sebi. Međutim ono što uvek izostaje kod ovih „buntovnika“ je kritika prema gorenavedenima, koji u praksi imaju najviše uticaja na državu, društvo i vlast, odnosno prema onima koji zaista vuku konce. O njima – ni reči.

Šta ustvari ovi lažni, zamalo-buntovnici time svesno ili nesvesno čine? Dve stvari. Prva je:  prividnom i najčešće besmislenom kritikom vlasti i vladajućih političara, oni im praktično daju demokratski legitimitet, jer šalju u javnost sliku da vlast toleriše i odobrava kritiku i satiru na svoj račun.  Iz katastrofalnog stanja u medijima znamo da to jednostavno nije tako. Druga stvar: svojom prividnom kritikom i satirom prema suštinski beznačajnim temama i ljudima, ovi lažni buntovnici skreću pažnju sa onih prema kojima je kritika najpotrebnija, a gotovo nepostojeća.

Primera radi, u nedelji kada je vlast besramno i ponizno dočekala generalnog sekretara NATO-a, organizacije odgovorne za smrt hiljada građana Srbije, ovi „buntovnici“ su se fokusirali na odevni izbor Maje Gojković. Ili, u vreme kada je vlast potpisivala tzv. Briselski sporazum, bunt se dizao protiv sumnjivih diploma pojedinih političara. U danima kada se puca na Srbe u Goraždevcu i kada im se ruše kuće, škole i spomenici, glavna tema zamalo-buntovnika je prostakluk ministra prema novinarki. A ovakvih primera je bezbroj. A šta je postignuto takvim „buntom“? Vlast ima demokratski legitimitet, lažni buntovnici dobijaju medijsku popularnost i lajkove, a prave gazde ostaju netaknute i slobodne da se i dalje bahate. I svi srećni. Osim naroda, koji je po ko zna koji put prevaren i slagan.

Prirodno je sada postaviti i pitanje: - A ko su onda pravi buntovnici u današnjoj Srbiji? Na to je teško dati odgovor. Oni postoje i oni su među nama, ali sistemski mediji im ne dozvoljavaju da budu javno zastupljeni. Ponekad se nađe neko ko ispliva, ali ga mediji i lažni buntovnici brzo iskompromituju, saseku u korenu, i takva osoba uglavnom biva potisnuta iz javnog života. Činjenica da Srbija nema nikakvu opoziciju ni opipljiv bunt prema sistemu koji joj je nametnut, da nema nikakvu organizovanu nekompromitovanu struju koja bi iole imala snage da se predstavi kao prava alternativa sistemu i vlasti, da nema čak ni na vidiku šansu da se dođe do prave alternative, je dovoljno deprimirajuća.

I u najmračnijim vremenima u Srbiji je postojao bunt. Ali pravi, iskreni, besni, dobro ciljani, smisleni, sistemnski opasni –bunt. A danas deluje da on gotovo da ne postoji, ili ako i promoli glavu biva momentalno ugušen. Sistem kontroliše svaki aspekt društva, pa čak i bunt. Ali možda bunt upravo i počinje mogućnošću da razlikujemo pravi od lažnog. Ta preko potrebna varnica može doći upravo od nas samih.

Autor je pesnik, muzičar i ekonomista