Blog

SISTEM (Bacaj kamenje na)

Nikola Čobić

Darkvud Dab je jedna od najupečatljivijih grupa koju je devedesetih plodna ali degradirana i bedom zahvaćena srpska rok scena iznedrila. Godine 1997, neposredno nakon protraćenih i proneverenih opštenarodnih demonstracija, sada već kultni Darkvudi su snimili tada veoma popularnu pesmu „Sistem“. Tekstualno, pesma je veoma jednostavna: „Bacaj kamenje na Sistem / Pogodak pravo u centar / Prokleti mehanizam...“. U svojoj jednostavnosti, ona je činila upravo to – pogađala pravo u centar. Centar tada veoma omraženog sistema, propalog društva i poniženog zdravog razuma.

„Bacati kamenje“ na takav sistem je bila odlična metafora za borbu protiv političke ustaljenosti i društvenog ćorsokaka. Međutim, problem koji je postojao tada, danas je još prisutniji, ali ne i toliko očigledan. Većina javnosti ne ume da napravi razliku između VLASTI i SISTEMA. Obično se misli da sistem čine političari na vlasti ili ljudi na značajnim funkcijama (koji su takođe bliski vlasti), i da se kritika ili smena vlasti odnosi i na sistem. Međutim, to je ogromna i opasna greška.

Sloboda(n) i (ne)sloboda

Vratimo se za tren malo unazad. Srbija je konačnim i dugoočekivanim padom Miloševića, izvedena iz jednog sistema i bez predaha uvedena pravo u drugi. Temelji tog drugog, novog sistema su bili zidani i daleko pre famoznog 5. oktobra 2000, to jeste – ljudi koji su pripremali transformaciju, bilo da su to domaći političari koji su time došli na vlast ili strane arhitekte te tranzicije, su bili savršeno svesni u kakav sistem Srbija uplivava. Morali su to da budu, osim ako su po inteligenciji bili značajno inferiorni, što je manje verovatno mada ne i nemoguće. Sa druge strane, običan narod većinom nije bio toga svestan. Nije ni mogao da bude. Većina tadašnjih medija je još uvek bila u rukama Miloševića i njegovog sistema, a oni koji to nisu bili su plasirali samo odabrane informacije, u službi „revolucionara“ i njihovih inostranihnih mentora. Narod kao narod – ojađen devedesetima, besan, gladan, umoran, loše i nepotpuno informisan, želeo je samo promenu. Malo ko je tada razmišljao na deset godina unapred. Malo ko je analizirao kakav je to novi sistem koji zamenjuje stari, i koje su njegove istinske odlike. „Revolucionarni političari“, trljajući ruke su se napokon dočepali slatke im vlasti, i time dobili otvorena vrata i podršku svojih mentora i finansijera da, skrivajući se iza lakih metafora i dopadljivih fraza o „evropskim vrednostima“ i „viziji“, Srbiju predaju u ruke - ne naroda željnog slobode, već onih koji će je bez odgovornosti koristiti, manipulisati i kontrolisati, a pri tome večno držati na bezbednoj distanci.

Sistem nema alternativu

Uspostavljanjem novog sistema, narodu su u poslednjih 15 godina servirane priče o tranziciji, „neophodnoj“ brzoj privatizaciji, putu bez alternative, potrebnom ispunjenju uslova, dostizanju „evropskog nivoa“, evropskoj standardizaciji itd, kao najvišim civilizacijskim idealima. To je neminovno postavilo odličan osnov za sva buduća ucenjevanja i kreiranje situacije u kojoj će oni čijoj idealizovanoj „porodici“ navodno težimo, uvek moći da primene izgovor da „šta god uradimo, nikada neće biti zadovoljavajuće niti dovoljno“, kao i da smo za sve neuspehe krivi isključivo mi sami.

Naravno, krajnje neozbiljno bi bilo poricati da ogroman deo odgovornosti za društveno stanje leži i na nama samima, ali problem je u tome što se sistematski lišavaju svake odgovornosti upravo oni u čijim rukama je i bila sudbina naroda, društva i države u poslednjih 15 godina, a krivica se svaljuje gotovo isključivo na „glup, prost, zaostao i nezahvalan“ narod. Taj „sami smo krivi“ mentalitet je obuhvatio mozak građanstva, kao i ubeđenje da je sve što se tiče naše zemlje i naroda jednostavno loše, lažno, primitivno i glupo. Čak i društvene pojave koje su direktan import zapadne kulture (tabloidi, senzacionalizam, šund kultura, starlete, rijaliti televizija...) su sa gnušanjem pripisivane „zaostalom srpskom mentalitetu“.

Naravno, (jeftino prodati) mediji u rukama sistema su počeli da serviraju tendenciozne, polovične i strogo odabrane vesti, koje je vremenom („kad se laž ponovi hiljadu puta...“) narod počeo da uzima zdravo za gotovo. Instaliran je sistem čije su odlike brzopleti liberalni-kapitalizam, jednosmerno teženje „evroatlanskim vrednostima“, slepo prihvatanje svake društvene pojave koja dođe sa zapada, tvrdoglavo insistiranje na „evropskom putu bez alternative“, itd. Ukratko – PROMENA SVESTI NARODA po volji i interesu zapadnih centara moći. A glavna karakteristika ovakvog sistema je u tome da se njegove odlike ne menjaju bez obzira koja stranka ili političar je na vlasti.

Opozicija, ako je uopšte ima, je svedena na statističku grešku. Svako drugačije razmišljanje se vodi kao manji ili veći ekstremizam. Lažni buntovnici, navodni protivnici i kritičari vlasti koji paradiraju sistemskim medijima, neprestano daju lažnu sliku o slobodi mišljenja i izbora. Narod gleda „Velikog Brata“, dok Veliki brat gleda narod. A narod ... nikad uspavaniji, nikad razjedinjeniji, bezopasniji, umorniji, zbunjeniji, nikad u ovolikoj meri nateran da mrzi sam sebe i sopstvenu državu. Sa pravom je kivan na političare i stanje u državi i društvu, pa (uprkos raznim, uglavnom naručenim anketama) većina ipak žarko želi da menja vlast. Međutim, upravo tu i jeste problem. Brka se osnovni izvor odgovornosti za ovakvo stanje. Jer, da bi se nešto istinski promenilo u našoj zemlji, nije dovoljno promeniti vlast ili političare i njihovu svitu. Već sistem. I to iz korena. Mnogi upravo to brkaju.

Verglaš i majmunče

Da bi se razumela ta razlika između VLASTI i SISTEMA, možemo se poslužiti metaforom verglaša i majmunčeta. U nekim davnijim vremenima, pre „rijaliti televizije“, česta ulična atrakcija je bio verglaš sa svojim majmunčetom. Verglaš vrti svoju muzičku kutiju, dok na njegovu muziku igra pripitomljeno i dobro izdresirano majmunče sa šoljom u ruci, u koju prolaznici ubace po koju paru. Jednostavna metafora današnje društveno političke situacije, iz koje nije teško zaključiti da majmunče predstavlja vlast, vrhovnog političara ili vladu, ali i „opoziciju“, dok je verglaš onaj ko ustvari kreira sistem i „svira muziku“ po kojoj majmunče („vlast“ i ostali) igra.

Problem sa istinskom mogućnošću izbora nastaje onda kada nezadovoljan narod, kojem su mediji tokom niza decenija zamazali oči i isprali mozak, ni ne uočava verglaša - već samo majmunče. I sav svoj gnev, svu svoju kritiku, baca na majmunče koje samo igra onako kako jedino i ume. To se upravo i dešava u Srbiji.  Većini je do promena, ali ne shvataju šta to treba da se menja. Ko da se menja? Da li predsednik? Premijer? Vlada? Poslanici u skupštini? Opozicija?... Da, to je svakako moguće i veoma poželjno.  Ali šta onda? Ko će da dođe na njihovo mesto? Drugi majmunčići koji će ponovo igrati na verglaševu muziku. Različiti a isti. I posle 2 godine biće opet sve isto - kukaćemo nad gorkom sudbinom, u začaranom krugu sistema i vlasti. Verglaša i majmunčića.

Sistem kao kišobran vlasti (i opozicije)

Ponekad se učini kao da ljudi ne žele da vide neke očigledne stvari. Političari koji bivaju izabrani na izborima i koji u očima naroda važe za "vlast" u realnosti nisu vlast. Slično tome, ni oni koji važe za "opoziciju" nisu zaista opozicija. To su samo „majmunčići“ koji igraju na muziku verglaša. Jedina prava razlika među njima je u tome što neki od njih malo bolje prate verglašev ritam od drugih. A verglaš je isti već 15 godina. Ne treba mnogo mozganja. Verglaši - to su strani ambasadori, "specijalni izaslanici Evropske Unije", i finansijeri sakriveni iza raznoraznih fondacija i lobističkih grupa,  koji 15 godina de fakto vladaju Srbijom. Istina, oni su posrednici politike svojih zemalja, ali oni u stvarnosti kroje političku, društvenu i medijsku mapu Srbije. Činjenice i realnost koju gledamo svakodnevno upravo to govore. Dok narod gubi vreme, živce i energiju razglabajući o rijaliti programima, svađama u skupštini, starletama, farmama, paradama, tabloidima, i svakoj zapravo besmislenoj temi koja bespotrebno ljudima diže pritisak, verglaši trljaju ruke i ističu "punu podršku vladi na hrabro obavljenim zadacima".

Postavlja se pitanje - zar smo toliko oslepeli da ne uočavamo sve to? Ili nam je lakše da zabadamo glavu u pesak? Sve ove kritike koje upućujemo vlasti, koliko god opravdane i razumljive, su suštinski potpuno tupe i promašene, jer mi samo kritikujemo majmunčiće, a ne i verglaša. Hoćemo da nešto menjamo, a svaka se promena svodi na zamenu majmunčeta. Za to služe izbori. Za to služe stranke. Čak i svađe na relaciji „vlast-opozicija“ su samo svađe između sujetnih majmunčića na temu ko će bolje i poslušnije da prati verglašev ritam. A mediji, lažni buntovnici, analitičari, karikaturisti, uticajni blogeri, tviteraši, služe samo da odvlače pažnju sa verglaša i podstiču nas da kritikujemo majmunčiće. U vreme Turaka, u vreme nacističke okupacije, u vreme komunista, pa čak i u vreme Slobe, makar smo znali protiv koga treba usredsrediti energiju da bi nešto menjali. Danas samo lajemo uz pogrešno drvo. Uz gomilu pogešnog drveća. Danas kritikujemo majmunčiće, a ne i verglaše. I zato se ništa ne menja. Dok to ne shvatimo, suštinskih promena neće ni biti. Samo ćemo gubiti vreme jureći za sopstvenim repomi i menjajući majmunčiće. Umesto na sistem, darkvudovski govoreći, bacaćemo kamenje na vlast. Figurativno svakako. Umesto na verglaše, „bacaćemo kamenje“ na majmunčiće. A prema životinjama se treba ophoditi humano. Kako prema pravim, tako i prema onim političkim.

Autor je pesnik, muzičar i ekonomista