Blog

Gitarista

Nikola Čobić

Stari bluzeri sa Misisipija su imali običaj da kažu: „Mnogo njih svira gitaru, ali malo ko je gitarista“. Biti gitarista nije samo mehaničko sviranje instrumenta, koliko god to moglo biti dovedeno do savršenstva. Svirati gitaru je pre svega osećaj. Stanje duha.  A gotovo da na Balkanu nema ozbiljnog gitariste koji na pitanje „Ko su ti najveći domaći uzori?“ ne bi pomenuo prvog solo gitaristu i jednog od osnivača kultne „Riblje Čorbe“ – Rajka Kojića.

Rajko je bio momak koji je muzičku karijeru proveo uglavnom u senci. Nedovoljno poznat u javnosti, neistaknut medijski, nenametljiv, pomalo tajanstven, Rajko je ipak uspeo da iza sebe ostavi takvo muzičko delo, da i samo pominjanje njegovog imena danas kod muzičara izaziva najdublje divljenje i poštovanje. Bio je i ostao ujedno jedna od najtalentovanijih ali i najtragičnijih ličnosti u srpskoj rok muzici. A o njemu javnost još uvek ne zna dovoljno.

Radislav „Rajko“ Kojić je rođen 12. aprila 1956, u banatskom mestu Jarkovac, u okolini Zrenjanina. Odrastao je kao sin jedinac u relativno skromnoj porodici, ali već od ranih gimnazijskih dana ispoljavao je primetan talenat za muziku i gitaru. Njegov gimnazijski drug Boba Knežević (kasnije član sastava „Svilen Konac) je to i tada primećivao: „Rajko je bio zaljubljenik u gitaru i imao je talenta. Znao je da složi improvizaciju, jako lepu i prijatnu, i ja sam još tada znao da će on biti odličan gitarista. Odsvira makar i tri tona, ali se lepe za uši. Znao je da da nešto lepo muzici koju svira. Tim tonovima, toj gitari.“

Prvi zvanični bend u kojem je Rajko svirao zvao se Demoni. Grupa je uglavnom nastupala na igrankama u Jarkovcu. Sredinom 1974, u organizaciji Rajka i Bobe Kneževića, u Jarkovac dolazi beogradski sastav MBG. Njihov gitarista Miki se ubrzo sprijateljio sa Rajkom, i kao tada malo iskusniji muzičar podučio Rajka u nekim gitarskim trikovima. Ubrzo posle toga Miki napušta MBG, a na njegovo mesto dolazi Rajko, i sa bendom MBG svira nekolicinu koncerata.

Krajem 1975. I početkom 1976, Rajko odlučuje da se preseli u Beograd. Stanovao je kao podstanar u nešto većoj garsonjeri na Zvezdari, u Ljubljanskoj ulici, nedaleko od Liona. Grupa u kojoj je svirao, MBG, promenila je personal, i preimenovala se u MBG 2, i pod tim imenom nastavila sa svirkama po Beogradu.  Početkom 1977, Rajko dobija poziv da se priključi grupi Glogov Kolac. Ono što će u neku ruku predstavljati prekretnicu je to što je bas u toj grupi svirao Momčilo Bajagić Bajaga. Bajaga i Rajko su se tako upoznali, i za kratko vreme postali dobri prijatelji. Ipak, Glogov Kolac je veoma brzo prestao sa radom. Na preporuku Željka Nikolića (kasnije u grupama Zebra i Roze Poze), Rajko stupa u kontakt sa Mišom Aleksićem koji je tada već imao relativno afirmisanu grupu S.O.S., ali su mu bili potrebni novi članovi. Istovremeno, grupi se pridružuje još jedan talentovani mladić – bubnjar Vicko Milatović. Taj prvi susret Miše, Vicka i Rajka, Aleksić ovako opisuje u svojoj knjizi „Autobiografija Uživo“: „ Kod Željka u kući sam prvi put upoznao Vicka i Rajka. Pili smo kafu, pričali o muzici i drugim grupama. Vicko mi je delovao malo povučeno i stidljivo, dok je Rajko bio nasmejan i veoma neposredan. Videlo se da su obojica dobri momci. Rajkovi idoli su bili sve sami gitar-heroji: Džoni Vinter, Hendriks, Klepton...“ Posle samo jedne probe u podrumu Rajkove zgrade, osetilo se da je ova kombinacija muzičara dobitna.

U ovakvom sastavu (Miša, Vicko i Rajko), grupa S.O.S. je ozbiljno pristupila autorskom radu, i već su se naslućivale konstrukcije nekih pesama koje će kasnije postati hitovi Riblje Čorbe. Grupa je svirala u manjim mestima širom Jugoslavije, ali im je potpuna afirmacija još uvek izmicala. Čak i posle kratke promene koncepcije benda, i prihvatanja dva ženska vokala (S.O.S. i ženska grupa „Snoli“), bend nije postizao značajan uspeh.

U to vreme, Miša Aleksić je drugovao i sarađivao sa pevačem grupe Suncokreti, Borom Đorđevićem. Bora nije više sebe nalazio u etno-pop zvuku Suncokreta, i posle veoma kratke saradnje sa Balaševićevim Ranim Mrazom, Bora je odlučio da se vrati svojim izvorno rokerskim korenima. U isto vreme, S.O.S. su tražili adekvatnog pevača, i ova kombinacija je bila kao Bogom dana. Dogovoreno je da se Bora i članovi grupe S.O.S. nađu 15. avgusta 1978. u 15 častova u beogradskoj kafani Šumatovac (tadašnjem stecištu beogradskih muzičara, glumaca i boema), i dogovore o formiranju novog zajedničkog benda. Tako je rođena Riblja Čorba.

Čorba je za relativno kratko vreme uspela da se probije u sam vrh domaćeg rokenrola. Iako je po zvuku pripadala nešto klasičnijem roku (za razliku od tada modernog novog talasa, post-panka ili elektro-pop zvuka novih romantika), Riblja Čorba je postala bend koji je lako dopadljiv i sa kojim je tadašnja omladina mogla lako da se poistoveti. Tome su bili uzroci dve stvari. Prva su tekstovi Bore Đorđevića, direktni, brutalni, sirovi i istiniti, koji su uvek pogađali u centar. Drugi razlog je bio zvuk benda. Oštar, melodičan, energičan, jak. A razlog zbog kojeg je Riblja Čorba zvučala kao Riblja Čorba je upravo – Rajko Kojić. Rajko je do dolaska u Čorbu gotovo usavršio ton na gitari i uspeo da dobije svoju posebnost i prepoznatljivost. To ne polazi za rukom svakom gitaristi, čak ni onima koji su tehnički odlični svirači. Rajko je taj svoj ton držao u prstima. Svirao je na Ibanez gitari, poznatoj po nadimku „Koska“, koju je sam prepravio dodavši joj Di Marzio magnete. Čorbin bubnjar Vicko Milatović je kasnije pričao kako je, kad god bi došao kod Rajka, njega često zaticao sa lemilicom u ruci, kako nešto čačka po gitari. Jednostavno je želeo da neprestano nalazi bolje tonove i usavršava zvuk.

Posle šest meseci postojanja Čorbe, na Rajkov predlog, kao ritam gitarista, u grupu dolazi i Momčilo Bajagić Bajaga, tada još uvek srednjoškolac. Sa upotpunjenim zvukom, Čorba pravi koncerte po čitavoj Jugoslaviji, a jedan od najlegendarnijih je onaj 1979, na Tašmajdanu, kada je još uvek bez izdate ploče, Čorbina publika znala svaku reč svake pesme.

U periodu od 1979. do 1983, Riblja Čorba je uznapredovala do najpopularnijeg benda na prostoru bivše jugoslavije. Uz četiri studijska albuma i jednim živim, kao i veoma traženim singlovima, Čorba je za večnost bila upisana u istoriju domaćeg rokenrola. Rajko se u tom periodu pokazao i kao veoma talentovan kompozitor. Neke od Čorbinih pesama za koje je Rajko radio muziku su „Pobeći negde“, „Vidiš da sam gadan kad sam tebe gladan“, „Hej ćale“, „Još jedan šugav dan“, „Kad ti se na glavu sruči čitav svet“. Gitarski, Rajko se izdvaja po aranžmanima i solažama koje srž nalaze u bluzu, ali i koje mogu da se porede sa onima koje su svirali Hendriks, Džoni Vinter, Pol Kosof, Riči Blekmor. Čorba „pali i žari“ širom Balkana, ređaju se veoma zahtevne turneje i spektakularni koncerti, koji su u nekim situacijama bivali i opasni. Čorba je stalno u centru pažnje, i već uveliko predstavlja kontroverznu pojavu u domaćoj rok muzici i među mladima. Iako muzički „mejnstrim“, Čorba je vrlo „ozloglašen“ bend, što zbog Bore (koji je čak i u par navrata bio sudski gonjen zbog svojih pesama), što zbog koncerata koji su pomerali granice.

Međutim, za razliku od Bore Đorđevića i Momčila Bajagića, članove Riblje Čorbe koji su gotovo neprestano izazivali medijsku pažnju i interesovanje publike, Rajko je bio gotovo neprimetan. Po karakteru miran, nenametljiv i skroman, on se retko isticao u medijima. Nije to ni želeo. Njegov nenametljiv karakter možda najbolje opisuje anegdota u kojoj su članovi Riblje Čorbe jednom prilikom boravili u Londonu, odnosno kada su u jednom londonskom pabu slučajno spazili nikog drugog do Mika Džegera, koji je tu sedeo sa nekim društvom. Neki od članova Čorbe su hteli da ga zamole da se upoznaju sa njim, a na to je Rajko lakonski rekao „Ej, ma pusti, nemoj da bespotrebno smaramo čoveka“. I upravo zbog tog svog nenametljivog karaktera, Rajko je bio izuzetno omiljen i kod ostalih članova Čorbe, i kod ostalih kolega muzičara. 

1983. je godina u kojoj Čorba nije izdala ni jedan album. Rajko je to zatišje iskoristio da snimi svoj maksi singl. Ploča je bila nazvana „Ne budi me bez razloga“, i sadržala je 4 pesme. Sve četiri na Rajkovu muziku, tri Borina teksta i jedan Bajagin. Osim Rajka, u snimanju ploče su učestvovali veoma eminentni muzičari: Vlajko Golubović (bubnjevi), Nenad Stefanović Japanac (bas), Laza Ristovski (klavijature) i Bora Đorđević (vokal). Ta ploča i danas predstavlja pravu diskofilsku poslasticu i veoma je tražena.

1984. godina za Riblju Čorbu i Rajka predstavlja prekretnicu. To su bile godine kada su mnogi muzičari na domaćoj sceni koristili razne droge, a veoma rasprostranjen je bio i heroin. Mladi muzičari, mnogi pod pritiskom popularnosti, lakoj dostupnosti heroina, a neretko i pod izgovorom da „to rade svi rokeri u Engleskoj i Americi“, sve češće postaju zavisnici. Na žalost, to zlo nije zaobišlo ni Rajka Kojića. Njegova višegodišnja veza sa jednom devojkom koja je već bila u „carstvu heroina“, kao i ogromna popularnost Riblje Čorbe u kojoj se teško snalazio, dovela ga je do toga da heroin postane nezaobilazan deo njegovog života. A to je neminovno uticalo i na njegovu svirku.

Riblja Čorba je rane 1984. u Sloveniji snimala album „Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju“. Producent Kornelije Kovač je to opisivao kao jedan težak i depresivan period za bend. Rajko je zbog droge već tada imao problema sa snimanjem, i iako je napisao dve odlične pesme za album, i odsvirao jednu od najupečatljivijih gitarskih deonica za kultnu pesmu „Kad Hodaš“, Rajkovo posustajanje je bilo veoma primetno. U predstojećem periodu, do leta 1984, Rajko je, po Borinim rečima, kao član benda postao gotovo neupotrebljiv. Nije se pojavljivao na probama, kasnio je na pres-konferencije, na snimanja spotova. Na koncertima je svirao iz pogrešnih tonaliteta, loše, a dešavalo se i da je jednom prilikom  čak i zaspao na bini. Posle prilično loše turneje „Muzičara koji piju“, ozbiljna kriza je tada zahvatila celu Riblju Čorbu, i donešena je odluka da se napravi pauza do jeseni. Bora i drugari iz benda su pokušali da utiču na Rajka, ali bezuspešno. Heroin ga je uzeo pod svoje. U julu 1984, Bora Đorđević je doneo odluku da Rajko Kojić više nije član Riblje Čorbe. Rekao mu je „Skini se sa dopa, i bićeš vraćen u bend“. Rajko to na žalost nije uspeo.

Po odlasku iz Riblje Čorbe, Rajko je više puta pokušavao da se skine sa heroina. Na žalost, svaki put bezuspešno. Muzičku karijeru je želeo da nastavi, ali njegova situacija mu to nije dozvoljavala. Ipak, Rajko je na neki način nastavio da se bavi muzikom. Predavao je  u školi gitare na beogradskom RU „Braća Stamenković“. Iako ni kao predavač nije bio preterano disciplinovan, tadašnji učenici ga se sećaju u najlepšem mogućem svetlu. Iz tog perioda ostaje anegdota po kojoj je Rajko, na pitanje jednog učenika da mu objasni kako da pravilno odsvira vibrato, odgovorio ono čuveno „Ne znam kako da ti objasnim... To ti je filing. Muda.“

Osim toga, Rajko je imao još nekoliko zapaženih „gostovanja“ na albumima svojih prijatelja. Na ploči Bajage i Instruktora „Jahači magle“, Rajko je odsvirao solo na pesmi „Strah od vozova“, i to do danas ostaje jedna od najjačih solaža u domaćem roku. Pored toga, Rajko je komponovao i uvodnu temu u pesmi „Sad ljubavi nema više“ sastava Svilen Konac. Njegov poslednji studijski zapis je na albumu Vickove grupe Indijanci, na kojem je Rajko svirao u pesmi „Čuvaj svoju pticu od mene“.

Početkom devedesetih, zbog i dalje bezuspešnog lečenja i skidanja sa dopa, Rajko napušta Beograd i odlazi u svoje rodno mesto Jarkovac da tu pronađe svoj mir i ozdravi. Međutim, lečenje mu i dalje teško ide. Pokušava da svira. Njegovi prijatelji iz tog perioda su nekoliko puta prepričavali njegove nenajavljene gostujuće nastupe na lokalnim kafanskim svirkama, ako i želju da mladim muzičarima  pruži podršku. Ali samom sebi nije umeo da pomogne. Kada je Riblja čorba imala koncert u Zrenjaninu 1996, došao je i Rajko. Momci iz Čorbe su mu ponudili da izađe na binu i odsvira sa njima neku pesmu, ali on to više jednostavno nije mogao. Vicko Milatović je kasnije pričao i da ga je Rajko, neposredno pred smrt zvao i rekao mu „Matori, ja bih opet da sviram u Čorbi“, ali obojica su znali da je to bilo nemnoguće.

U proleće 1997, Rajko je prebačen u jednu beogradsku bolnicu. Zdravstveno stanje mu je bilo već veoma loše. Rajko Kojić je preminuo 11. aprila 1997, u Beogradu.

Na prilično tužan i tragičan način se završio život jedne od najtragičnijih ali i najtalentovanijih ličnosti domaćeg rokenrola. Ogroman talenat, ogroman uticaj na domaću muziku, ogromna inspiracija za generacije mladih gitarista. A Rajko je otišao tako nečujno. U senci, daleko od medija i daleko čak i od muzičkih krugova. Dug niz godina, o Rajku se u široj javnosti znalo jako malo. Gotovo ništa. A da je živeo u nekim srećnijim vremenima i u nekoj srećnijoj zemlji, danas bi verovatno postojali festivali i nagrade koje bi nosile njegovo ime. Ovako ostaje samo po neko sećanje. I svakako ostaje dužnost sadašnjih i budućih generacija gitarista i muzičara da ga vrate u sećanje javnosti i da ga ne zaborave. Tog gitarskog genija, tog mirnog momka dobre duše, koga je progutao veliki prljavi grad. I ostaje ono što je više od svega karakterisalo Rajkovu svirku – magija.

Napomena: U tekstu je izneseno nekoliko citata članova Riblje Čorbe i Rajkovih prijatelja, uglavnom preuzetih iz ranije objavljenih intervjua, emisija ili knjiga. 

Autor je pesnik, muzičar i ekonomista

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)